Divno,hvala na fotkama!
-
- Popularno:
- Raritet: Bekim Fehmiu recituje "Čovek...
- Uklanjanje orla sa srpskog grba
- Obaranje sedišta u avionu
- Džeparac
- Osnovno pravo na abortus
- Ружне жене на сексуалном тржишту.
- ЕУ изменила преговарачки оквир са...
- Uspostavljena avionska linija...
- Ало метеоролози, јесте ли нормални?
- EXPO 2025 će koštati dve milijarde...
Miris mastiksa
- Začetnik teme Soradze
- Datum pokretanja
Suze, smeh, drama, komedija...Sve na jednom mestu. To nam se dešava svaki dan, ali se dešava i u pozorištu, na daskama koje život znače
Kad pomislite na pozorište padne vam na pamet Vilijem Šekspir, Hamletovo "biti ili ne biti", ljubavna drama Romea i Julije...
Sledeća stanica mog puta kroz London, logično, vodila je u teatar. Posle istorije i tradicije (biće toga još), red je da vas uvedem i u još stanicu koja simboliše London i Englesku.
Zaostavština Vilijema Šekspira, jednog od sinonima za pozorište.
Kada uđete u teatar poželite odmah da istrčite na binu. Čujete smeh, glasove, tugu...Emocije su pojačane, iako na bini nema glumaca. Kao da vas to samo mesto uvlači u Šekspirovo vreme, vreme u kojem se kultura nije baš cenila, ali je činila važan deo svakodnevnog života ljudi.
Šekspir se borio sa Puritancima (protestanti koji su dobili na snazi na početku Elizabetanske ere), koji nisu dozvoljavali da izgradi teatar sa druge strane Temze, već je morao da ostane kod London bridža. Obrazloženje je bilo da takva vrsta zabave ne pripada delu Londona koji je za višu klasu, da će se okupljati "sumnjiv" svet (što se i dešavalo, jer su dolazili raznorazni pljačkaši, kockari, probisvet), da će preneti kugu i druge pošasti tog doba. Šekspir je u svojim delima koristio 20.000 reči, ali je i pored toga ostavio dubok i značajan trag u engleskom jeziku, a "izmislio" je i neke nove reči, poput lingvista (prvi put upotrebljena u "Dva džentlmena iz Verone") ili grounder, kojim je označavao ljude koji su stajali i gledali predstave.
U ono vreme karte su koštale jedan peni za stajanje, dva penija za prvi nivo tribina, odnosno sedenja, tri za treći, a postojale su i dve zasebne lože koje su bile za imućnije i koštale su četiri penija. Često su muškarci dovodili dame lakog morala i sa njima gledali predstave iz lože. U teatar je moglo da stane 3.000 ljudi.
Na prvi pogled, najprimamljiviji deo je bio stajanje do bine. Ali, ako bi vas neko vratio u to vreme, ne bi vam baš bilo svejedno. Dole je bio običan svet, koji se kupao jednom nedeljno, mrlje sa odeće uklanjali su mokraćom, a nuždu su, tokom predstave, vršili na mestu gde su stajali! Možete da zamislite kakav se miris širio...
Za one iz srednjeg staleža bio je predviđen drugi nivo, koji je koštao dva penija. Ali, ti ljudi nisu smeli da nose purpurnu, srebrnu, zlatnu ili odeću od svile. Ako bi se nekome "omaklo" da tako nešto obuče pretila mu je kazna od čak 1.000 funti ili zatvor! To je zahtevala aristokratija, koja je imala dve zasebne lože u teatru.
Tačno iznad bine, dakle iza leđa glumaca, bio je deo za muziku, sa obe strane muzičara bile su dve lože u kojoj je sedela aristokratija. Oni nisu dolazili da gledaju predstavu, već da je slušaju. Tako su i govorili: "Idemo da slušamo predstavu".
Sebi su davali za pravo, kao nekakvi pozorišni kritičari, da ocenjuju glumce. "Ti što si glumio Hamleta, nisi baš bio na nivou, popravi se sutra", imali su običaj da govore glumcima ako im se izvođenje ne bi dopalo.
Običan svet je aktivno učestvovao u predstavi. Dešavalo se da glumac kaže neki tekst, poput Hamletove dileme: "Da li sam kukavica?", a iz mase bi neko dobacio: "Nisi" ili Jesi!".
Da se svet ne bi peo na binu, štop se ranije dešavalo, Šekspir ju je podigao na visinu od 1,60 metara.
Zvuk je apsolutno fantastičan! Naša domaćica nam je pričala okrenuta licem ka nama, a da bi nam pokazala kakva je akustika, okrenula nam je leđa i nastavila da govori. Potpuno je isto, sve identično čujete!
Šekspirove drame izvode se i dan-danas. Hamlet, Henri V, Ričard III...Šekspir u svojim delima nije moralisao, već je iznosio probleme, predstavljao ih onakvim kakvim jesu i mnoge drame su i danas aktuelne. Čovek i dalje ima iste slabosti kao pre nekoliko vekova unazad.
"Kada imaš sve, ne vidiš ništa, progledaš tek kada nemaš ništa", govorio je Šekspir..
Kad pomislite na pozorište padne vam na pamet Vilijem Šekspir, Hamletovo "biti ili ne biti", ljubavna drama Romea i Julije...
Sledeća stanica mog puta kroz London, logično, vodila je u teatar. Posle istorije i tradicije (biće toga još), red je da vas uvedem i u još stanicu koja simboliše London i Englesku.
