- Poruka
- 1.556
Правда од које пуцају кости
Пише: Драгослав Павков
Симо Бијелић је симпатични чича кога сам некад давно познавао... Верујем да се данас налази на месту где му непријатељи могу само пљунути под прозор, па му зато наводим име, чисто да макар у виртуелном свету остане траг његовог битисања на земљи.
Симо је родом из једног села у околини Добоја; као момче од 15-16 година крајем '44 године мобилисали су га четници неког Кевчије, и са њима је остао до заробљавања негде у гудурама близу границе са Аустријом. Судио му је народни суд, и пошто га нико није могао оптужити ни за какав злочин, послали су га кући уз упозорење да пази шта ради, као и да све што чује одмах пријави „зна се коме“. Наиме, свако село у то време, имало је „повереника“ ОЗН-е, касније УДБ-е, који је слушао шта се по селу прича, ко је срушио „државно“ дрво, ко је насрнуо на туђу жену... Углавном, службу је занимало све што се није уклапали у неку колотечину. Мада су ти „повереници“ углавном регрутовани из редова сеоске фукаре, нерадника и гологузана који су налазили смисао живота у цинкарењу комшија, државна службица (најчешће курир у Месном одбору) није била за бацити – па су ти људи били веома ревносни... Често претерано ревносни.
Таквог једног несрећни Симо имао је за комшију. Једном приликом натоварио је у шуми самар дрва на коњића и кренуо кући. Била је касна јесен и несрећној животињи ноге су до колена упадале у блато... У једном моменту, баш негде близу улаза у њиву комшије удбаша коњ је упао у блато и ни макац. Симо је покушавао да га за улар извуче, викао на њега, претио, а када ништа није дало резултат – из самара је извукао један огранак и јадну животињу „предвостручио“ по сапима уз узвик: „'Ајде, ј... те Тито...“
Коњ је рипио из баре као да га је појурило хиљаду обада, дал' због батине или због „Тите“- ђаво ће га знати, али, када је преко врзине угледао свог комшију како се задовољно смешка, Симо је знао да треба да пожури кући и спреми ћебе... Дошли су по њега рано следећег јутра, један „наш“ и један Балија. Говорио је Наш... Тај га је и шамарао целим путем до добојске милиције. Месец дана касније судили су му по оптужници коју није разумео и осудили на годину дана затвора у Зеници.
Сељак је углавном чудан сват; ударце судбине прихвата као да су му у „опису радног места“ и са стоичким миром, најчешће уз коментар: „Ко зна зашто је то добро?“ Пред излазак из затвора јављено му је да му је умро отац... Иако је сасвим уобичајено да лопови и убице под пратњом присуствују сахрани, за „непријатеље“ попут Симе то није важило. Добро је прошао што га нису оптужили да је наговорио оца да умре, само да би напакостио Народној власти.
Коначно, и то се завршило... Вратио се у село и оженио цуру коју нико није смео узети јер је из „четничке“ куће. Полако су обрађивали својих 15-так дулума земље, ишли у надницу и преживљавали чекајући принову... Две трудноће супруга није могла да „изнесе“ а Симо је рекао: „Ко зна зашто је то добро...“ па су прекинули да се надају. Од мало мршаве земље није се могло живети, па је покушао да се запосли у граду. Сви би га љубазно саслушали, рекли му да ће га позвати када одлуче, а онда – ништа. Чим схвате са каквим непријатељем имају посла, кадровици из фирми где је тражио посао почињали су да га избегавају као ђаво крст...
Али ни то није било најгоре; од оно мало земљице и наднице, он и „баба“ како јој је још у младости тепао, будући да нису имали деце ипак су некако преживљавали. Да не беше оног који је волео да се возика вамо-тамо својим приватним возом... Сваки пут кад највећи син народа и народности пожели да се провоза кроз добојску регију, по Симу су долазила два милицајца; један „наш“ и један Балија. Увек је говорио „наш“, додуше сада без шамарања, биће да му је неко забранио.
У добојском СУП-у све је врило од непознатих људи са страним нагласком према којима су се ови домаћи понашали некако увлакачки и снисходљиво. Симо је и сам знао пут до своје ћелије у подруму... Три дана нит' га ко шта пита, нит' му шта говори, донесу му и баце тањир неког напоја и у флаши од зејтина воде и – ћуте... За три дана једном га изведу да у канализацију испразни киблу... И пусте га кући као да ништа није било, свако ради свој посао: Он свој непријатељски, а они свој – превентивно деловање...
Да скратим, са скоро 50 година живота и без дана радног стажа, без наде да ће у својој средини икад добити неки посао како би осигурао нешто пензије, Симо се по наговору једног рођака упутио пут Словеније. Једног јутра бануо је у канцеларију шефа кадровске службе у жељезничком ООУР-у где га је упутио рођак. Дебелом Словенцу који се српског језика сећао само у траговима, из војске, искрено је испричао своју причу... Овај га је питао шта има од школе, обавио два телефонска разговора од којих Симо није разумео ни реч и дао му папир исписан руком са упутством где да иде и коме да се јави.
