- Poruka
- 8.061
Cuvena pripovjetka, Pilipenda, Sime Matavulja o srpskom konvertitstvu u teskim vremenima,
ne bi smjela ni u kakvom smislu biti tabuizirana na ovom forumu,
to me cudi zasto je njen jedan izvod obrisan???
Pripovjetka postaje ponovo savremena jednom novom iskusenickom dobu,
te dajem samo jedan njen dio!!!
============================================================
Пилипенда је ишао ка граду за својим старим Куријелом, који је набадао танким ножицама, споро одмичући. Али га Пилипенда ниједном не ошину, нити га је икада тукао, јер му жао бјеше свога старога и оданога помагача у ратовању за опстанак. Пилипенда пожали и јадну Пиргу, која једном зараколи и залепета крилима, покушавајући да се отме. Он јој рече: "Еј, моја Пирго, жао ми те, али ми је жалије себе! Оплакаће те Јела, ље!"
Дабоме да је Пилипенда на свој начин помало и размишљао о злом удесу, који снађе њега и остале и да је везивао на то нека своја кратка разлагања. То му се највише врзло по мозгу кад би тако за својим магарцем ишао у град, а све се натуривало у облику питања. Питао је Пилипенда Бога:
- Бого мој, зашто ти шаљеш глад на људе, кад је мени, јадном тежаку, жао и стоке кад гладује!? И зашто баш шаљеш биједу на нас тежаке, који те више славимо него Лацмани, сити и објесни!? Али, опет, хвала ти, кад даде да смо ми најсиромашнији најтврђи у вјери, те волијемо душу, него трбух!...
У неко доба Пилипенда чу иза себе тутањ корака; упореди се и пође с њим Јован Кљако. Бјеше то живолазан старчић, који је прије двадесет и пет година учествовао у шибеничкој буни против владике Краљевића, кад оно хтједе да поунијати православне Далматинце, а сад Кљако, под старост, ипак превјери! Назва Бога Пилипенди и додаде:
- А, јадан Пилипенда, смрзну ли се?
- Валај да хоћу да се укочањим овђе, насред пута, не бих зажалио!
- А јадан, а што ти... а што се ти не би уписао?
Пилипенда одврати:
- Валај, нећу, па сад цркао од глади! А нећете дуго ни ви сви, па да вам је цар поклонио цијело Петрово Поље!
Кљаку и друговима му Пилипенда бјеше живи, оличени пријекор; ипак се насмија и поче извијати:
- Ама, Пилипенда, болан, оразуми се и чуј ме! Не учинисмо ни ми то од бијеса, нити мислимо остати у поганији, него... знаш... докле изимимо, докле опасемо нејач и чељад, па онда ћемо лако!
Пилипенда пљуну.
- Ја не знам хоћете ли лако и како ћете, али знам да вам образ не опра нико, ни довијека, ни докле вам буде трага!
Кљако се намршти, те ће опоро:
- Блејиш, Пилипенда, али ћеш и ти бити унијат прије Ускрса!
Пилипенда стаде и викну:
- Ја се уздам у мога српскога Риста! Ако ће ми помоћи, хвала му, ако неће и онда му хвала, јер ми је све дао, па ми све може и узети, и душу! А ти...
Кљако га прекиде.
- Мучи, Пилипенда, ја сам царске вјере!
- А, пасји сине, - викну Пилипенда измахнувши штапином... - чекај да ти притврдим ту вјеру!
Али Кљако побјеже.
Онда Пилипенда, изван себе од гњева, свом снагом удари Куријела. Овај стаде, окрете главу и тужно погледа господара, а Пилипенда се постидје, па га обузе жалост, те сједе на перваз од цесте и заплака се!
ne bi smjela ni u kakvom smislu biti tabuizirana na ovom forumu,
to me cudi zasto je njen jedan izvod obrisan???
Pripovjetka postaje ponovo savremena jednom novom iskusenickom dobu,
te dajem samo jedan njen dio!!!
============================================================
Пилипенда је ишао ка граду за својим старим Куријелом, који је набадао танким ножицама, споро одмичући. Али га Пилипенда ниједном не ошину, нити га је икада тукао, јер му жао бјеше свога старога и оданога помагача у ратовању за опстанак. Пилипенда пожали и јадну Пиргу, која једном зараколи и залепета крилима, покушавајући да се отме. Он јој рече: "Еј, моја Пирго, жао ми те, али ми је жалије себе! Оплакаће те Јела, ље!"
Дабоме да је Пилипенда на свој начин помало и размишљао о злом удесу, који снађе њега и остале и да је везивао на то нека своја кратка разлагања. То му се највише врзло по мозгу кад би тако за својим магарцем ишао у град, а све се натуривало у облику питања. Питао је Пилипенда Бога:
- Бого мој, зашто ти шаљеш глад на људе, кад је мени, јадном тежаку, жао и стоке кад гладује!? И зашто баш шаљеш биједу на нас тежаке, који те више славимо него Лацмани, сити и објесни!? Али, опет, хвала ти, кад даде да смо ми најсиромашнији најтврђи у вјери, те волијемо душу, него трбух!...
У неко доба Пилипенда чу иза себе тутањ корака; упореди се и пође с њим Јован Кљако. Бјеше то живолазан старчић, који је прије двадесет и пет година учествовао у шибеничкој буни против владике Краљевића, кад оно хтједе да поунијати православне Далматинце, а сад Кљако, под старост, ипак превјери! Назва Бога Пилипенди и додаде:
- А, јадан Пилипенда, смрзну ли се?
- Валај да хоћу да се укочањим овђе, насред пута, не бих зажалио!
- А јадан, а што ти... а што се ти не би уписао?
Пилипенда одврати:
- Валај, нећу, па сад цркао од глади! А нећете дуго ни ви сви, па да вам је цар поклонио цијело Петрово Поље!
Кљаку и друговима му Пилипенда бјеше живи, оличени пријекор; ипак се насмија и поче извијати:
- Ама, Пилипенда, болан, оразуми се и чуј ме! Не учинисмо ни ми то од бијеса, нити мислимо остати у поганији, него... знаш... докле изимимо, докле опасемо нејач и чељад, па онда ћемо лако!
Пилипенда пљуну.
- Ја не знам хоћете ли лако и како ћете, али знам да вам образ не опра нико, ни довијека, ни докле вам буде трага!
Кљако се намршти, те ће опоро:
- Блејиш, Пилипенда, али ћеш и ти бити унијат прије Ускрса!
Пилипенда стаде и викну:
- Ја се уздам у мога српскога Риста! Ако ће ми помоћи, хвала му, ако неће и онда му хвала, јер ми је све дао, па ми све може и узети, и душу! А ти...
Кљако га прекиде.
- Мучи, Пилипенда, ја сам царске вјере!
- А, пасји сине, - викну Пилипенда измахнувши штапином... - чекај да ти притврдим ту вјеру!
Али Кљако побјеже.
Онда Пилипенда, изван себе од гњева, свом снагом удари Куријела. Овај стаде, окрете главу и тужно погледа господара, а Пилипенда се постидје, па га обузе жалост, те сједе на перваз од цесте и заплака се!
