Знам да сам у неком од претходних текстова рекла да је мотивација превртљива и не траје дуго, али прочитајте текст до краја па ћете схватити о чему причам и како то да сад одједном прихватам мотивацију кад сам је некад оцрнила. Звучи као недосљедност? Е, слушајте сад.
Ових дана, први пут у животу примјећујем и осјећам да сам се удебљала. Није то сад неко страшно дебљање, али два, три килограма дефинитивно. Људи не примјећују, али ја осјећам. Заправо, највише видим на грудима јер ми је, црни хумор на сопствену адресу, грудњак мање празан него иначе. И мало теже закопчавам једне уске панталоне. Елем, схватила сам да је то дефинитивно посљедица тога што се мало крећем, а већи дио дана проводим сједећи и грицкајући смоки, медена срца и остало. Метаболизам ми је толико јак да на висину од 178 никад 60 кг нисам прешла, моја вјенчана кума каже да сам зла и пакосна и да ме то једе изнутра па да се зато не дебљам, у народу се каже ексер бих сварила, али тај исти метаболизам не може да се бори против тоне ексера (добро, фигуративно тоне, али у сваком случају превелике количине хране). Елем, одлучим ја да се ухватим вјежбања и да редукујем исхрану. Оно, да једем мање грицкалица, више воћа и да се хидрирам. И ево, седми дан у низу вјежбам у кућним условима три пута дневно. Вјежбе сам прилагодила својим здравственим проблемима (рекла сам у неком претходном тексту да имам мултиплу склерозу, да ми је кретање ограничено и равнотежа нарушена). Не жалим се, иде. Мало ме провоцирају слаткиши и грицкалице у шпајзу док ја једем салату, и изједа ме чињеница да ће мој муж јести кромпириће и сир вечерас у десет кад дође с посла, а ја пијуцкати чај од бруснице, али добро. Нико ме није пушком тјерао да сама себи уведем дијету и вјежбе. Сама сам себи увалила, да простите. Заправо мислим да је лакше да сад ,,скинем" три килограма него да пред љетовање морам по хитном поступку да скинем тринаест.
А сад бих да вам објасним зашто сматрам да је ово погрешна мотивација. Довешће она до позитивног резултата, у то нема сумње, али је мене погрешан разлог мотивисао.
Ево зашто. Рекла сам да имам мултиплу склерозу. Од 2010 године, значи имам стажа. Рекао би човјек да сам научила. Још сам уз МС имала и тумор бутне кости (срећом бенигни), крварила у плућа, рађена ми плазмафереза, имала централни венски катетер у врату, укратко, имала два изузетно блиска сусрта са Смрћу и побјегла јој. Е сад, неуролог, физијатар и сви могући љекари који су имали прилике да ме посјете у току мојих, како ја волим да их зовем, путешествија по болници, нагласили су ми да је неопходно да вјежбам. И ја сам тога била свјесна. Апсолутно. Само ми је све и свако било и био прече и пречи од мене саме. Па сам се измотавала, забушавала, уплаћивала теретану и бацала новац, ишла у ценар за рехабилитацију и физикалну медициу и учила вјежбе, онда долазила кући и настављала по старом, мучила метаболизам и имала 60 кг.
Дакле, видите ли сад шта сам мислила оним насловом погрешна и права мотивација? Зашто сам се покренула тек кад сам уочила тих неколико килограма вишка умјесто да сам од старта вјежбала? Да, под тим мислим да је требало да почнем да вјежбам од свог рођендана 2010. године, кад сам званично добила дијагнозу? Рече ми пријатељица да нисам једина и да смо одрасли у систему вриједности ,,ИЗГЛЕДАМ, ДАКЛЕ ПОСТОЈИМ." Или нам бар друштвене мреже тако налажу. Не знам. Знам само да ћу дати све од себе да изгубим тај вишак килограма да могу да ИЗГЛЕДАМ, а онда наставити да вјежбам јер ће ми то, дугорочно гледано, омогућити да квалитетнно ПОСТОЈИМ.