Када сам га ја упознао, Симо је био поносни „вођа скупине за поправило товора“, дакле, на рамену је носио армирачке маказе а у руци „мацолу“ од пет кила, са собом је водио два „физикалца“ и први пут у животу је био срећан... Тачније, други пут. Први пут је био кад му је „баба“ остала трудна, али то се не рачуна... У станичној ресторацији годинама смо се ваљали од смеха слушајући његове приче, често га частећи да на тренутак престане... Из Словеније сам отишао јула '91 и од тада о Сими нисам чуо ни реч...
Због чега сам се јутрос баш њега сетио? Синоћ сам прочитао вест да је против Младена Обрадовића из „Образа“ подигнута оптужница због насилничког понашања на јавном скупу, итд,итд, дела за које је запрећена казна до 12 година затвора.
Какве везе имају Симо и Младен? Обојица су хапшени превентивно; Симо да не би другу Титу добацио неку непријатељску паролу кроз прозор Плавог воза који јури 100 на сат, а Младен да не би лоше утицао на београдску омладину којој се не допада парадирање режимских хомосексуалаца кроз град. Дакле, Обрадовићу се прети са 12 година ћорке иако је и тоталним лаицима јасно да таква оптужница мора бити измењена одмах на главној расправи; једноставно, чак ни у Србији нико не може бити осуђен на основу онога што полиција мисли да он мисли. Да подсетим, Младен Обрадовић је ухапшен пре почетка сукоба демонстраната и полиције на београдским улицама 10.10.2010. године. Код њега су наводно нађени неки спискови које је полиција дешифровала као спискове лица који ће руководити акцијама демонстраната, списак лица који ће возећи се скутерима од групе до групе координисати дејства против полиције... Чак и да је све тако како каже полиција а преносе режимски медији, чињеница је да су то докази који се неће одржати на суду из простог разлога: Не постоји ни један разлог због кога би оптужени Обрадовић ствари за које се терети признао добровољно. У канцеларијама ГСУП-а и раније су се догађала разна чудеса попут инфаркта који је приликом информативног разговора покосио Драгана Малешевића – Тапија, па не би било чудно да је и Обрадовић уз одговарајућу „стимулацију“ признао богапитај шта...
Али таква „признања“ не пролазе чак ни у србијанским судовима, и то знају сви који се баве овим случајем. Па добро, зашто се онда срамоте и долазе у ситуацију да им судско веће мења оптужницу?Зато јер их боли уво...
Тужилац који заступа државу „изабран“ је во вјеки вјеков. Докле год је на „линији“ уопште није битно колико оптужница ће бити измењено, одбачено, колико ће пресуда више инстанце вратити на поновно одлучивање...
Исти случај је и са судијама. Како друкчије објаснити судске пантљичаре са Колесаром и Јањушевићем, које се ево баш ових дана завршавају одустајањем од кривичног гоњења, после више од пет година истраге? Иако је очигледно да су обојица узели новац од страних инвеститора како би им обезбедили привилегован положај у односу на конкуренте. Али, то је ваљда криминал који за државу није опасан попут онога којим се бави Обрадовић. Образ под његовом управом удара у срце корумпираног система и у основне вредности које заступа режим који влада Србијом: Узми све што ти живот пружа.
Милионче еврића горе-доле, али шта ако овај мали дигне куку и мотику па људима из режима зезне комбинације које су у току (Телеком, Аеродром...)?
Дакле, за оне који нису вични судовању по Србији, сценарио је следећи: Младен Обрадовић не може бити осуђен за дело за које се терети јер је у извршењу истог био спречен задржавањем код београдске полиције. Пошто ће до почетка суђења провести још једно извесно време у притвору, накалемиће му неко ситније кривично дело попут говора мржње, по закону против дискриминације, за шта им неће требати много труда будући да јавни наступи оптуженог обилују речима типа „сподобе, содомија, незнабошци, беспризорници...“ што су све речи које се по новим „европским“ мерилима сматрају говором мржње и позивом на вршење насиља. Значи, судија ће имати законски основ да га ребне са, једно шест месеци Падињака. Уверен сам да му (ко год то био) памет неће засметати да то учини, као и да ће уредно упутити оптуженог да се жали на пресуду...
Обрадовић ће се наравно жалити, Апелациони суд ће вратити пресуду на поновно одлучивање, ови ће га поново осудити на мању казну, тужилаштво ће се жалити – и појешће вук магарца. Док се све то оконча, нико живи се неће моћи сетити о чему је заправо реч. То што преко 200 момака чучи у притвору за државу није важно, биће добро ако се не сете да донесу уредбу по којој ће им наплатити смештај и храну...
