- Poruka
- 9.445
Milorad Vučelić o Slobodanu Miloševiću
Dokumenti | Milorad Vučelić | mart 10, 2011 at 22:25
--------------------------------------------------------------------------------
Govor Milorada Vučelića na ispraćaju Slobodana Miloševića u Požarevcu, 18. marta 2006. godine
Od minule subote u Srbiji najboljega nema. Nema Slobodana Miloševića.
Tvoju smrt, Predsedniče, primamo kao nešto nepravedno. Nepravedno, jer nam je uzela više nego što uzima drugima.
Slobodan Milošević nije bio krunski zatočenik, on je bio krunski svedok istine o nama. Istine o našem narodu.
Posle kolektivnog udruženog zločinačkog poduhvata protiv naroda Jugoslavije, trebalo je ukloniti svedoke. Najopasniji je bio Slobodan Milošević.
I zatočen, dostojan našeg poštovanja, bio je dostojniji njihove zavisti. Haška tamnica bila je njegova govornica. Njihova kovačnica, a njegova govornica. Što su se više kovale zavere od poluistina i laži, to je njegova govornica pred svetom više hrabrila nas klevetane, budila intelektualno uspavane, uznemiravala one čija savest ih je terala na priznanje. Slobodan Milošević stajao je uspravan. I mučen i bolestan bio je čvrst, jer je za njega prirasla sudbina njegove otadžbine.
Nisu oni menjali njega, on je menjao njih. Iako usamljeniji od svih, otuđeniji od drugih, za tom govornicom, snagom volje, nepodmitljiv, govorio je ono što smo mi znali. Bio je zavisan od sebe samog, više nego od bilo koga drugog. On se nije tukao za nemoguće. Mi to znamo. Mi ovde, danas pred njim svedočimo.
Sa Miloševićem je otišao poslednji velikan političke misli, čovek koji je svojom tragičnom sudbinom obnovio mit o žrtvovanju, ali žrtva uvek znači preporod. Kao što su kosovski junaci svojim porazom osnažili duh srpskog naroda, tako je Milošević svojom žrtvom osnažio smisao pobune i pokazao da je ona moguća i potrebna.
I danas se na njegovim pobedama u Srbiji gradi život. Slobodan Milošević je imao hrabrost državnika u momentima velikih narodnih briga. Razaranja velike i bratske zemlje, prekrajanja istorije, nametnutih ratova, ekonomskih sankcija, licemerja međunarodnih moćnika. Ni kao državnik, ni kao političar, on nije bio kukavica. Bio je i vojskovođa kada je Srbija iz vazduha bila napadnuta, i državnik spreman da primi odgovornost mira. Ako smrt ima svoje heroje, a život svoje, Milošević je bio heroj i života i smrti. Njegovo herojstvo nije bila hrabrost trenutka, nego neograničena predanost ideji. Njegova ideja i ideal bila je otadžbina i sloboda.
?????? medijsko sakaćenje njega je samo osnažilo, jer njegov život i tragičan kraj, njegova su ulaznica za istoriju. Istoriju koju neće pisati tribunali, već tribuni. Isti dželat koji je prekim sudom presudio Lumumbi, Aljendeu, Če Gevari, presudio je i njemu. Slobodan Milošević ne pripada alejama, već velikanima.
Ako pravda vezuje ljude, a nepravda ih razdvaja, mi smo danas ovde, pred Tobom, spojeni pravdom za koju si se borio. Isti po zajedničkoj prošlosti, istoriji, zajedno podeljenim srećama i nesrećama, pobedama i porazima. Nepravdom si razdvojen ostao, od onih koje si najviše voleo. Od svoje porodice, dece i supruge. Ako je patriotizam, bar utopijski, ponekad jedno veliko porodično osećanje, Predsedniče, i mi ovde okupljeni, danas smo tvoja porodica.
Odati poštu jednoj smrti, u Srbiji je običaj. Običaj je da nas smrt okupi. Njegova smrt okupila je i one što se nisu dali okupiti. (Što su se u Hagu okupili kao sekire koje se ljube u panj zabodene.)
