Alekasandar3
Buduća legenda
- Poruka
- 35.709
Душан Мишковић по детаљу о дуванској табакери препознао догађај са ексхумације оца Борисава којој је присуствовао
Душан Мишковић са једином фотографијом свог оца Борисава (Фото. Б. Нововић)
Ваљево – Само неколико дана пре прекјучерашњег објављивања текста „Ратни албум фотографа Вермахта” у „Политици” Душан Мишковић, (74) пензионер из Ваљева, причао је свом сину Јовану, што иначе ретко чини, о великом страдању цивила током немачке одмазде у Шапцу у јесен 1941. године. Кад су у понедељак у тексту дошли до реченице, односно детаља „да је у џепу једног мученика пронађена дуванска кутија по којој га је препознала његова жена”, напросто су се скаменили. Загонетни тајац је потрајао све док се Душан није осмелио и казао сину и укућанима да је тај мученик његов отац Борисав Мишковић, из села Мачванског Белотића.
Када смо јуче посетили Душана, он је на почетку направио једну малу исправку и казао да је на ексхумацији и препознавању земних остатака стрељаних у Шапцу почетком јуна 1945. године била Борисављева мајка Мара, а не супруга.
– Тог дана сам ја са бабом пошао у Шабац, и добро се сећам, иако ми је било 10 година, великог броја родбине пострадалих која је пристигла из свих крајева Мачве. Партизани нису дозвољавали да се кука и нариче. Када су пред бабу изнели омањи дрвени сандук са шаком костију и мало одеће на покојнику, она га је лагано подигла, а из неког од џепова испала је метална дуванска кутија. Иако је кутију рђа добро појела баба је знала да је то њен Борисав, јер се добро сећа табакере на којој је била угравирана краљевска породица. Вероватно да је њу добио док је служио војску у Краљевој гарди у Београду. Али пошто смо били сиротиња нисмо имали новац да купимо дрвени и лимени сандук, уместо Борисављевих посмртних остатака добили смо некакав број који смо у међувремену загубили. Његово тело са табакером склонили су са стране, а баба је успела по јелеку и шеширу да препозна и свог старијег сина Здравка, односно мог стрица од којег је такође морала да се опрости немим погледом. Борисаву када је доведен на стратиште било је 25, а Здравку 36 година – присећа се Душан.
Једна од фотографија пристиглих из Немачке: призор после стрељања цивила у Шапцу 1941. године
Прича Душан да је одмазда у његовом селу извршена на превару јер су Немци говорили да се онима који се „пријаве”, односно изађу у центар села неће догодити ништа. Међутим, изненада су се појавили камиони у које су мештани потрпани и одвезени у Шабац.
– За све ово време од ексхумације 1945. године нисмо од државе добили никакву информацију где се налазе посмртни остаци мог оца и стрица. Али, трачак наде нам је улио Волфганг Бидингер, који је фотографије стравичног злочина предао архиву у Шапцу. Он је тим чином све изнео на видело и сада са великим оптимизмом верујем да ћемо пронаћи гробове најближих и коначно им запалити свећу за покој душе, јер су то били крштени и праведни људи – вели Душан.
И Душанов син Јован такође је фасциниран гестом пензионисаног учитеља из Трира. Каже да ће ускоро посетити изложбу фотографија у Међуопштинском историјском архиву у Шапцу, уверен да ће у некој од колона заробљених Мачвана пре извођења на стратиште пронаћи и препознати Борисава и Здравка. Потом ће одвести и оца Душана да то потврди. Ако утврде и где су сахрањени, Мишковићима ће бити много лакше.
Душан Мишковић са једином фотографијом свог оца Борисава (Фото. Б. Нововић)
Ваљево – Само неколико дана пре прекјучерашњег објављивања текста „Ратни албум фотографа Вермахта” у „Политици” Душан Мишковић, (74) пензионер из Ваљева, причао је свом сину Јовану, што иначе ретко чини, о великом страдању цивила током немачке одмазде у Шапцу у јесен 1941. године. Кад су у понедељак у тексту дошли до реченице, односно детаља „да је у џепу једног мученика пронађена дуванска кутија по којој га је препознала његова жена”, напросто су се скаменили. Загонетни тајац је потрајао све док се Душан није осмелио и казао сину и укућанима да је тај мученик његов отац Борисав Мишковић, из села Мачванског Белотића.
Када смо јуче посетили Душана, он је на почетку направио једну малу исправку и казао да је на ексхумацији и препознавању земних остатака стрељаних у Шапцу почетком јуна 1945. године била Борисављева мајка Мара, а не супруга.
– Тог дана сам ја са бабом пошао у Шабац, и добро се сећам, иако ми је било 10 година, великог броја родбине пострадалих која је пристигла из свих крајева Мачве. Партизани нису дозвољавали да се кука и нариче. Када су пред бабу изнели омањи дрвени сандук са шаком костију и мало одеће на покојнику, она га је лагано подигла, а из неког од џепова испала је метална дуванска кутија. Иако је кутију рђа добро појела баба је знала да је то њен Борисав, јер се добро сећа табакере на којој је била угравирана краљевска породица. Вероватно да је њу добио док је служио војску у Краљевој гарди у Београду. Али пошто смо били сиротиња нисмо имали новац да купимо дрвени и лимени сандук, уместо Борисављевих посмртних остатака добили смо некакав број који смо у међувремену загубили. Његово тело са табакером склонили су са стране, а баба је успела по јелеку и шеширу да препозна и свог старијег сина Здравка, односно мог стрица од којег је такође морала да се опрости немим погледом. Борисаву када је доведен на стратиште било је 25, а Здравку 36 година – присећа се Душан.
Једна од фотографија пристиглих из Немачке: призор после стрељања цивила у Шапцу 1941. године
Прича Душан да је одмазда у његовом селу извршена на превару јер су Немци говорили да се онима који се „пријаве”, односно изађу у центар села неће догодити ништа. Међутим, изненада су се појавили камиони у које су мештани потрпани и одвезени у Шабац.
– За све ово време од ексхумације 1945. године нисмо од државе добили никакву информацију где се налазе посмртни остаци мог оца и стрица. Али, трачак наде нам је улио Волфганг Бидингер, који је фотографије стравичног злочина предао архиву у Шапцу. Он је тим чином све изнео на видело и сада са великим оптимизмом верујем да ћемо пронаћи гробове најближих и коначно им запалити свећу за покој душе, јер су то били крштени и праведни људи – вели Душан.
И Душанов син Јован такође је фасциниран гестом пензионисаног учитеља из Трира. Каже да ће ускоро посетити изложбу фотографија у Међуопштинском историјском архиву у Шапцу, уверен да ће у некој од колона заробљених Мачвана пре извођења на стратиште пронаћи и препознати Борисава и Здравка. Потом ће одвести и оца Душана да то потврди. Ако утврде и где су сахрањени, Мишковићима ће бити много лакше.
