Православна Црква празнује свете мученике пребиловачке и доњохерцеговачке

Maki!

Elita
Moderator
Poruka
19.973
1722956874905.png

Свети мученици пребиловачки и доњохерцеговачки прибројани су Сабору светих на Светом архијерејском сабору Српске православне цркве маја 2015. године. Њихов спомен се слави 24. јула по старом, односно 6. августа по новом календару, на датум када су усташе 1941. године звјерски у јами Голубинки, у селу Шурманцима код Међугорја, убиле скоро све жене, дјевојке и дјецу из села Пребиловаца, по документима њих око 600.

Пребиловци су старо српско село у Херцговини, које се налази се на ободу долине Неретве, 5 км од Чапљине. Претке данашњих Пребиловчана затекли су су Турци у селу, приликом освајања Херцеговине у XV вијеку. До 1941. године, Пребиловци су били, за хецеговачке прилике, велико и економски јако село у коме је живјело око хиљаду становника. Према извјештају жандармерије НДХ из септембра 1941. године усташе су тога љета убиле 820 Срба из Пребиловаца. Само у једном дану 6. августа те године, убијено је 550-600 жена и дјеце тако што су живи бачени у Шурманчку јаму код Међугорја. Угашен је живот у 57 породица. „Илиндански покољ“ преживјело је само 170 Пребиловчана, претежно мушкараца, који су се поново женили и у позним годинама добијали нову дјецу. Тако је обновљен живот у селу. Због ове трагедије познати јапански дневник Асхаи Шимбум је писао да је ово мјесто четврто на листи најстрадалнијих села на свијету у Другом свјетском рату.

Послијератна комунистичка власт је настојала да усташки злочин заташка, сахрана жртава је забрањена, а отвори јама су забетонирани. У јесен и зиму 1990/91. године, родбина жртава је отворила 12 јама на подручју некадашњег столачког среза (Шурманци, Бивоље брдо, Хутово Градина, Хутово-Хаџибегов бунар, Кукауша доња и горња, Јасоч, Поплат, Прењ Рудине, Прењ Голубинка и Дубрава-Звекалица). Поред Пребиловаца ту су, дакле, пренијете кости српских жртава из Клепаца, Лознице, Гњилишта, Тасовчића, Опличића, Стоца, околне Требиња, неке чак из Сарајева и других знаних и незнаних мјеста. На 50-ту годишњицу страдања 4. августа 1990. године мошти ових мученика заједно са моштима страдалих на стратиштима Морин оток, Орахов до и са двије локације у Чапљини, њих око 4000 су послије Свете литургије са опијелом којом је началствовао блаженопочивши Патријарх Павле, свечано су положене у крипту Спомен цркве Сабора Српских светитеља и Пребиловачких мученика у Пребиловцима. Храм је грађен је са великим еланом и одушевљењем српског народа, претежно добровољним радом. До рушења био је урађен подезмни дио са криптом и мермерним ћивотом саркофагом, као и зидови у висини 6-8 метара изнад земље.

У јуну 1992. снаге Републике Хрватске и ХЗ Херцег Босна су заузеле Пребиловце и уништили село минирањем и спаљивањем. Храм је уништен у темељима пластичним експлозивом и постављеним авионским бомбама. На исти начин уништено је и 95% костију жртава сахрањених у крипти. Тако су Свети пребиловчки и други доњехерцеговачки мученици други пут убијани, други пут овјенчани мученичким вјенцем Светога нам Саве, а Пребиловци удостојени да се назову Херцеговачким Врачаром.

Храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима саграђен је у знак сјећања на 4.000 Срба из Доње Херцеговине страдалих од усташа у Другом свјетском рату и бачених у јаме, а чије су кости миниране 1992. године у Спомен-костурници која се налазила на мјесту данашњег храма, који је, 8. августа 2015. године, освјештао блаженопочивши Патријарх српски Иринеј.

Храм у Пребиловцима урађен је по узору на Цркву Христовог гроба у Јерусалиму.
svetigora.com
 
Пребиловци, Херцеговина. Има ли Србина који до сада није чуо за Пребиловце?

