U predstavi igraju Katarina Jovanović, Boris Milivojević, Ivan Jevtović, Vahid Džanković, Andreja Kargačin i Zlatko Paković.
И после се чуди ...
Иван Јевтовић: Жртва расиста
12/12/2016
Драмског уметника више боле нељудски и увредљиви коментари на рачун његове тамније боје коже које добија у нашој земљи од оних које чује у иностранству када је често сатима изложен малтретману полиције и царинских служби у ваздушним лукама
Глумац Иван Јевтовић (44) због тамније пути доживљавао је непријатне ситуације на многим европским аеродромима.
Малтретирања су учестала после 9. септембра 2001. и терористичких напада на Њујорк и Вашингтон. Често га полиција и царински службеници посматрају с много подозрења недвосмислено му дајући до знања да их због тамне коже подсећа на потенцијалног терористу.
Такве предрасуде нису специјалност западноевропских службеника. Напротив, још у детињству, у родном Београду, био је жртва расистичких испада.
– Растао сам у породици у којој су родитељи имали потпуно поверење у децу, одгајали су нас слободно, па сам са пет-шест година потпуно сам лутао по Београду и Земуну. Још нисам био школарац кад сам отишао у продавница да одаберем рођендански поклон од баке и деке. Био сам прилично низак за свој узраст и једва сам се видео међу рафовима, а нисам ту провео ни неколико минута кад се појавио старији продавац и дрекнуо на сав глас: “Цигане мали, излази из радње”. Моментално ме је изјурио и продавнице. Ништа ми није било јасно, то се потпуно разликовало од приче мојих родитеља. Збунио сам се, а кад сам дошао кући и испричао мојима шта се десило, почели су да ме теше, у стилу да не примам такве ствари к срцу, да има таквих људи и слично – каже Иван.
иван-јевтовиц-јелена-јованов-1
Пре десетак година, кад је већ озбиљније радио на филму. Један драматург га је назвао “непотребним сегрегатом” у нашем филму.
– Било је то за мене заиста шокантно, прво сам пробао да пронађем објашњење и нисам успео, а још више ме је шокирало и изненадило што се нико из глумачке и филмске бранше није огласио тим поводом, пошто је текст прво био објављен у једним новинама, а затим и на интернету. Сви су били у фазону “десило се, па шта ћемо сад?”. Не могу да кажем да сам се навикао, али највећи проблем код нас који смо макар мало другачији, у изгледу или физиономији, јесте да се појави одређени капацитет за разумевање таквих могућности и ситуација. Можда је то систем одбране, да очекујеш неугодности и да се спремиш да то рационализујеш. Свестан сам тога да ћу са оваквим теном највероватније читавог живота имати проблеме.
СТРОГО КОНТРОЛИСАНИ АЕРОДРОМИ Неугодне ситуације су се појачале после терористичких напада у Њујорку и Вашингтону 2001.
иван-јевтовиц-приватна-архива-1
– Почетком ове године путовао сам у Италију са супругом Сандром и кћерком Софијом. Кад смо слетели на римски аеродром, десило се да први прођем пасошку контролу и видео сам како карабињер и карабињерка сасвим опуштено ћаскају док се ја нисам појавио. Чим су ме видели, заузели су гард и ставили руке на пиштоље. То је само једна у низу непријатности јер после 11. септембра контроле су врло ригорозне, а на мети смо највише ми тамнопути, јер их ваљда асоцирамо на терористе. Много пута сам објашњавао да сам из Србије, да немам везе с Блиским истоком и земљама Азије из којих они углавном долазе. Кад путујемо зајендо, чврсто се држим Сандре и Софије, пошто им онда делујем мање сумњиво, а кад идем сам, морам психички да се спремим за евентуалне проблеме.
Иван ће убудуће кроз свој рад у позоришту и на филму настојати да скреће пажњу на дискриминаторски однос друштва прем људима чија је боја коже другачија.
иван-јевтовиц-приватна-архива-2
– И акт драматурга био је својеврсно насиље, а страшно је што нико није реаговао. Сви смо ми људи, различите боје коже, припадности, али морамо да се боримо против нечега што је присутно у нашем друштву, које је кобојаги демократско и поштује људска права, а заправо, и овде и у свету живимо у дубоком фашизму превученом у плиш причама о људским правима. Кад дође до конкретне ситуације, као друштво смо потпуно неприпремљени и неопремљени. Имам утисак да је некадашње братство и јединство, с ове дистанце гледано, некако више функционисао него друштво данас. Да ли је у питању носталгија, или можда илузија, не знам, али чињеница је да је тада било више емтаптије и осећајности.
Глумац планира да у скорије време напише и позоришни комад на тему одвајања и зидова међу људима, јер веома саосећа и са мигрантима који путују у Европу.
иван-јевтовиц-јелена-јованов
– Изгледа да свет нема друго решење него да људе одваја по боји коже. Уосталом, сегрегација постоји одвајкада, а сигуран сам да 99 одсто ових јадних људи који беже с истока, то морају, јер су им животи угрожени. И да ће у земље које дођу, донети нове таленте, креативност, снагу, која ће те земље обогатити. А на готово сваком кораку наилазе на зидове.
Аутор: Тања Николић