- Poruka
- 425.500
Bio je originalan, hrabar, beskrajno šarmantan, duhovit, rođeni šoumen, plemenit, radoznao, jednom rečju: jedinstven – Nenad Radulović, poznatiji kao Neša Leptir.
Priča o Neši Leptiru je jedna od najlepših i najtužnijih beogradskih priča. Nenad Radulović je bio vođa grupe Poslednja igra leptira, sjajan umetnik, muzičar, zabavljač, ali pre svega čovek neverovatnog duha i harizme koji je svakom znao da izmami osmeh, ali i koji je razumeo tugu bolje od mnogih. Stvorio je večne hitove kao što su “Nataša”, “Vrati se”, “Srce od meda”, “Umiru jeleni”, “Grudi Balkanske”… Bio je deo Indeksovog radio pozorišta i mnoge njegove šale i danas bi nas nasmejale do suza. Postao je dobri duh Beograda osamdesetih. A onda se iznenada razboleo. Karcinom.
Tokom svog kratkog života uvek je bio isti: prezirao je negativne ljude, mržnju i osvetoljubivost. Za sve što je činio osnova je bila ljubav. Govorio je često: “Na ovom mestu se ništa ne završava, ovde nešto tek počinje!”
Svoje nastupe voleo je da započne stihovima: “U mojoj gitari živi jedan leptir i mnogo je stvari koje nas vežu, kad dođu kiše i zima tuge i meni i njemu krila se stežu”, a ljudi kažu da si mogao biti i na pet koncerata zaredom, a da ti se čini da si zapravo prvi put. Improvizovao je, glumio na sceni i nikada čak ni on sam nije znao kako će sve to da izgleda.
„Neša je bio čovek. Nikad nije gazio preko ljudi. Imao je misiju da nametne ljudima nešto lepo na najlepši mogući način, ali da pritom ne ugrozi nijedno živo biće. Bio je predobar. Duhovno prelep. Kao da se stalno borio sa svojom dušom da je drži unutar sebe, a ona je bila prevelika za njegovo telo. Morala je negde da pobegne. Da se još više razvije, da odleti. Neša je voleo i bio je voljen. Branio je slabije, nalazio se drugima. Voleo je sve strukture ljudi. Bilo mu svejedno da li je neko čistač ulica ili uspešni sportista. Svi su mu bili jednaki. Mislim da su ljudi kod njega poštovali onu veličinu ljudskosti koju nisu mogli kod sebe da ispoštuju i odneguju. Radio je stvari koje su nama izuzetno teške, i nekima nemoguće da urade, pa su mu se divili na taj način. Bio je dobri duh Beograda. Van vremena i granica. Nikad nije mogao da se svrsta u određeni muzički, humoristički, kulturni pravac“, govorio je Željko Radulović za svog brata
Priča o Neši Leptiru je jedna od najlepših i najtužnijih beogradskih priča. Nenad Radulović je bio vođa grupe Poslednja igra leptira, sjajan umetnik, muzičar, zabavljač, ali pre svega čovek neverovatnog duha i harizme koji je svakom znao da izmami osmeh, ali i koji je razumeo tugu bolje od mnogih. Stvorio je večne hitove kao što su “Nataša”, “Vrati se”, “Srce od meda”, “Umiru jeleni”, “Grudi Balkanske”… Bio je deo Indeksovog radio pozorišta i mnoge njegove šale i danas bi nas nasmejale do suza. Postao je dobri duh Beograda osamdesetih. A onda se iznenada razboleo. Karcinom.
Tokom svog kratkog života uvek je bio isti: prezirao je negativne ljude, mržnju i osvetoljubivost. Za sve što je činio osnova je bila ljubav. Govorio je često: “Na ovom mestu se ništa ne završava, ovde nešto tek počinje!”
Svoje nastupe voleo je da započne stihovima: “U mojoj gitari živi jedan leptir i mnogo je stvari koje nas vežu, kad dođu kiše i zima tuge i meni i njemu krila se stežu”, a ljudi kažu da si mogao biti i na pet koncerata zaredom, a da ti se čini da si zapravo prvi put. Improvizovao je, glumio na sceni i nikada čak ni on sam nije znao kako će sve to da izgleda.
„Neša je bio čovek. Nikad nije gazio preko ljudi. Imao je misiju da nametne ljudima nešto lepo na najlepši mogući način, ali da pritom ne ugrozi nijedno živo biće. Bio je predobar. Duhovno prelep. Kao da se stalno borio sa svojom dušom da je drži unutar sebe, a ona je bila prevelika za njegovo telo. Morala je negde da pobegne. Da se još više razvije, da odleti. Neša je voleo i bio je voljen. Branio je slabije, nalazio se drugima. Voleo je sve strukture ljudi. Bilo mu svejedno da li je neko čistač ulica ili uspešni sportista. Svi su mu bili jednaki. Mislim da su ljudi kod njega poštovali onu veličinu ljudskosti koju nisu mogli kod sebe da ispoštuju i odneguju. Radio je stvari koje su nama izuzetno teške, i nekima nemoguće da urade, pa su mu se divili na taj način. Bio je dobri duh Beograda. Van vremena i granica. Nikad nije mogao da se svrsta u određeni muzički, humoristički, kulturni pravac“, govorio je Željko Radulović za svog brata
