prava mera

https://www.krstarica.com/vesti/hro...m&utm_medium=thumbs&utm_campaign=thumbs_house


dete u pubertetu, mi pritisnuti obavezama i nervozni
sa 12 godina deca nemaju realnu sliku o smrti kao meri za kaznjavanje svojih roditelja zbog necega sto su im uskratili
kako kao zene i majke, kao muskarci i muzevi nalazite tu pravu meru u zivotu koja vam sve drzi u nekom balansu
bez ispada koji prave veliku stetu na nekoj uskracenoj strani
posvetite se previse deci, zapostavite muza - puca brak
posvetite se previse karijeri - puca brak
posvetite se previse porodici - nemate od cega da zivite..

pa dobro treba i muž da se posveeti tebi tako da možeš na njega nešto da svališ mada ne, žene su uvek krive prave i ostalo
karijeri pa koliko to sati nedeljno radiš a i to verovatno kad je neka stiska, a opet ako ti je u momentu bitnija karijera stvarno ebiga, ako ništa karijera je uvek s tobom a muževi odlaze
... mada valjda se karijera i smuči
a za porodicu vas je nekako dvoje opet + ostali, a deca kad rastu vole sebe ne vole 24h roditelje, treba da si stabilan da podnosiš pubertet valjda
???
ili cepaj neki patrijarhalni model, da ga ispratiš mahimalno, što nije bukvalno danas nego nekakva intuicija valjda samo moraš voditi računa i šta radiš, a kad malo pratiš a malo ne onda je malograđanstvo al bože moj
hihih malo sam tetka
 
Poslednja izmena:
Sad cu mozda zvucati glupo ali treba biti dobar i popustljiv i sve ti je u zivotu lakse ako se dajes
Emotivni sebicnjaci su nesrecni i to prenose na svoju decu

Dete je imalo psihicke probleme sigurno zbog losih odnosa u porodici na zalost a ako mene pitate porodica je najvažnija pa tek onda sve drugo

- - - - - - - - - -

Porodica su muz / zena i deca
To je zajednica
Srecan porodicni zivot je po meni prvi uslov za srecu
Mora se cuvati porodica i treba se davati u zivotu
Uvek se vrati
Na poslu to nije uvek tako tako da poso bude i prodje a porodica ostaje

bravo ljubinka :worth:
 
Jedno je biti dobar
A nesto deseto biti popustljiv

Najlakse je biti popustljiv
U fazonu dete ti napravi glupost ti ga pomazis “nek si mi ziv i zdrav”
A sto ce nastaviti da se ponasa bahato prema drugima to nas bas briga jel?

Nisu deca korov pa da te boli uvo, samo ih pustis
Moras i da ih vaspitavas i usmeravas i boli i kad se ljutis na njih ali to radis upravo zbog njih
Jer u nekom momentu moras da shvatis svoju ulogu, dok traje vreme obavljanja
Posle pisi propalo ako nisi na vreme bio tu
 
Jedno je biti dobar
A nesto deseto biti popustljiv

Najlakse je biti popustljiv
U fazonu dete ti napravi glupost ti ga pomazis “nek si mi ziv i zdrav”
A sto ce nastaviti da se ponasa bahato prema drugima to nas bas briga jel?

Nisu deca korov pa da te boli uvo, samo ih pustis
Moras i da ih vaspitavas i usmeravas i boli i kad se ljutis na njih ali to radis upravo zbog njih
Jer u nekom momentu moras da shvatis svoju ulogu, dok traje vreme obavljanja
Posle pisi propalo ako nisi na vreme bio tu

Да...
Мени је исто попустљивост ближа линији мањег отпора, чак и равнодушности него пружању разумевања и неког финог односа.
Деца не би имала родитеље/ старатеље да је довољно слегнути раменима и помазити по глави.
Мада мислим да је Љубинка алудирала на тај присан, прави однос са чим сам сагласна.
 
