Размишљао сам доста о канонизацији бившег цара Николаја Романова и његове породице. Што се тиче његовог живота и владавине, може му се наћи хрпа замерки. Његова владавина, претерана попустљивост, одрицање од власти и неки аспекти личног живота (пушио је нпр.) сигурно не заслужују канонизацију, али је чињеница да су он и његова породица и њихове слуге пострадали као жртве безбожничке власти, исто као и милиони други. Као хришћани су несумњиво мученици. Дали су терани попут древних мученика да се одрекну Христа зарад спасавања живота, то је тежи случај. 1. Коринћанима 15 (НСП): "41 Сунце има свој сјај, месец свој, а звезде, опет, свој сјај. Па и звезда се од звезде разликује по сјају."
+++
Несумњиво је да цар Николај као превише попустљиви владар не може да буде узор монарха, али као кротак човек, добар супруг и родитељ и још мученички пострадавши од безбожничке власти је свети мученик. И он и његова ужа породица. Многобројна чудеса на молитве њему и члановима његове уже породице то потврђују, а ту су и мироточење.... Тако да, што сам претходно писао о потреби деканонизације, повлачим.