Njegova žrtva vratila je dostojanstvo ljudima ove poražene zemlje bez imena i adrese. Iz svojih domova ovih dana izmilela je Srbija koju podrugljivo zovu „druga“, tiha, postiđena i zgađena. Pred Muzejom revolucije oni su podigli glave. Mrtav komandant im je vratio snagu. David je pobedio Golijata. Na licima ljudi u koloni mogao se pročitati prkos. Stajali su na kiši, konačno ujedinjeni i sami iznenađeni sopstvenom snagom koja je narastala iz sata u sat. To je ta tiha, opasna Srbija, koja ume da trpi i da se sveti svojim trpljenjem. Srbija koja se sebe ne stidi, a pred kojom će se mnogi stideti.
Danas su ovde, sa nama, prijatelji iz majke Rusije. U ovo vreme progona i izgona, ipak, nismo ostali sami. Moskva se nije dvoumila! Moskva se nije plašila! Kao što je u istoriji Srbija više puta u svoja nedra primila kosti ruskih junaka, tako je Rusija bila spremna da prigrli najvećeg od nas. Na njihovu čast, na našu sramotu. Ovde se voli Moskva, mašta o Rusiji, ovde se peva o podmoskovskim noćima, ali samo je danas nad Srbijom tamna, najtamnija noć.
Oni koji su pokušali da ponize Srbiju, ponizivši posmrtne ostatke njenog predsednika, dobiće sitne pohvale svojih mentora, ali veliko HE onih od kojih zavisi budućnost ove zemlje. Građani tzv. „drugog reda“ nemaju sponzore, strateške partnere i bilborde, ali i oni veruju u demokratiju. Demokratiju na koju se svi pozivaju, koju vidimo kako karikiraju, ali ne zaboravite demokratiju koju je Milošević uveo u Srbiju. Svi će i ovim petogodišnjim tzv. „demokratskim iskustvom“ obogaćeni, umeti da spreče da budućnost svoje dece predaju u ruke čuvarima lika i dela zaštićenih svedoka.
Predsedniče, i bez tebe, sa Tobom.
Neka ti je večna slava i
hvala Slobodane Miloševiću.
http://www.pecat.co.rs/2011/03/milorad-vucelic-o-slobodanu-milosevicu/
Dokumenti | Milorad Vučelić | mart 10, 2011 at 22:25
--------------------------------------------------------------------------------
Govor Milorada Vučelića na ispraćaju Slobodana Miloševića u Požarevcu, 18. marta 2006. godine
Od minule subote u Srbiji najboljega nema. Nema Slobodana Miloševića.
Tvoju smrt, Predsedniče, primamo kao nešto nepravedno. Nepravedno, jer nam je uzela više nego što uzima drugima.
Slobodan Milošević nije bio krunski zatočenik, on je bio krunski svedok istine o nama. Istine o našem narodu.
Posle kolektivnog udruženog zločinačkog poduhvata protiv naroda Jugoslavije, trebalo je ukloniti svedoke. Najopasniji je bio Slobodan Milošević.
I zatočen, dostojan našeg poštovanja, bio je dostojniji njihove zavisti. Haška tamnica bila je njegova govornica. Njihova kovačnica, a njegova govornica. Što su se više kovale zavere od poluistina i laži, to je njegova govornica pred svetom više hrabrila nas klevetane, budila intelektualno uspavane, uznemiravala one čija savest ih je terala na priznanje. Slobodan Milošević stajao je uspravan. I mučen i bolestan bio je čvrst, jer je za njega prirasla sudbina njegove otadžbine.
Nisu oni menjali njega, on je menjao njih. Iako usamljeniji od svih, otuđeniji od drugih, za tom govornicom, snagom volje, nepodmitljiv, govorio je ono što smo mi znali. Bio je zavisan od sebe samog, više nego od bilo koga drugog. On se nije tukao za nemoguće. Mi to znamo. Mi ovde, danas pred njim svedočimo.
Sa Miloševićem je otišao poslednji velikan političke misli, čovek koji je svojom tragičnom sudbinom obnovio mit o žrtvovanju, ali žrtva uvek znači preporod. Kao što su kosovski junaci svojim porazom osnažili duh srpskog naroda, tako je Milošević svojom žrtvom osnažio smisao pobune i pokazao da je ona moguća i potrebna.
