Quantcast

Православље кроз слике

Оцените овај форум

  • Одличан

  • Добар

  • Осредњи

  • лош


Rezultati ankete su vidlјivi nakon glasanja.
Poruka
7.886
Осмислио сам ову тему са намером да кроз фотографије представимо разноврсност и лепоту православља.Такође као и место да представите своју цркву и место где живите.Тема је отворена наравно за све.

Па да почнемо.



Ја знам ко сам
по звону што са задужбина немањићких пева,
по јасности његова гласа,
по томе што ме од Студенице до Милешева
прадедови гледају са иконостаса
и што сваки у руци држи храм.

Деснка Максимовић
 

skura58

Stara legenda
Poruka
94.985
SVETI VASILIJE VELIKI
Slavi se 14. januara.
Sveti Vasilije Veliki, bio je arhiepiskop ćesarije (kesarije) Kapadokijske.
Ovaj, zaista, velik i nadaleko i mnogo poštovan svetitelj naše Crkve, rođen je u vreme cara Konstantina oko 329 (dakle, nešto pre sredine IV veka). Još dok nije bio kršten, učio je dugih i napornih petnaest godina u Atini filozofiju, govorništvo, astronomiju i mnoge druge nauke tog vremena, pa je bio veoma učen. Školski drugovi su mu bili Grigorije Bogoslov i Julijan, kasnije car odstupnik.
U kasnijim, zrelijim danima, Vasilije se krstio u reci Jordanu zajedno sa svojim bivšim učiteljem Evulom.
Bio je episkop Kesarije Kapadokijske blizu deset godina, a završio svoj zemaljski prolazni život napunivši pedeset godina starosti.
Živeo je kao velik pobornik vere, moralne čistote i revnosti, verske, velik bogoslovski um, velik strojitelj i stub Crkve Božje - pa se, prema tom, Vasilije punozaslužno naziva Velikim. U crkvenoj službi, naziva se "pčelom crkve Hristove", koja nosi med vernima i žaokom, svojom, bode jeretike-bezbožnike.
Sačuvana su mnogobrojna dela ovog umnog Oca Crkve: bogoslovska, apologetska, podvižnička i kanonska, pa je i jedna služba nazvana po njegovom imenu. Ova služba, služi se deset puta u godini i to: uoči Božića, 1. januara, uoči Bogojavljenja, u sve nedelje Časnog posta osim Cvetne, na Veliki četvrtak i na Veliku subotu. Mirno se upokojio u Gospodu sveti Vasilije 1. januara 379. godine i preselio u carstvo Hristovo.



Molitva svetom Vasiliju Velikom,
arhiepiskopu Kesarije Kapadokijske

O, sveti oče Vasilije, odakle da počnemo da hvalimo Tvoju veličinu i Tvoje podvige kojima si se upodobio, Pastirenačelniče u Hristu. Da li po visini i dubini Bogoslovskog uma koji si stekao, da li po uzdržanju i podvizima kojima si prevazilazio mnoge, da li po velikoj brizi za Crkvu koju si tako neustrašivo branio, da li po neizmernoj ljubavi prema Bogu i bližnjima kojom si izobilovao, neizmerno? Jer u tvom, ne tako dugom, zemnom životu, sve je, Svetitelju, bilo savršeno. Baš onako kako je to i Gospod rekao: "Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš Nebeski!" I ti si, sveti Vasilije, sve te talente koje ti je Gospod podario, umnožio na stotine puta pokazujući primerom, svojim, da čovek može da se uzdigne u Nebeske visine, Božjom pomoći. Zato te je Gospod i nagradio vencem neuvenljivim i ovenčao slavom neiskazanom u beskrajnom Carstvu Nebeskom.
I mi koji smo još na moru života, verujemo da ti ni sad, sveti Vasilije, ne prestaješ da se moliš za sve nas, i da tvoja briga za Crkvu Hristovu neće prestati sve do svetlog i predskazanog Dana Gospoda Isusa Hrista, kako si ti u jednoj svojoj molitvi rekao, koju čitamo svakog dana. Pa zato, ako u nama ima bar jedno zrno Božanskog, bar jedna trunka dobrote, ako sve Božje nije zgaslo u nama, pomozi nam, sveti i veliki oče Vasilije, da se ta iskra večnog razgori i razbukti u nama, da se to seme oplodi, da se obnovimo kao zlato u ognju, da se iz starog, zemnog i smrtnog čoveka, rodi Nebeski i besmrtan. I ne daj, svojim molitvama, ako krenemo ka Gospodu, da zastanemo, da se ulenjimo, da posustanemo, da posumnjamo, da se vratimo kao svinja u svoje blato - već da se neprestano trudimo za svoje spasenje! A pomozi nam da u ovim smutnim vremenima sačuvamo Veru Hristovu u čistoti koju si nam i ti predao, i u kojoj si tako silno revnovao. Jer sad nam je, možda, najpotrebnije da imamo trezven um i čisto srce da bismo ostali u Istini koja je Sam Gospod Isus Hristos.
O, Nebojavljeni borče Hristov, o zlatna usta Gospodnja, zaštito naša i nado naša, veliki jerarše Božji, Vasilije, ne odbaci ove naše molbe koje Ti s nečistih usana izgovaramo, već ih primi kao blagoprijatne i spasi nas svojim molitvama Vaskrslome Gospodu, kako bismo se i mi udostojili one beskrajne sladosti kojom se naslađujete svi vi koji ste ugodili Bogu svojim savršenim životom, borbom i bogougodnim vladanjem. I da i mi, spaseni, sa svima vama, i sa svim silama Nebeskim, zapevamo neprestanu hvalu Trojičnom Bogu, Ocu i Sinu i Svetom Duhu, i sad, i uvek, i u vekove vekova. Amin.

