U Hrvatskoj, a narocito od Hrvatskog proleca, pad srpskih prava u kulturnom smislu je evidentan, ukidaju se kulturne institucije, Srbi nemaju nikakvu kulturnu autonomiju, jezicku itd. Ali u politickom i dalje su "konstitutivan narod", to u stvari znaci i da su "drzavotvoran narod", da su nista manje nego Hrvati stvorili hrvatsku, iako se onda zove "Hrvatska" i da imaju ne samo induvidualna prava, vec i kolektivna, i naravno sto je najvaznije, da im niko ne moze oduzeti taj status. E sad, Srbi su tu ispali dosta glupi, kada neko pravi novi ustav on je vrhovni nosilac suverenosti i prakticno brise sve sto je bilo i to se desilo Srbima, u novoj politickoj konstelaciji prosta vecina u Hrvatskoj dale je "legitimitet" Tudjmanu da nacini novi ustav. Srbi su jednostavno ostali bez mocne "nad-drzave" koja je stitila ta njihova posebna prava. Koncept Srba kao konstituivnog naroda imao je samo dve istorijske uloge, prvu da Srbe niko ne moze da lisi tog prava ( malo je cudno, pravo radi prava, ali tako je, iz nekih istorijskih razloga i nacionalnog prestiza ) i drugi da bude potencijalna kocnica Hrvatskoj da se otcepi jednog dana, i ovaj koncept je omanuo u oba slucaja. I vrlo je cudno da Srbi nisu trazili dodatne neke "federativne" garancije za svoj status posle WWII, ali sta ces.
Iskreno, da su Srbi dobili SAP, bilo kakvo prosirivanje Hrvatskih granica na predele gde su Srbi bili vecina bilo bi ravno samoubistvu, a sta bi od toga bilo na kraju, pa bolje nego sto je ispalo svakako ( iako bi to uvek ostalo svojevrsna neuralgicna tacka za Zagreb ). Tu mislim bolje i za Hrvate i za Srbe, imati trecinu sredista svoje drzave gde niko ne zivi, tesko da moze biti dobar potez.
PS Problem bi ovde bio sto se i autonomija mogla na krilu nacionalizma devedesetih lako ukinuti. Tudjman je cini mi se, SRbima isto obecavao neke autonomne kotara, pa od toga na kraju nije bilo nista.