ni ja popustljivost ne vezujem za davanje emocija, nego sa nedavajem sebe u tom trenutku
umorna sam, nemam snage da objasnjavam zasto nesto ne moze ili moze i popustim samo da me pusti na miru
to se desavalo kad sam bila umorna, ali sa potencijalom za oporavak :)
druga varijanta je kad sam umorna kao pas, kad me ceka jos obaveza, kad su mi zivci napeti do maksimuma, a onda me na to jos dete pritisne - tad sledi kazna
svoju cerku samo samo jednom u zivotu kaznila i to kad je imala 17 godina, neodlaskom na 18. rodjendan najbolje drugarice
kaznu je istrpela, bila je u cudu i ona i njeno drustvo i roditelji te dece
kad smo posle mesec dana pricale o tome opusteno, bez tenzije, rekla mi je da je bila u cudu jer ja nju nikad nisam kaznjavala
do tada sam se trudila uvek, da ma koliko da sam bila umorna, njoj stvari objasnim na nacin na koji treba da ih razume
zato su meni moje tridesete godine bile najteze u zivotu, teze cak i od ovih koje sada zivim
ja nisam uspela da napravim taj idealan balans, jer je zrtva tog zivotnog tereta bio moj brak
ali sa druge strane, ex m i ja smo uspeli da sacuvamo dobre odnose i mislim da smo podigli srecno dete
dva od tri i nije los rezultat na kraju
ali sam zato i postavila temu, kako pravite balans, a da ne bude na stetu neceg drugog
 
Mišljenja sam da je za zaposleni bračni par bez pomoći sa strane nemoguće ostvariti maksimum na svim poljima, da je brak dobar, da su oboje u poslu izuzetno uspešni i da deca odrastaju u toploj i sigurnoj porodičnoj atmosferi. Jednostavno nemoguće. Ili jedna strana mora da pravi kompromis na nekom polju, ili se angažuju babe i dede, ili se mora plaćati neko sa strane.

Zato se često može pročitati da npr.naučnici pri kraju života priznaju da su bili loši roditelji jer nisu bili prisutni, nisu imali udela u odrastanju dece. Kada čovek živi za jednu oblast života( bilo koja da je od navedenih) onda ostale neminovno moraju da trpe.

Mislim da je često izrugivana osrednjost najbolja za one kojima su sve oblasti podjednako bitne.
 
ni ja popustljivost ne vezujem za davanje emocija, nego sa nedavajem sebe u tom trenutku
umorna sam, nemam snage da objasnjavam zasto nesto ne moze ili moze i popustim samo da me pusti na miru
to se desavalo kad sam bila umorna, ali sa potencijalom za oporavak :)
druga varijanta je kad sam umorna kao pas, kad me ceka jos obaveza, kad su mi zivci napeti do maksimuma, a onda me na to jos dete pritisne - tad sledi kazna
svoju cerku samo samo jednom u zivotu kaznila i to kad je imala 17 godina, neodlaskom na 18. rodjendan najbolje drugarice
kaznu je istrpela, bila je u cudu i ona i njeno drustvo i roditelji te dece
kad smo posle mesec dana pricale o tome opusteno, bez tenzije, rekla mi je da je bila u cudu jer ja nju nikad nisam kaznjavala
do tada sam se trudila uvek, da ma koliko da sam bila umorna, njoj stvari objasnim na nacin na koji treba da ih razume
zato su meni moje tridesete godine bile najteze u zivotu, teze cak i od ovih koje sada zivim
ja nisam uspela da napravim taj idealan balans, jer je zrtva tog zivotnog tereta bio moj brak
ali sa druge strane, ex m i ja smo uspeli da sacuvamo dobre odnose i mislim da smo podigli srecno dete
dva od tri i nije los rezultat na kraju
ali sam zato i postavila temu, kako pravite balans, a da ne bude na stetu neceg drugog

Имам другарицу која има добро дете. Али он према њој има страхопоштовање уместо поштовања. Приушти му материјално све што жели, али и набија на нос колико ради. Па се служи речима од којих се јежим: док си под мојим кровом... А под чијим ће бити, мајке ти!?
Сви ми грабимо за децу. Али није поента пружати само материјално на уштрб свега другог. Изеш све ако немаш време, да га проведеш са ким треба и како треба. Ја и нисам амбициозан тип и никада не бих дала више времена за више новца. Изеш новац ако немаш време да у њему уживаш. Него баланс како кажеш, радиш да би живео.
А децу треба ослушкивати и пратити. А ако су добра дозволити да и она нас васпитају или преваспитају :) И неговати њихове врлине. Деца се уче захвалности. Али не тако што им набрајаш шта си урадио и како си се мучио за њих :roll: Него што се од лепих тренутака па и поклона прави догађај. Што се наводе да се радују и обрадују. Што се одржава чаролија :)
Колико знам њих који одведу децу у фирму по пакетић и то је то :( Не организују отворен прозор или неки траг Деда Мраза или Ускрс зеке код куће. Не читају им књиге и титл филма. Не играју се са њима. Не учествују у њиховом детињству стварно. Само им све дају и ћушну их :(
 
takvi su zenini, kupuju malom glupe skupe igracke, dzipove na struju, koje pitanje je oce li okad i koristiti. samo stoje u garazi... samo pare pare...
a ja gledam da svaki momeat provedem vani sa djetetom, da se igram sa njim, nista mu ne kupujem, a i ne trazi za sad nista, jos je mali. a mislim i da nece kad poraste...
 