Занима ме шта ви мислите о овом мом размишљању. Молим вас, коментаришите. (Мери, ако видиш ово, пиши ми приватну поруку)
Ових дана, први пут у животу примјећујем и осјећам да сам се удебљала. Није то сад неко страшно дебљање, али два, три килограма дефинитивно. Људи не примјећују, али ја осјећам. Заправо, највише видим на грудима јер ми је, црни хумор на сопствену адресу, грудњак мање празан него иначе. И мало теже закопчавам једне уске панталоне. Елем, схватила сам да је то дефинитивно посљедица тога што се мало крећем, а већи дио дана проводим сједећи и грицкајући смоки, медена срца и остало. Метаболизам ми је толико јак да на висину од 178 никад 60 кг нисам прешла, моја вјенчана кума каже да сам зла и пакосна и да ме то једе изнутра па да се зато не дебљам, у народу се каже ексер бих сварила, али тај исти метаболизам не може да се бори против тоне ексера (добро, фигуративно тоне, али у сваком случају превелике количине хране). Елем, одлучим ја да се ухватим вјежбања и да редукујем исхрану. Оно, да једем мање грицкалица, више воћа и да се хидрирам. И ево, седми дан у низу вјежбам у кућним условима три пута дневно. Вјежбе сам прилагодила својим здравственим проблемима (рекла сам у неком претходном тексту да имам мултиплу склерозу, да ми је кретање ограничено и равнотежа нарушена). Не жалим се, иде. Мало ме провоцирају слаткиши и грицкалице у шпајзу док ја једем салату, и изједа ме чињеница да ће мој муж јести кромпириће и сир вечерас у десет кад дође с посла, а ја пијуцкати чај од бруснице, али добро. Нико ме није пушком тјерао да сама себи уведем дијету и вјежбе. Сама сам себи увалила, да простите. Заправо мислим да је лакше да сад ,,скинем" три килограма него да пред љетовање морам по хитном поступку да скинем тринаест.
А сад бих да вам објасним зашто сматрам да је ово погрешна мотивација. Довешће она до позитивног резултата, у то нема сумње, али је мене погрешан разлог мотивисао.
Ево зашто. Рекла сам да имам мултиплу склерозу. Од 2010 године, значи имам стажа. Рекао би човјек да сам научила. Још сам уз МС имала и тумор бутне кости (срећом бенигни), крварила у плућа, рађена ми плазмафереза, имала централни венски катетер у врату, укратко, имала два изузетно блиска сусрта са Смрћу и побјегла јој. Е сад, неуролог, физијатар и сви могући љекари који су имали прилике да ме посјете у току мојих, како ја волим да их зовем, путешествија по болници, нагласили су ми да је неопходно да вјежбам. И ја сам тога била свјесна. Апсолутно. Само ми је све и свако било и био прече и пречи од мене саме. Па сам се измотавала, забушавала, уплаћивала теретану и бацала новац, ишла у ценар за рехабилитацију и физикалну медициу и учила вјежбе, онда долазила кући и настављала по старом, мучила метаболизам и имала 60 кг.
Дакле, видите ли сад шта сам мислила оним насловом погрешна и права мотивација? Зашто сам се покренула тек кад сам уочила тих неколико килограма вишка умјесто да сам од старта вјежбала? Да, под тим мислим да је требало да почнем да вјежбам од свог рођендана 2010. године, кад сам званично добила дијагнозу? Рече ми пријатељица да нисам једина и да смо одрасли у систему вриједности ,,ИЗГЛЕДАМ, ДАКЛЕ ПОСТОЈИМ." Или нам бар друштвене мреже тако налажу. Не знам. Знам само да ћу дати све од себе да изгубим тај вишак килограма да могу да ИЗГЛЕДАМ, а онда наставити да вјежбам јер ће ми то, дугорочно гледано, омогућити да квалитетнно ПОСТОЈИМ.
Занима ме шта ви мислите о овом мом размишљању. Молим вас, коментаришите. (Мери, ако видиш ово, пиши ми приватну поруку)
Poslednja izmena:
