Хаџи Петар Божовић
Ламент над Неимаром
Јер новој српској транзитној, нафтно-дуванској, кокаинско-здравственој буржоазији се жури
Сингидунум, Алба Грека, Бели град... на ушћу двеју река испод Авале, наш вољени Београд који срце има, и у срцу љубав чисту, рушили су Авари, Хуни, Словени, и Немци и Турци, савезници жестоко, савезнички, и то два пута, али је неуништиви феникс увек устајао са осмехом што је лебдео на уснама његових река.
Једно од најлепших насеља у њему је Неимар, узорити део Врачара који окружује највећи православни храм посвећен највећем српском свецу, оцу вере и народа Растку Немањићу Светом Сави. Не боли Растка пламен Синан-пашине ломаче, али пламови стида који се понекад виде изнад сводова неиконописаног храма потичу управо од окружења, поменутог Неимара (неимар – изузетан градитељ, скоро корифеј свог посла).
Насеље Неимар, кукурузишта и трска, шибље, омеђен са два потока, насељаван испрва од ситних немачких (јеврејских) занатлија, после Првог светског рата почиње да се урбанизује и сматра се једним од првих вртних насеља у Европи. У то време на Неимар се одлазило на излете и у лов. Касније, земљиште на Неимару купује српска интелектуална елита, професори универзитета, лекари, правници, ђенерали. Неимар је имао срећу да ту станују и уједно га обележе највећа имена српске архитектуре тог времена. Споменимо само нека: проф. Леко, арх. Коруновић, арх. проф. Тадић, арх. Констатиновић, арх. проф. Злоковић, арх. Лазић, арх. Шафарик, арх. проф. Дероко, арх. проф. Антић, отац академика данашњег Ивана Антића.
У Ламартиновој улици изграђена је у то време реплика грађевине француског архитекте Мансара, по чијем се имену зна за мансарду. У Француској су такви објекти као Свето писмо, ту не би помогао ни Де Гол да се нешто измени.
Поред оних који су ту градили, споменимо и оне који су ту становали: лингвиста Московљевић (са Белићем правио речник), ђенерал Милосављевић (начелник санитета српске војске), министар Сршкић, градоначелник Нешић, биолог Дивац, један од првих српских генетичара, председник врховног суда Борисављевић, др Валзарено (срушена кућа), филозоф Брана Петронијевић (срушена кућа), Срушена... срушена...
Невиђени урбанистички хаос, препројектовање фасада, монструозно надзиђивање (угао Небојшине и Ламартинове, прва награда Краљевине Југославије, иначе под заштитом Завода за заштиту споменика. Какав безобзирни насртај на ауторско дело. Урбанистички дизајн, најфинија врста кованог гвожђа мајстора какав је био Марио Чок, бачена су у шут, а потом правац депонија, предсобље пакла, уместо у музеј. Јер новој српској транзитној, нафтно-дуванској, кокаинско-здравственој буржоазији се жури. Али жури се и нама да спасемо од пластичне операције ову најлепшу, некада амбијенталну целину у нашем Београду. Нећу да напуштам свој атар у коме сам житељ скоро две деценије, зато уместо бола, молбе и опомене прилажем свој крик побуне против ,,геноцида неимарског”на Неимару.
* * *
Овога лета изгубили смо Прелета, Стева Раичковић покупио је своје списе и преместио се у више пределе, остављајући нам наду у лепоту поезије.
Хаџи Петар Божовић
[објављено: 03.09.2007.]