Аутор: Синиша Љепојевић
Дрон на утакмици или док је Енглеза биће и шамара
Летелица са заставом такозване „Велике Албаније“ на фудбалској утакмици Србије и Албаније у Београду је међу најбизарнијим догађајима у Србији, земљи препуној необичних и бизарних збивања. Још увек већина детаља тог необичног догађаја није јавно позната, упркос великој медијској хистерији, и велико је питање да ли ће икада бити доступни јавности. Утолико пре што актуелна власт Србије има приметну склоност да важне ствари крије од сопствених грађана. Али значај тога догађаја и његов рукопис су, и без детаља, већ уочљиви. Тачније, јасни су.
За разумевање онога што се догоди, старо је правило, кључно је откривање ко би могао имати мотив да тако нешто уради, који су то мотиви, и ко има могућности да изведе оно што се догодило. У медијима се цели догађај настоји искористити за домаће политичке циљеве, па се углавном говори да је све било уперено против премијера „Вучића и Србије“. Сугерише се, дакле, да је циљ био пре свега премијер Александар Вучић и да је он истовремено и Србија. Мотиви би, међутим, могли да буду на другој адреси. Пре свега, све се поклапало и са посетом руског председника Владимира Путина и, много више, очекиваним доласком албанског премијера Едија Раме у Београд. Утакмица је била само згодан повод.
И, онда, чији би то могли бити мотиви, коме те две посете не одговарају? Уз то, ко би све то могао да изведе? Само онај ко у Београду и Србији већ има развијену обавештајно-деструктивну мрежу, чији су део и многи делови не само безбедносног него и политичко естаблишмента Србије, а то су, ваљда је већ одавно јасно, неке западне земље, пре свега Америка. Они добро знају шта све у Србији могу да ураде. Албанци немају такве капацитете. Инструктори и аутори система безбедности Србије су већ годинама „западни пријатељи“.
ВАЖНОСТ РАМИНЕ ПОСЕТЕ
А у каквом стању је тај систем, можда најбоље сведочи један мали пример поводом посете председника Русије и војне параде. Наиме, безбеносни апарат Министарства унутрашњих послова одбио је пријаву главног уредника новосадског дневника Мирољуба Мијушковића да као новинар прати догађај јер је безбедносно неподобан, а онда је од Министарства одбране добио позивницу да током параде буде у ВИП ложи заједно са угледним гостима.
Посете председника Путина и премијера Раме су мотиви, али су циљеви различити, много су ургентнији они везани за Раму. Пред посету председника Путина, дроном на утакмици се, како изгледа, желела послати порука ко је, упркос пријатељству са Русијом, стварни газда у Србији и шта све тај газда може да учини. То је само подсећање, да се не заборави. Јер и Америци и Европској унији је јасно да долазак руског председника не могу да спрече и да на Путина немају никаквог утицаја, али зато могу да још једном заплаше политичку елиту у Србији.
Део те поруке је и телефонски разговор премијера Вучића са америчким потпредседником Џозефом Бајденом, дан уочи Путиновог доласка а после утакмице са Албанијом. То је био њихов други телефонски разговор у минулих седам дана. У саопштењима о тим разговорима се истиче да је потпредседник Бајден „поновио да САД дају пуну подршку европском путу Србије“. У декодирању кодираног политичког језика то значи да је тема била сасвим нешто друго јер подршка европским интеграцијама је постала општа формула прикривања садржаја разговора или чак њихове празнине. У сваком случају, веома је индикативно време тих разговора а и познато је да амерички потпредседник обично нема активну, оперативну политичку улогу Беле куће изузев функције председника Сената, него је задужен за „специјалне операције“ и „конце из сенке“.
Много је, међутим, важнија очекивана посета албанског премијера Раме. Та посета је изузетно важна. Рама је први лидер Албаније, после Енвера Хоџе који намерава да дође у Београд, али, за разлику од Хоџине посете, ова је много важнија, долази у другачијем времену и у потпуно промењеним околностима. И уопште није важно то што је та посета део у основи вештачког пројекта Европске уније о „добросуседској сарадњи“, она је сама по себи изузетно значајна. Јер, каква год да буде, она може да значи, и велика је вероватноћа да ће и значити, почетак успостављања сарадње Београда и Тиране. Албанија је, без обзира на дневнополитичку употребу, у другачијој позицији према Србији него косовски Албанци. А то је управо оно што су велике силе, некада Запад некада Совјетски Савез, деценијама настојале да спрече и у томе су углавном успевале. Један од основних циљева и некада и сада регионалне политике је управо спречавање било каквог приближавања Београда и Тиране. У овом времену чак више него раније а због западних, тачније америчких интереса на Косову и Метохији. Било каква сарадња Србије и Албаније потпуно маргинализује Албанце на Косову и открива другачију димензију српско-албанских односа, а тиме и другачију конфигурацију целог региона.
Ne zna šabanija ništa o tome! 