Narod Vasilijevdan još zove Vasilica, a tako se zovu i pogačice od pšeničnog brašna koje se mese za njegov praznik.

Na kraju ovog prigodnog teksta, povodom Slave Svetog Vasilija Velikog, još, nešto, kao dodatak srpskim slavama, o tom šta se među Srbima slavi i kako...
Ovde bih želeo da skrenem pažnju na neke zablude i na još neke stvari koje se praktikuju kod nas, a nisu primerene svetkovanju dana posvećenih zaštitnicima naših porodica.
Šta reći na početku ovog, donekle, neuobičajenog pristupa temi, a važna je, i te kako? Zaključićete i sami...
Za početak treba znati da slavljenje slave u našem narodu NE potiče iz nekadašnje paganske prošlosti Slovena, kako neuki misle, pišu ili govore i prave se "pametni". Često se može čuti "priča" kako su Srbi samo zamenili paganske idole hrišćanskim svecima (!). Tako je, navodno, sveti Ilija poistovećen s nekim slovenskim paganskim božanstvom koje se odlikuje bacanjem gromova (!). Ovakve "tvrdnje" iznose ljudi koji nisu dovoljno upućeni u sve ovo, ili oni ljudi koji bi želeli da oslabe našu Crkvu i u narodu pobude sumnju u jedinog istinitog Boga i njegove svetitelje.
Treba znati i to da svetitelji - sveci - koje poštujemo - nisu nikakve mitske ličnosti niti su nestvarni likovi iz nekih fantastičnih priča ili bajki ili legendi koje nemaju veze s istinom. Ne, pobogu, sveci-svetitelji su stvarne ličnosti koje su nekad boravile na Zemlji (bilo ih je u svim vremenima; od prvih godina hrišćanstva, pa do danas!; a biće ih i ubuduće!). Svoj život su posvetili Bogu, molitvi, služenju i pomaganju svima. Često su to bili monasi, sveštenici, ali i drugi ljudi koji su usmerili svoj život Božjim putem i Božjom promisli. Činili su istinska čuda, često su stradali za Hristovu veru. Pošto bi njihovi zemaljski životi bili završeni, to jest, pošto bi se upokojili u Gospodu, njihova tela nisu trulila niti su se raspadala. Danas širom pravoslavne veseljene postoji mnogo manastira u kojima se nalaze mošti - posmrtni ostaci - tih svetaca. Čitave su i neraspadnute, a iz njih teče mirišljavo ulje ("miro") čiji se miris ne može uporediti s nečim ovozemaljskim. Kraj njih se dešavaju razna čudesna isceljenja bolesnih i druga čuda. Ovo nije samo prazna priča nego prava istina koju i vi možete lako proveriti. Idite do najbližeg manastira, vidite, osetite, iskusite. Hrišćanstvo nije samo teorija, nego način života, praksa u kojoj smo svi prizvani da učestvujemo, braćo, moja, po Hristu.
Sveci su i sad živi u Carstvu Nebeskom, mole Gospoda za nas i čekaju da se i mi njima obratimo s dužnom i predanom verom i ljubavlju u srcu. Ako im se tako obratimo, svaka naša molitva će biti uslišena, prihvaćena, ispunjena. Bitno je, takođe, znati da oni nisu nikakvi "mađioničari" ili "čudotvorci" sami po sebi, nego da su Božji ugodnici koji su silom Božjom činili, čine i činiće čuda i u budućnosti. Svako dobro koje su učinili, od Gospoda je.
Eto kog proslavljamo na našim slavama - našeg sveca. Činimo li to dostojno?
Nije li greh omrsiti se na nekoj slavi koja pada u vreme posta?! Zar je lepo napiti se, prejesti se na taj dan?! Braćo Srbi, Slava ne treba da bude povod da se svi skupimo i pijančimo do besvesti! Ako slavu "obeležavamo" na ovaj način, takmičeći se ko će više da potroši i pokaže se, tim, samo, nanosimo uvredu našem Svetitelju.
Gospodu Bogu, našem svetitelju zaštitniku i drugim svecima, treba da se molimo svakog dana, a naročito nedeljom, postom, o praznicima i na dan naše slatke slave. Srce nam tad peva! Slavu treba proslaviti molitveno, sećajući se dela koja je učinio naš svetitelj i verujući da će ih ponovo učiniti u slavu Boga ali i zbog nas. Ovaj svečan dan bi trebalo dostojanstveno da proslavimo tako što bismo s porodicom u svom parohijskom hramu prisustvovali svečanoj prazničnoj liturgiji na kojoj bismo se uz prethodnu pripremu i pričestili. Taj dan neka protekne u druženju s našim srodnicima i prijateljima, susedima i poznanicima, ali u centru slavlja treba da bude Gospod Bog, zatim naš svetac, a ne pečenica i "stomaklija".
I, na kraju, pomenuću, još, jednu stvar koju sam primetio, a koja nije kako, baš, treba. Naime, u nekim našim porodicama, slava je najveći praznik u godini, a svetac zaštitnik najpoštovanija ličnost. Naravno da ne treba da bude tako. Najveći praznik za sve hrišćane je, svakako, Vaskrs, a Gospod Isus Hristos najpoštovanija bogočovečanska ličnost. Pošto je i naš svetac zaštitnik čitav svoj život posvetio Isusu Hristu, sigurno mu nije drago kad neko njega stavlja ispred Gospoda Isusa Hrista.

