pravih se reči uvek kasno setim...

dolazim, i ove jesenje noći suviše kasno, a previše bučno, iako ni svoj dah ne osećam više, od izgubljenosti u prostoru... plašim se, da te ne probudim. ležiš, spavaš, prelepa si, još ti se suze na licu osušile nisu... tu su, da me sete, kao mačem bodu, ko sam ja, ko si ti, ko smo bili mi, šta smo to sad postali. ne, nema, neću, a želim, grešim, kajem se, neki topao trag osećam na obrazu... o Bože, suza mi se sliva niz lice, gori, vrela, puna gorčine, samo lagano ležem pored tebe, dok te gledam, dok to još mogu, dok još smem... ko će sutra kome šta reći, na kraju će biti nevažno, još večeras sam tvoj, i ti moja, bebo... gubim te, gubim sebe, gubimo se, već odavno... moramo, odlazim, odlazim odavde, neću se nikad vratiti više, nemam šta da tražim... srce mi se slama, boli kao nikad do sad, jer u tom trenu slike lete, moje i tvoje, svi trenuci, svi dodiri i poljupci, dok ta postelja čuva tvoje mirise, zidovi pamte tvoje obrise, ogledala tvoje odraze... sećam se jutra, prvog posle one noći, kad smo postali jedno, pamtim reči, zbog kojih srce i sada kuca- hmmm, Bože, ja sam najsrećniji čovek na ovoj planeti, opet mogu da se probudim i ponosno sebi kažem da si i ovog jutra pored mene, tu, da si moja, da sam ponosan što sam tvoj, opet ću videti taj pogled, te oči, taj osmeh... pitam se koliko će taj krevet biti veći bez tebe, pitam i plačem, više ne mogu da izdržim... tražim reči, samo da ih napišem, da ti ostavim sve na papiru, da tu sve svoje tebi utisnem, i da sada odem... al' kao i uvek, pravih se reči uvek kasno setim, zato bez tebe i ostajem... palim cigaretu, sipam piće, čuvaću te, gde god bio, to ti obećavam sada... lagan poljubac, nežan dodir, okret, i zauvek odlazim, jer pravih se reči uvek kasno setim, pa čak ni sada, kada je odveć kasno za nas...
 
Kliknite za proširenje...
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top