Vest iz uvodnog posta je primer koliko je novinarstvo kod nas profesija bez skrupula. Kao lešinari su, nemam drugi izraz za njih. Koji je motiv dečaku bio, koji su odnosi u porodici i šire bili, njegova psihička struktura i šta je od toga doprinelo da skoči kroz prozor može samo da se nagađa. A oni fljus, oproštajno pismo dvanaestogodišnjaka prenose u javnost. Još idu dalje da se raspituju kod familije. Bolesnici.

- - - - - - - - - -

O temi ću malo kasnije, redovno padnem u vatru kad čitam vesti.
 
  • Podržavam
Reactions: Em.
https://www.krstarica.com/vesti/hro...m&utm_medium=thumbs&utm_campaign=thumbs_house


dete u pubertetu, mi pritisnuti obavezama i nervozni
sa 12 godina deca nemaju realnu sliku o smrti kao meri za kaznjavanje svojih roditelja zbog necega sto su im uskratili
kako kao zene i majke, kao muskarci i muzevi nalazite tu pravu meru u zivotu koja vam sve drzi u nekom balansu
bez ispada koji prave veliku stetu na nekoj uskracenoj strani
posvetite se previse deci, zapostavite muza - puca brak
posvetite se previse karijeri - puca brak
posvetite se previse porodici - nemate od cega da zivite..

možda je rešenje posvetiti se svemu malo da ne kažem površno i bez ambicija.
ipak sve zavisi od kapaciteta koji čovek nosi u svojim magacinima energije koliko i čime ih puni
i koliko i na koji način ih prazni takođe. teško da možemo da ustanovimo odavde šta za nekoga tačno znači balans
i da li može da hendluje na nekoliko frontova istim intenzitetom ili može da se posveti samo jednom zadatku.

a što se deteta za koje si stavila link tiče stvarno ne bih mogla da komentarišem jer ne znam šta bi bilo prikladno da se kaže u ovoj situaciji.
 
Sta god da uradi roditelj koji nema veze sa nama, uradice pogresno. Ako se posveti djetetu grbav je jer ga je razmazio, ubio mu kreativnost jer ga nije pustio da se sam zabavi, ako ga pusti kao nekada sto su roditelju pustali djecu da jurcaju sami, onda ga je zanemario, ako mu nije mama najbolja drugarica onda ne razvija bliskost... sta god da uradi, ne valja, jer to nismo mi.
Dvanaestogodisnjak koji se ubije iz obijesti me ostavlja u cudu, razumijem dijete uplaseno, nemocno, maltretirano ali ovo ne mogu. To su godine bunta I ljutnje ali I radoznalosti zelje za zivotom.
 
link sam stavila kao tragican primer dokle sve moze da ode ako se ne pronadje prava ravnoteza

imala sam elektricara koji je ocigledno bio prezahtevan
nije svoje dete kaznjavao fizicki, samo je imao ocekivanja
i dete se u petom razredu osnovne skole obesilo jer je imalo jedinicu na polugodistu iz matematke
prema detetu koje je dobrio posle toga nikad nije postavio nikakav zahtev vise u zivotu
ali je cena da on nauci da balansira kao roditelj bila prevelika
 
znam ali to je grč u srcu roditelja koji nije umeo da shvati od kakvog materijala su napravljeni njegovi potomci i kako se rukuje njima.

mnogi roditelji to ne shvataju očekujući kopiju sebe samo neki imaju sreću a neki ne .....