Srećna Slava, domaćine!
 
Poruka
7.886


Ариљска црква,посвећена мало познатијем епископу Ахилију из Ларисе,ватреном борцу против Аријеве јереси и учеснику прбог Васељенског сабора у Цариграду.Поред архитектонских вредности и историјског значаја, црква се истиче као галерија драгоцених фресака од којих је најпознатија фреска Светог Архангела Гаврила , названа Плави Анђео. Највећу пажњу привлаче портрети на јужном делу унутрашње припрате, стојеће фигуре ктитора краља Драгутина с моделом цркве у рукама и фреска изнад мироточивог гроба Драгутиновог млађег сина Урошица. Као недвосмислени документ краљеве ктиторске активности и илустрација медјусобног уважавања (у време осликавања цркве браћа су живела у слози), један је од најлепших идеализованих портрета је портрет владарске браће Милутина и Драгутина Немањића у пратњи жене, угарске принцезе Кателине.За разлику од осталих цркви Немањића грађених у 12. и 13. веку, које нису биле катедрални храмови намењени великом броју верника, црква у Ариљу је имала ту намену, сазидана је на узвишењу са ког је била видљива из далека.
 

skura58

Stara legenda
Poruka
94.985
Свети Василије Велики

Рођен је у месту Кападокији, око 330 године, од оца Василија и мајке Емилије, а у време цара Константина Великог. У седмој години родитељи његови, дадоше га у школу, где он, због бистрине свог ума изучи филозофију за пет година и оде у Атину, где настави своје школовање. Изучавао је све светске науке тога времена (филозофију, астрономију, реторику). Школски другови су му били Григорије Богослов и Јулијан - цар одступник.
Крстио се у зрелим годинама, на реци Јордану заједно са својим бившим учитељем Евулом. Био је пуних десет година епископ Кесарије Кападокијске, поставши велики поборник православља, одлика моралне чистоте и верске ревности, те се стога с правом назива Велики (св. Василије Велики). Упркос свему, постао је чврст стуб Цркве Христове и назван је Пчелом Цркве Христове, која носи мед вернима и жаоком својом боде јеретике. Сачувана су многа његова дела, богословска, канонска, апостолска, као и служба названа по његовом имену. Она се служи десет пута годишње и то: 1. (14. јануара), уочи Божића, уочи Богојављења, у све недеље Часног поста (осим Цветне Недеље), на Велики петак и на Велику Суботу.
По природи веома болешљив, поживео је свега педесет година. Свој земни живот скончао је 1(14. јануара) 379 године, преселивши се у Царство Христово.
Тропар (глас 1):
Во всју земљу изиде вјешчаније твоје, јако пријемшују слово твоје, имже богољепно научил јеси, јестество сушчих ујаснил јеси человјеческија обичаји украсил јеси, царскоје свјашченије оче преподобне: моли Христа Бога спастисја душам нашим.
 

