Evo "malko edukacije" :
http://www.pecat.co.rs/2010/03/vek-logora-za-srbe-dvojno-knjigovodstvo-smrti/
" ...VEK LOGORA ZA SRBE Dvojno knjigovodstvo smrti
Dokumenti | Đorđe Stanković | mart 22, 2010 at 17:38
Piše Đorđe Stanković
Knjiga nemačkog istoričara Holma Zundhauzena „Istorija Srba od 19. do 21. veka“ grubo je gaženje istorijskog nacionalnog bića naroda koji je najviše stradao u Prvom svetskom ratu, te u vreme ratnih vihora prošlog veka često bio sabiran u centre i logore širom Evrope
Knjiga nemačkog istoričara Holma Zundhauzena „Istorija Srba od 19. do 21. veka“ nije pogled na istoriju Srbije iz drugog ugla. Ovaj lažno istoriografski, ali nikako i benigni pokušaj indoktrinacije Srba naišao je ne samo na prijem srpskih izdavača (izdavač je zabeležio da je knjiga nastala „zahvaljujući podršci književne mreže Traduki, „koju su zajednički osnovali Austrijsko ministarstvo za evropske i inostrane poslove, Savezno ministarstvo inostranih poslova Nemačke, švajcarski Savet za umetnost „Pro Helvecija“, „Kultur Kontakt“ iz Austrije, Gete institut i Fondacija S. Fišer) već je iskrivljena, krnja i nenaučna studija nemačkog autora postala tema dva okrugla stola, te doživela i feljtonizaciju (čime je čini se opravdala svoje postojanje) u nekada srpskoj novini „Politici“.
Bez oslanjanja na naučne metode i bez namere da doprinese naučnoj misli, Zundhauzen grubim zahvatima prelazi preko dvovekovne istorije našeg naroda, nudeći, kao novinu, jedno naručeno i zlonamerno političko čitanje. Kako je u „Pečatu“, po pojavljivanju ove knjige, napisao akademik Vasilije Krestić, ona je pokušaj da se srpskim čitaocima nedovoljno obaveštenim o istorijskim procesima „pomutiti svest i uveriti ih da su Srbi već odavno, od Prvog srpskog ustanka, od Vuka Karadžića i njegovog spisa ‘Srbi svi i svuda’, Petra Petrovića Njegoša, njegovog ‘Gorskog vijenca’, Ilije Grašanina i njegovog ‘Načertanija’, kao i drugih, bili na putu da postanu zli, da budu krivi za sva zlodela koja su se desila u vreme ratnih zbivanja prilikom raspada Jugoslavije“.
Cilj ovog istorijskog nedonoščeta je da multiplikovano, podržano i omasovljeno prodre u svest, te tezom da je reč o jednom, srpskom narodu sklonom mitomaniji i megalomaniji ospori njegov značaj i legitimiše sve zločine nad njim. Istorija u takvim slučajevima, postaje „sluškinja politike“. Pisana neistorijskim pristupom penzionisanog nemačkog istoričara, namenjena neistoričarima, ova knjiga je grub rad na gaženju istorijskog nacionalnog bića naroda koji je samo učešćem u Prvom svetskom ratu izgubio trećinu stanovnika, te tako ostao bez trećine genetskog koda.
A kada se tako ideologizovana i subjektivna istorija s akcentom na politici Slobodana Miloševića nađe u masovnim medijima, pokušaj naknadnog opravdanja NATO bombardovanja i odvajanje Kosova s stanovišta američke aparature može se smatrati delom zadovoljenim. Sada već neka svetska medijska kuća, poput Si-En-Ena može preneti pisanje srpske štampe, te unekoliko to tumačiti kao stav dela srpske javnosti.
I kao što je davne 1943. godine Vinston Čerčil na Hardvarskom univerzitetu izjavio: „Kontrolisati ono što čovek misli nudi mnogo veće dobiti od oduzimanja zemlje ili provincija drugih naroda ili njihovog iscrpljivanja eksploatacijom. Buduće imperije će biti imperije uma“.
Da li Srbija ima svoje hroničare, istoričare i dokumentariste?
Da li Srbija ima ideju državotvornosti? Zašto se nismo poveli za primerom Rusije u kojoj je Medvedev formirao Komisiju za sprečavanje pokušaja falsifikovanja istorije na štetu ruskih interesa? Da li je dovoljno da promociju novčano podrže nemačke institucije da bi se jedno delo (u kojem autor iznosi sumnju da je Miloš Obilić bio ugarski vitez) koje potpuno marginalizuje značaj srpkog naroda našlo u orbiti javnog interesovanja? Da li zaboravljamo onog Srbina, koji je po definiciji kroz istoriju svetskih ratova nosio žig čoveka logora?
U tekstu dr prof. Đorđa Stankovića „ Dvojno knjigovodstvo smrti“ koji objavljujemo, slede dokumentovane istine o logorima, stradanjima, zverskim ubistvima srpskih majki i sinova, srpske inteligencije i srpkog seljaštva kroz dva veka naše istorije.
Za mnoge od ovih konclogora smrti veći deo naše javnosti nikada nije ni čuo. Ali je zato rezolucija o Srebrenici postala opšte mesto javnog diskursa, izvinjenje retorička figura predsednika Srbije – i to tamo, poput Srebrenice ili Mađarske, gde činjenice, koje govore u prilog našoj nevinosti, ne trpe izvinjenja.
