Zajednički zločinački poduhvat
Milorad Vučelić
decembar 24, 2010
Ako se ispostavi da ste u jami – odmah prestanite da kopate, kaže drevna mudrost. U Srbiji se ne pridržavaju ove mudrosti. Srbiji se u takvoj situaciji sa partijskog kongresa vladajućih demokrata poručuje da ne sme da prestane. Srbija ne sme da stane! U ime evrounijatske vizije koja će se realizovati neke daleke 2016. ili 2025. ili 2035. godine. I tu se pokazuje da se uopšte ne uvažava znameniti savet nekadašnjeg nemačkog kancelara Helmuta Šmita koji je rekao da svaki političar sa vizijom mora pod hitno da se obrati očnom lekaru. I da se tu stvar sa vizijama završi.
Ma koliko posredstvom istorijskog iskustva i vertikala, starih ili modernih mudrosti, uspeli da proniknemo našu situaciju – uspeh izostaje. U najboljem slučaju rezultat je neko objašnjenje „kao mesto na koje um dođe da se odmori“, a ne da podstakne neku aktivnu promenu nabolje. U svojoj završnoj fazi srpski režim je na razne političke i medijske načine uspeo da pesimizmom i lažnim obećanjem privikne i umrtvi narod. A poznato je da je pesimizam, kada se na njega privikne, isto tako ugodan i komforan kao i optimizam.
Često ćete čuti da je sve što se danas u ekonomiji i politici čini, čini upravo zbog „naše dece“. To je spasonosna formula i oveštali stereotip parodije na ono Njegoševo: „Na groblju će izniknuti cvijeće za daleko neko pokoljenje“. Cveće treba da iznikne, ali kao rezultat potpunog odsustva borbe za bilo šta što je u vezi sa državom i narodom. Polazeći od pretpostavke o besmrtnosti čoveka, kardinal Rišelje svojevremeno je pisao:
„Čovek je besmrtan i stoga ga spas čeka na onom svetu. Država nije besmrtna i zato može da se spase sada, ili nikada više.“
Naši današnji vlastodršci ne veruju u besmrtnost čoveka, a ne dopire im do svesti ni da „naša država može da se spase sada ili nikada više“.
Niti to shvataju, niti su odgovorni, niti bi umeli. Osim kada nisu plaćeni izvršioci naloženog. Oni se samoobmanjuju i koriste sva sredstva da obmanu narod od koga prave ne građane, nego obične podanike i glasačku masu. Kad god su pred nekim pravim izborom da pođu pravo ili nazad, levo ili desno, oni se udalje i uljuljkaju u neku novu ili staru laž, ili samoobmanu. Svim našim današnjim gubicima ne prethode borbe i svi su naši nenadoknadivi gubici lišeni svake tragične veličine koja bi se mogla istorijski namirivati ili ispravljati.
O tome je Petar Petrović II Njegoš govorio: „Samoobmana je ubitačna i za ljude i za narode. Ko je podnosi neka joj se podaje ali ja, proslavivši trideset više osam Božića i prebacivši preko glave množinu, a da ne mogu se i ne hoću obmanjivati. Ja zlu svakojem gledam pravo u oči“.
Količina događaja i informacija i paklena medijska propaganda iz časa u čas nadilaze svaki komentar i osujećuju da bilo koji uvid bude osnov neke valjane akcije. Sve se iz časa u čas cinično relativizuje. A takav relativizam je jedno od mnogih zlodela naših analitičara. To je izdaja uma i čovečnosti. I to je u moralnom i duhovnom smislu mnogo teže od zločina protiv države, koji čine današnji političari.
Kada je već reč o političarima, sa funkcije premijera Crne Gore povukao se Milo Đukanović. Da je Đukanović ostao političar, zastupnik i srpskih nacionalnih interesa kao što je to bilo do sredine devedesetih godina, sudbina Balkana bi izgledala sasvim drugačije. Onaj zapadni diplomata kome je pao na pamet projekat pridobijanja Đukanovića, i koji je uspeo da ga ubedi da potpuno napusti srpsku nacionalnu ideju, te da ga zadobije za saveznika u ostvarivanju interesa velikih zapadnih sila, zapravo je pronašao zlatni ključ za probijanje državnog bedema nekadašnje zajedničke države.
Zamislimo da je Đukanović sve svoje snage, sposobnosti i sredstva kojima se služio u sadejstvu za zapadnim silama, upotrebio na očuvanje zajedničke države i dobrobiti i Crne Gore i Srbije. Može biti da bi ga tada sami Srbi, nesvesno podstaknuti od velikih sila srušili, jer Zapad ne bi mirno dopustio da se takva snaga, takva sposobnost, takva sredstva upotrebe na korist srpske nacionalne ideje. Ono što je dopušteno i legitimno u rušenju i satiranju srpskih nacionalnih interesa, nije dozvoljeno u njihovoj odbrani. Nažalost, pokazalo se da nije ništa lakše nego i srpsko javno mnjenje usmeriti da u svakoj odbrani srpske ideje pronađe nedopustiva sredstva i da sledi zapadnu propagandu kako je bolje i da nestane srpska država i propadnu vekovne srpske teritorije, samo da bi se navodno održale kvazidemokratske vrednosti.
Pokazalo se da je od onog trenutka od kada se Đukanović okrenuo ostvarivanju zapadnih geopolitičkih interesa, njegova popularnost bila ako ne veća, ono barem podjednaka u Beogradu i u Crnoj Gori.
Bio je potreban čovek Đukanovićevih sposobnosti da zaseče u tako isprepletane veze Srbije i Crne Gore, i da sruši zajedničku državu. Moguće je da se on nikada više nije okrenuo nazad, i da veruje da je nova istorija započeta sa nezavisnom Crnom Gorom, priznavanjem Tačijevog Kosova, stvaranjem novog jezika, nove Crkve i pristupanjem NATO paktu, prava stvar i trajna vrednost. Nesagledive su posledice ovog rušenja vekovnih tekovina, ideja i svetinja naroda u Crnoj Gori. Zauzvrat, Crna Gora je postala partner EU i NATO-u sa podjednako nesagledivim posledicama. Ovo je idealna zapadna mustra i za Srbiju, samo još uvek nije izvesno da li je u Beogradu pronađen pravi čovek za tako visoke zadatke.
Može se pomenuto, a i mnogo šta drugo teško zameriti Milu Đukanoviću. To je legitimno pravo koje pripada svakome, osim srpskim političarima. Za sada ga neuspešno tromo i sporo slede i zavide mu što je na putu kojim i oni jure svom snagom, on mnogo pre njih daleko iskoračio i efikasno obavio zadatak o kojem i oni sanjaju.
Извор