skura58

Stara legenda
Poruka
94.985
св Василије Велики

Из Василије Велики (грч. Βασίλειος ὁ Μέγας, око 329–379), познат као Василије из Цезареје је био утицајни теолог иепископ Цезареје (Кесарије) у Кападокији (Мала Азија). Сматра се оснивачем општежитељне монашке традиције у источном хришћанству.
Убрзо након смрти проглашен је за светитеља: православна црква га слави 1. јануара, а римокатоличка 2. јануара. Василије Велики, његов брат Григорије Ниски и пријатељГригорије Богослов се називају кападокијским црквеним оцима. Њихова мајка се слави као Света Емилија.
Живот
Рођен је око 330. године, у угледној породици у Цезареји, главном граду Кападокије, од оца Василија, и мајке Емилије[1]. Његова породица је имала хришћанску традицију - један деда му је био мученик из доба прогона, а ујак му је био епископ. Као млад напустио је родни град отишавши да се школује у Атини у периоду између 351. и 356. године, где је учио философију, граматику, реторику, астрологију, физику и остале науке тога времена, код чувеног учитеља Евула. Поред њега је имао и друге учитеље: Химерија и Проересија. Школски другови су му били Григорије Богослов, Јулијан, касније цар отпадник и Ливаније софист.
Вративши се кући око 356. године, започео је каријеру правника и ретора.[2][3] Али година дана касније, сусрет са великим аскетом и епископом Јевстатијем Севастејским му је из корена променио живот.[4] Васил ускоро напушта његово правничку професију да би посветио свој живот Богу. Овако он описује своје духовно буђење:
“ Траћио сам много времена на глупости и провео сам скоро целу своју младост у бесплодном раду, и привржен учењима мудрости која је за Бога лудост. Изненада, пробудио сам се из дубоког сна. Увидео сам предивно светло јеванђеоске истине и препознао ништавност мудрости владара овог света.[5]

Након примања крштења, године 357. обилази је манастире у Палестини, Египту, Сирији и Месопотамији, учећи се подвижништву и монаштву.[6][7] У Египту је код архимандрита Порфирија провео годину дана у аскетизму, хранећи се само поврћем и воћем[1]. Након тога је отишао на ходочашће у Јерусалим. Убрзо је и сам постао аскета, окупљајући око себе групу монаха укључујући и његовог брата Петра, на породичном имању близу градића Анесија на црноморској обали.
Василија је узнемирило опште прихватање аријанског симбола вере на сабору у Риминију који је био одржан 359. године, а посебно то да је његов властити архиепископ, Дијаније из Цезареје, подржао аријанство. Он се враћа у град, где га је епископ Цезареје Ермоген око 364. године рукоположио за свештеника. У граду Цезареји гради добротворне установе за општу помоћ: азиле, болнице и народне кухиње, познате под именом "Василијаде“. Након смрти Ермогена за архиепископа би постављен Јевсевије, ненаклоњен Василију. Василије се због тога поново повлачи у Анеси, где привуче и Григорија Назијанзина. Ту заједнички сабраше мноштво монаха и написаше уставе монашког живота. У таквом их животу помагаше и Емелија, мајка Василијева, која је недалеко од њих живела и старала се о њиховој храни.
Међутим, епископ Јевсевије се обрати Василију писмом помирења, да се врати и помогне цркви противаријанаца[1]. После смрти епископа Јевсевија (370. год.) изабран је за епископа Цезареје и ту службу је вршио наредних десет година, до своје смрти 14. јануара 379. године. У то време је цар био Валенс (364-378), присталица аријанства, са којим је Василије имао проблема због свог заступања никејског симбола вере.[1] Када је Валенс 371. прошао кроз Цезареју, Василије се драматично удупро царевом захтеву да му се покори. Василије је умро убрзо након што је Валенсова погибија у бици код Хадријанопоља отворила пут победи Василијеве теологије. Његова смрт била је нашироко оплакивана, а он сам убрзо је проглашен за свеца.
 
Poruka
7.886


Манастир Клисура или раније познат као Манастир Добрача је активан женски манастир који потиче из средњег века и припада Епархији жичкој Српске православне цркве. Налази се код села Добраче, 13 километара јужно од Ариља, у клисури Моравице, по којој је добила назив[. Манастирска црква, посвећена светим архангелима Михајлу и Гаврилу, подигнута је крајем XIII века у Рашком стилу, по угледу на оближњу цркву светог Ахилија, у данашњем Ариљу, у којој се тада налазило седиште Моравичке епископије.
 
Top