Као и свако српско место у долини Неретве, данас у тој колевци српског народа готово да нема Срба. Зашто? Зато што су сви побијени у хрватском геноциду, а они ретки који су преживели су били принуђени да оду.

Само у једном налету хрватских усташа, августа 1941. године, у једном селу у долини Неретве, свирепо је уморено 560 Пребиловчана, од којих је било 237 деце, узраста до 14 година и 233 девојке, а неке од њих видите на слици.

У том налету, око хиљаду усташа из околних места, ушло је у Пребиловце. Извели су све српско становништво које су затекли, почели да пљачкају и пале њихове домове и одвели људе у локалну школу. Ту су отпочела силовања и убијања. Пакао на земљи. Усташке оргије су трајале неколико часова.

Једина особа која некаквим чудом успела да побегне и преживи убијања и оргије у школи у Пребиловцима била је Мара Булут. По њеним речима, усташе су вадиле из српске бебе из мајчинских руку и разбијале дечије главе о зид школе пред очима њихових мајки.

Између 6. и 11. августа 1941. године, у Пребиловцима је убијено 826 од укупно 994 Срба, а већина су били деца, младе девојке, жене и стараци. Преко 500 страдалника је живо бачено у оближњу јаму Голубинку, коју су у име Титовог „братства и јединства“ комунисти забетонирали 1962. године, а за свако помињање хрватских злочина се ишло у затвор. И све остале јаме по Херцеговини су забетониране, како се нико од Срба не би сетио да су их Хрвати убијали само зато што су рођени као Срби и крштени Православци.

У августу 1991. године, коначно су ископане свете мошти пребиловачких мученика, како би се достојно сахраниле. Како су џакови костију бачених Срба извађених са дна јаме ишле од руку до руку Пребиловчана, некоме од присутних кроз сузе се отело: „Ево рођаче, прими, ево, ђеца наша. Ђеца наша! Педесет година у јами“. Ова реченица послужила је нашем прослављеном редитељу Здравку Шотри да свој документарни филм о пребиловачким мученицима назове „Ево наше деце“. Трифку Екмечићу препукло је срце у грудима док је на јами чекао кости супруге која је у њу бачена трудна, док је један од ретких Сухића, који су преживели покољ тако што се није затекао у Пребиловцима, пола века касније, на питање кога има у јами, говорио у презенту: „Имам мајку, имам сестру, снаје, снајину дјецу, стричеве…“

Патријарх српски Павле је на том месту освештао спомен-храм, посвећен Сабору српских светитеља и том приликом рекао: „Пред Богом Живим, онај ко је човек, увек је жив, а нечовек, пред Њим је мртав и док гази по овом свету. Не дај, Боже, да ми или потомци наши не одржимо име српско и православно онако како ваља и требује. Никада се не бојати ничега и никога, сем Бога“.

Убрзо је почео нови рат у Херцеговини и у операцији „Чагаљ“ 1992. године, српски народ је потпуно протеран из долине Неретве. Пусте пребиловачке куће изложене су пљачки и паљевини, да се Срби овде више никада не врате. Започети храм је разнесен експлозивом, а кости мученика највећим делом уништене и разнесене на све стране. Уништено је и локално православно гробље где су хрватски бојовници пуцали у споменике подигнуте жртвама покоља. У неким гробницама су и палили кости. Међу хрватским војницима највише је било потомака џелата из 1941. године. Пребиловци су у првим годинама опустели. Згаришта су зарасла у коров, а место храма обешчашћено и претворено у депонију.

Међутим, обновом храма Христовог Васкрсења у Пребиловцима (ремек-дела православне уметности по нацрту арх. Предрага Ристића) почео је и повратак Срба у долину Неретве. Око 70 Срба се вратило у Пребиловце, а у селу данас има и кућа пуних деце. Упркос свему верујемо у Васкрсење српства у долини Неретве и враћа се нада. Живеће и овај народ!
manastirozerkovici.com
 

Back
Top