ja uvek pravim neko pozoriste.uzivam u tome, to je deo mog malog sveta koji sprecava da se raspadnem.nekada se desi da progovorim naglas i dok sama idem ulicom.kada sam sa decom igram se u pesku, penjem na sve moguce u parku,pevam,masem rukama, ako treba pravim se i da umirem.trcim i skacem.kada osecam da mi se to radi.
zelim da se oslobodim onoliko koliko mogu, a da ne budem mucna sebi, jer sutra mogu da umrem,a neispunjena u tom smislu, bilo bi tuzno.
na poslu stavim slusalice i pevam, nekada toliko glasno da na kraju dobijem aplauz iz susedne kancelarije.
menjam boju i visinu glasa non stop, tesko me je cuti u toku razgovora u istom tonu.pravim grimase, bekeljim se.mozda bi neko ovako napisano mogao da pomisli da se izivljavam, da sam neumerena.to sam sve ja,radim na mojoj ludosti, pazljivo je gajim godinama.i ponosna sam jer i u ovim godinama jos uvek nalazim izvore.ne zelim biti smrvljena dnevnim stvarima.to je moj nacin da ostanem mlada.
zivo verujem u deda mraza i ocekujem da cu pronaci neki znak da je petar pan sedeo bas na mom prozoru dok sam spavala.i dalje vise volim bajke nego latino serije, i tako se i ponasam.verujem da cu biti savrseno luda baka, mozda celava, ali strava.radujem se mojim unucima.
ne mogu da promenim vreme u kome sam rodjena ni tok istorije, ali mogu da se radujem, to mi ne moze niko zabraniti.
Niti su sva loša niti su nepotrebna, ja ne kapiram baš o čemu se radi? Stres? 