- - - - - - - - - -

Sta god da uradi roditelj koji nema veze sa nama, uradice pogresno. Ako se posveti djetetu grbav je jer ga je razmazio, ubio mu kreativnost jer ga nije pustio da se sam zabavi, ako ga pusti kao nekada sto su roditelju pustali djecu da jurcaju sami, onda ga je zanemario, ako mu nije mama najbolja drugarica onda ne razvija bliskost... sta god da uradi, ne valja, jer to nismo mi.
Dvanaestogodisnjak koji se ubije iz obijesti me ostavlja u cudu, razumijem dijete uplaseno, nemocno, maltretirano ali ovo ne mogu. To su godine bunta I ljutnje ali I radoznalosti zelje za zivotom.
Pa to.
a naposletku samo je važno od kakvog su materijala ti mali ljudi i kako će da se izbore sa instinktom da prežive a to ne zavisi jedino i samo od roditelja.
 
Jedno je biti dobar
A nesto deseto biti popustljiv

Najlakse je biti popustljiv
U fazonu dete ti napravi glupost ti ga pomazis “nek si mi ziv i zdrav”
A sto ce nastaviti da se ponasa bahato prema drugima to nas bas briga jel?

Nisu deca korov pa da te boli uvo, samo ih pustis
Moras i da ih vaspitavas i usmeravas i boli i kad se ljutis na njih ali to radis upravo zbog njih
Jer u nekom momentu moras da shvatis svoju ulogu, dok traje vreme obavljanja
Posle pisi propalo ako nisi na vreme bio tu
voljena deca ne prave gluposti, nit su destruktivna nit samodestruktivna, sa krajnjom instancom samodestruktivnosti iz uvodnog opsta :(

i to jeste poenta ljubinkinog posta - volite, dajte sebe i ta ista deca zracice okolinu, ukljucujuci i same roditelje, onim cime su i sama hranjena
 
možda je rešenje posvetiti se svemu malo da ne kažem površno i bez ambicija.
ipak sve zavisi od kapaciteta koji čovek nosi u svojim magacinima energije koliko i čime ih puni
i koliko i na koji način ih prazni takođe. teško da možemo da ustanovimo odavde šta za nekoga tačno znači balans
i da li može da hendluje na nekoliko frontova istim intenzitetom
ili može da se posveti samo jednom zadatku.

a što se deteta za koje si stavila link tiče stvarno ne bih mogla da komentarišem jer ne znam šta bi bilo prikladno da se kaže u ovoj situaciji.

Istim intenzitetom može, ali kad je nešto na maksimalnom nivou to automatski znači da je je to ispred svega, inače ne bi ni bio maksimum.

- - - - - - - - - -

Biti uspešan nije isto kao biti izuzetno uspešan. Većina ljudi je uspešna u svom poslu, ali je veoma tanak sloj izuzetno uspešnih. Kao u sportu, procentualno gledano malo je onih koji pobede na olimpijadi, a dobrih i uspešnih sportista je puno.
 
ako shvatimo da imamo najmanje tri jednako važna prioriteta i ako sva tri uvek držimo na maksimumu velike su šanse da doživimo kratak spoj već do četrdesete.
znači nešto mora da bude off
samo šta?

- - - - - - - - - -

voljena deca ne prave gluposti, nit su destruktivna nit samodestruktivna, sa krajnjom instancom samodestruktivnosti iz uvodnog opsta :(

i to jeste poenta ljubinkinog posta - volite, dajte sebe i ta ista deca zracice okolinu, ukljucujuci i same roditelje, onim cime su i sama hranjena

jeste poenta ali ni mi na isti način ne doživljavamo ljubav, ne dajemo i ne primamo emocije ili bolje da kažem ne obrađujemo na isti način emocije koje stižu do nas.

neki roditelji ne umeju da vole jer ni njih nisu voleli njihovi roditelji.
a misle da znaju i da je to što osećaju i pružaju čista i bespogovorna emocija.

neki roditelji umeju da se daju i da vole ali njihova deca možda ne umeju da prime i obrade primljenu ljubav
tako da kombinatorika ima na pretek
a činilo nam se da je Prosto Voleti najednostavnija stvar.
 
ako shvatimo da imamo najmanje tri jednako važna prioriteta i ako sva tri uvek držimo na maksimumu velike su šanse da doživimo kratak spoj već do četrdesete.
znači nešto mora da bude off
samo šta?

.

Treba biti realan i shvatiti da osrednjost nije život bez boje, ukusa i mirisa, ipak većina nas živi upravo takav život. Možemo mi umisliti da smo izuzetni u svemu, da sve vrtimo na naj maksimumu, ali kad se osvrneš i pogledaš vidiš da mnogi uspešno obavljaju isti takav posao, da su mnoga deca voljena i lepo vaspitana, da ima dobrih brakova, da ta "izuzetnost" u stvari znači jedan harmoničan i produktivan život koji ni drugima nije stran.