Nataša Jovanović
__________________________
Piše prof. dr Đorđe Stanković
Dvojno knjigovodstvo smrti
Srpske žrtve za vreme austrijske okupacije Srbije
Dr Holm Zundhausen, profesor Berlinskog univerziteta u penziji, objavio je knjigu „Istorija Srbije od 19. do 21. veka“, koja je u izdanju „Klia“ prošle godine prevedena i na srpski jezik, da bi „Politika“ početkom marta ove godine počela da prenosi deo teksta, u vidu feljtona, koji se odnosi na rušenje Miloševićevog režima. O ulozi zvanične Nemačke, njenih obaveštajnih službi i elita nema ni reči. Takođe, nema ni reči o tome da je nemački Vermaht, prvi put posle Drugog svetskog rata, učestvovao u vojnim operacijama izvan svojih granica. Možemo razumeti profesora, ako je uvažio ispravan teorijski model, da je to „blizu vatre“. Ali, nemački avioni su precizno pogodili voz pun civila na varvarinskom mostu! Tako je Srbija jedina zemlja u svetu po kojoj je germanska sila gazila tri puta u jednom veku!
SRBIJA NA SEDAM STRANA
Profesor je, ipak, dosledan. Kada piše o sarajevskom atentatu i Prvom svetskom ratu (1914–1918) Nemačku ne pominje, a njena presudna uloga dva puta se svodi na uzgrednog austrougarskog kamarada. Da ne govorimo o tome da je profesor Balkanske ratove Srbije nazvao „ostvarenjem svojih teritorijalnih ambicija na Kosovu i u Makedoniji“ (na Kosovu je tada bilo oko 50 odsto Srba, a u Makedoniji 18 odsto!), da bi se onda Bosna i Hercegovina našla u „žiži nacionalnih aktera“. Bosnu i Hercegovinu tumači po „Bosancu Ivi Andriću“, Vejnu Vučiniću i Vladimiru Dedijeru; bitke i broj poginulih u ovoj „srpskoj junačkoj priči“ rezimira na osnovu još samo četiri knjige, jednog članka i jedne zbirke izvora. Od srpskih istoričara tu su samo Vladimir Dedijer (jednom) i Andrej Mitrović (dva puta). I, to bi bilo sve o Srbiji u Prvom svetskom ratu na sedam strana! Za osnovno obrazovanje sasvim dovoljno.
Svetska i jugoslovenska istoriografija, posebno srpska, o ovom pitanju ima produkciju od blizu hiljadu bibliografskih jedinica, a Nemačka ima samo Frica Fišera i Jirgena Koku.! U nedoumici smo: da li se to profesor u penziji svrstava u onaj vladajući deo nemačkih elita koji još od Bizmarka uporno ne odustaje od stvaranja „Imperium Germanikum“? Nemamo nameru da obezvređujemo profesorovo delo, što je postulat svake naučne tolerancije i demokratskog duha. Srpska javnost, posebno naučna, trebalo bi, međutim, da zna ono što profesor nije hteo da zna.
Kada se pomno iščita, obimna knjiga profesora uglednog nemačkog univerziteta deluje haotično i kao heuristički invalid. Prošlost Srba i Srbije izgleda kao jedna neuredna istorija, koju autor nastoji da umije i očisti, stavljajući nam do znanja šta nije trebalo da radimo. Posredi je neki rusvaj koji su ostavili naši dedovi i očevi, zbog koga bi, na neki nedefinisani način, naše pokoljenje trebalo da se oseća krivcem. To je vrlo opasan presedan političke prirode! Sa naukom nema nikakve veze, a sa profesorovim namerama, iskazanim na njegovim promocijama u Beogradu, gde je na njegov izričit zahtev stručnom auditorijumu zabranjeno da vodi polemiku i prema njemu se mora isto tako oštro postupati. Primenjivati pruski dril.
Nemački vojnik je na tlu Srbije – Kosovu – gde ponovo sa lokalnim stanovništvom igra „Šotu“!
Srpski zarobljenik u Bugarskoj za vreme Prvog svetskog rata
STRATIŠTA O KOJIMA NEMA NI REČI
Da li profesor zna da su austrijski monitori sa Save i Dunava danonoćno od 28. jula 1914. bombardovali Beograd i da je tom prilikom srušeno i oštećeno 311 kuća, poginulo 523 osobe, da je uništen Hemijski institut Beogradskog univerziteta, a po okupaciji oktobra 1915. godine taj isti Univerzitet (Kapetan Mišino zdanje) pretvoren u konjušnicu? Da bi srpski narod bio još više ponižen Narodna skupština je pretvorena u vojni magacin, vojničku kuhinju i spremište za ostali vojni provijant. Od 1.823 studenta, koliko je Beogradski univerzitet imao na početku rata, 351 je poginuo u ratu, a 528 internirano je u koncentracione logore, prve moderne logore posle britanskih u Burskom ratu. Da li profesor zna da je u koncentracioni logor Braunau (u severnoj Češkoj) iz Srbije bilo internirano oko 5.000 dečaka u dobi od 7 do 15 godina, koji su živeli u stravičnim uslovima, te u oskudici hrane bili primorani da jedu otpatke sa đubrišta, korenje, travu… Polovina ih je umrla u logoru! U koncentracionom logoru Nađmeđer, jednom od najvećih, zbog fizičke torture, iznurivanja glađu, usled nehigijenskih uslova i iscrpljujućeg rada u močvarnom području, prema najnovijoj monografiji Isidora Ćukovića, smrtnost je u pojedinim razdobljima iznosila i do 40 odsto." ...