I danas se na njegovim pobedama u Srbiji gradi život. Slobodan Milošević je imao hrabrost državnika u momentima velikih narodnih briga. Razaranja velike i bratske zemlje, prekrajanja istorije, nametnutih ratova, ekonomskih sankcija, licemerja međunarodnih moćnika. Ni kao državnik, ni kao političar, on nije bio kukavica. Bio je i vojskovođa kada je Srbija iz vazduha bila napadnuta, i državnik spreman da primi odgovornost mira. Ako smrt ima svoje heroje, a život svoje, Milošević je bio heroj i života i smrti. Njegovo herojstvo nije bila hrabrost trenutka, nego neograničena predanost ideji. Njegova ideja i ideal bila je otadžbina i sloboda.
?????? medijsko sakaćenje njega je samo osnažilo, jer njegov život i tragičan kraj, njegova su ulaznica za istoriju. Istoriju koju neće pisati tribunali, već tribuni. Isti dželat koji je prekim sudom presudio Lumumbi, Aljendeu, Če Gevari, presudio je i njemu. Slobodan Milošević ne pripada alejama, već velikanima.
Ako pravda vezuje ljude, a nepravda ih razdvaja, mi smo danas ovde, pred Tobom, spojeni pravdom za koju si se borio. Isti po zajedničkoj prošlosti, istoriji, zajedno podeljenim srećama i nesrećama, pobedama i porazima. Nepravdom si razdvojen ostao, od onih koje si najviše voleo. Od svoje porodice, dece i supruge. Ako je patriotizam, bar utopijski, ponekad jedno veliko porodično osećanje, Predsedniče, i mi ovde okupljeni, danas smo tvoja porodica.
Odati poštu jednoj smrti, u Srbiji je običaj. Običaj je da nas smrt okupi. Njegova smrt okupila je i one što se nisu dali okupiti. (Što su se u Hagu okupili kao sekire koje se ljube u panj zabodene.)
Njegova žrtva vratila je dostojanstvo ljudima ove poražene zemlje bez imena i adrese. Iz svojih domova ovih dana izmilela je Srbija koju podrugljivo zovu „druga“, tiha, postiđena i zgađena. Pred Muzejom revolucije oni su podigli glave. Mrtav komandant im je vratio snagu. David je pobedio Golijata. Na licima ljudi u koloni mogao se pročitati prkos. Stajali su na kiši, konačno ujedinjeni i sami iznenađeni sopstvenom snagom koja je narastala iz sata u sat. To je ta tiha, opasna Srbija, koja ume da trpi i da se sveti svojim trpljenjem. Srbija koja se sebe ne stidi, a pred kojom će se mnogi stideti.
Danas su ovde, sa nama, prijatelji iz majke Rusije. U ovo vreme progona i izgona, ipak, nismo ostali sami. Moskva se nije dvoumila! Moskva se nije plašila! Kao što je u istoriji Srbija više puta u svoja nedra primila kosti ruskih junaka, tako je Rusija bila spremna da prigrli najvećeg od nas. Na njihovu čast, na našu sramotu. Ovde se voli Moskva, mašta o Rusiji, ovde se peva o podmoskovskim noćima, ali samo je danas nad Srbijom tamna, najtamnija noć.
Oni koji su pokušali da ponize Srbiju, ponizivši posmrtne ostatke njenog predsednika, dobiće sitne pohvale svojih mentora, ali veliko HE onih od kojih zavisi budućnost ove zemlje. Građani tzv. „drugog reda“ nemaju sponzore, strateške partnere i bilborde, ali i oni veruju u demokratiju. Demokratiju na koju se svi pozivaju, koju vidimo kako karikiraju, ali ne zaboravite demokratiju koju je Milošević uveo u Srbiju. Svi će i ovim petogodišnjim tzv. „demokratskim iskustvom“ obogaćeni, umeti da spreče da budućnost svoje dece predaju u ruke čuvarima lika i dela zaštićenih svedoka.
Predsedniče, i bez tebe, sa Tobom.
Neka ti je večna slava i
hvala Slobodane Miloševiću.
http://www.pecat.co.rs/2011/03/milorad-vucelic-o-slobodanu-milosevicu/