Npr, svako ko kuva misli da to ume i da je to savršenstvo, ali ipak velika većina ne bi nikada dobila međunarodno priznanje za kulinarska umeća.
 
mislim da nije u pitanju psihicki problem, nego los odnos roditelj - dete
deca sa 12 godina ne znaju da je taj korak u smrt konacan, na tom uzrastu ga dozivljavaju kao postupak kojim ce da kazne roditelje, a posle toga ce sve da bude kako treba
meni je ova tuzna vest bila samo polazna tacka da se zapitam koliko smo sposobni da napravimo ravnotezu u zivotu, s obzirom na uslove u kojima zivimo, a da sa takvim nasim stavom nista ne trpi, pa ni mi
moje dete radi godinu i po dana
predana poslu, neko ko je od malih nogu naucen na obaveze, rad i odgovornost
sportista, zdrava, zbog ronjenja je svake godine imala redovne sportske lekarske preglede
na sistematskom koji im je organizovala firma pronadju joj povisena antitela i neke netipicnosti na ekg-u zbog kojih je nosila juce holter
ovo sve moze da bude i posledica onoga sto smo obe dozivele, a moze i pritisak na poslu i stres sa kojim ona nije izbalansirala u svoju korist
ima stabilnu vezuz, ima treninge relativno redovno i ovaj rezultat
hocu da kazem, sta sutra kad bude imala svoju porodicu, decu, jos vise obaveza, ako joj sada na neki nacin trpi zdravlje
koliko svako od nas moze da pronadje pravu meru u svom zivotu na svim poljima, da bi mogao da stiklira sve sa ok - i decu i muza i sebe i sefa i vucica i taba :)




to je sad siroka tema
razlog neskakanje nije strah od smrti, ako imas odluku da zelis da zivis
nije strah u pitanju, nego zelja

Дајв, моје дете има 12 година и одлично, још од своје 3. године, зна да је смрт коначна.
Деца са 12 година су прилично велика, разумеју много, али са њима треба разговарати много раније, расти и сазревати са њима, сетити се себе у тим годинама, шта ге нервирало, због чега си био очајан, шта те погађало, шта те радовало...
Није дете одједном село и заиграло игрицу 10 сати.
Негде сам прочитала да је та жена живела сама са њим и још 2 ћерке
Можда се погубила, није знала где ће пре, конци си излетели из руке и кад је приметила било је касно.
 
voljena deca ne prave gluposti, nit su destruktivna nit samodestruktivna, sa krajnjom instancom samodestruktivnosti iz uvodnog opsta :(

i to jeste poenta ljubinkinog posta - volite, dajte sebe i ta ista deca zracice okolinu, ukljucujuci i same roditelje, onim cime su i sama hranjena

Ne mogu da se slozim.ja nisam radila da bih se posvetila deci.i jesam i to ne povrsno.a moji su i mazeni i pazeni i voljeni i opet je dete sklono glupostima i destrukcijama.jel ako ovo ne radi sebi ma stetu...
 
Ne znam, kapiram da nisu u pitanju samo igrice, verovatno je dete bilo u depresiji ili šta god... čovek prosto ne može tek tako da se ubije. Sećam se da sam jednom plakao što mi keva nije dala da iznajmim soni. Zaključao sam se u sobu, nisam hteo da razgovaram ni sa kim, iz protesta nisam hteo da jedem... ali nikad mi nije palo na pamet da se ubijem. Na kraju je keva popustila i sutradan su mi doneli soni.

Imao sam 23 godine.
 
Ne znam, kapiram da nisu u pitanju samo igrice, verovatno je dete bilo u depresiji ili šta god... čovek prosto ne može tek tako da se ubije. Sećam se da sam jednom plakao što mi keva nije dala da iznajmim soni. Zaključao sam se u sobu, nisam hteo da razgovaram ni sa kim, iz protesta nisam hteo da jedem... ali nikad mi nije palo na pamet da se ubijem. Na kraju je keva popustila i sutradan su mi doneli soni.

Imao sam 23 godine.

:lol:
Inace ne znam da l sam vam pricala kako je moj stariji sin pretio da ce da se baci sa terase ako bivsa prija povede ranije prvu snajku na more,a on treba da ostane zbog ispita jos nedelju dana :lol:
 

Back
Top