Zaostavština Vilijema Šekspira, jednog od sinonima za pozorište.
Kada uđete u teatar poželite odmah da istrčite na binu. Čujete smeh, glasove, tugu...Emocije su pojačane, iako na bini nema glumaca. Kao da vas to samo mesto uvlači u Šekspirovo vreme, vreme u kojem se kultura nije baš cenila, ali je činila važan deo svakodnevnog života ljudi.
Šekspir se borio sa Puritancima (protestanti koji su dobili na snazi na početku Elizabetanske ere), koji nisu dozvoljavali da izgradi teatar sa druge strane Temze, već je morao da ostane kod London bridža. Obrazloženje je bilo da takva vrsta zabave ne pripada delu Londona koji je za višu klasu, da će se okupljati "sumnjiv" svet (što se i dešavalo, jer su dolazili raznorazni pljačkaši, kockari, probisvet), da će preneti kugu i druge pošasti tog doba. Šekspir je u svojim delima koristio 20.000 reči, ali je i pored toga ostavio dubok i značajan trag u engleskom jeziku, a "izmislio" je i neke nove reči, poput lingvista (prvi put upotrebljena u "Dva džentlmena iz Verone") ili grounder, kojim je označavao ljude koji su stajali i gledali predstave.
U ono vreme karte su koštale jedan peni za stajanje, dva penija za prvi nivo tribina, odnosno sedenja, tri za treći, a postojale su i dve zasebne lože koje su bile za imućnije i koštale su četiri penija. Često su muškarci dovodili dame lakog morala i sa njima gledali predstave iz lože. U teatar je moglo da stane 3.000 ljudi.
Na prvi pogled, najprimamljiviji deo je bio stajanje do bine. Ali, ako bi vas neko vratio u to vreme, ne bi vam baš bilo svejedno. Dole je bio običan svet, koji se kupao jednom nedeljno, mrlje sa odeće uklanjali su mokraćom, a nuždu su, tokom predstave, vršili na mestu gde su stajali! Možete da zamislite kakav se miris širio...
Za one iz srednjeg staleža bio je predviđen drugi nivo, koji je koštao dva penija. Ali, ti ljudi nisu smeli da nose purpurnu, srebrnu, zlatnu ili odeću od svile. Ako bi se nekome "omaklo" da tako nešto obuče pretila mu je kazna od čak 1.000 funti ili zatvor! To je zahtevala aristokratija, koja je imala dve zasebne lože u teatru.
Tačno iznad bine, dakle iza leđa glumaca, bio je deo za muziku, sa obe strane muzičara bile su dve lože u kojoj je sedela aristokratija. Oni nisu dolazili da gledaju predstavu, već da je slušaju. Tako su i govorili: "Idemo da slušamo predstavu".
Sebi su davali za pravo, kao nekakvi pozorišni kritičari, da ocenjuju glumce. "Ti što si glumio Hamleta, nisi baš bio na nivou, popravi se sutra", imali su običaj da govore glumcima ako im se izvođenje ne bi dopalo.
Običan svet je aktivno učestvovao u predstavi. Dešavalo se da glumac kaže neki tekst, poput Hamletove dileme: "Da li sam kukavica?", a iz mase bi neko dobacio: "Nisi" ili Jesi!".
Da se svet ne bi peo na binu, štop se ranije dešavalo, Šekspir ju je podigao na visinu od 1,60 metara.
Zvuk je apsolutno fantastičan! Naša domaćica nam je pričala okrenuta licem ka nama, a da bi nam pokazala kakva je akustika, okrenula nam je leđa i nastavila da govori. Potpuno je isto, sve identično čujete!
Šekspirove drame izvode se i dan-danas. Hamlet, Henri V, Ričard III...Šekspir u svojim delima nije moralisao, već je iznosio probleme, predstavljao ih onakvim kakvim jesu i mnoge drame su i danas aktuelne. Čovek i dalje ima iste slabosti kao pre nekoliko vekova unazad.
"Kada imaš sve, ne vidiš ništa, progledaš tek kada nemaš ništa", govorio je Šekspir..
DA BI BILO SVIMA DOBRO U POZORIŠTU, TREBA:
1. Podržavati, a ne rušiti autoritet uprave, administracije,
reditelja, njihovih pomoćnika. Čim su oni slabiji, tim više
treba podrške.
2. Od svakog iskusnog pozorišnog čoveka učenik ili mlađi glumac
može se mnogo čemu naučiti. Treba umeti uzimati korisno;
nedostatke je lako primiti, a korisno teško.
3. U kolektivnom radu se ne sme zakašnjavati, kako na
predstave tako i na probe i samim tim narušavati zajednički
poredak.
4. Radi kolektivnog rada treba ispravljati svoj karakter,
prilagođavati ga zajedničkom radu. Treba stvarati korporativni
karakter.
5. Histerija, glupost i samouverenost, samozaljubljenost nije
dobra u pozorištu jer ima samo sebe na umu.
6. Važnost kućnog reda. Na probama određivati šta da se radi
kod kuće.
7. Glumac ne sme da prati, sluša i zapisuje primedbe samo o
svojoj ulozi već o celom komadu.
8. Neizostavno zapisivati primedbe. Kao, prvo,dobija se tok cele
uloge,prema kojoj je lakše probati ili obnavljati komad. Kao
drugo, nije dovoljno zapisivati, treba kod kuće razmisliti i
zapisane primedbe radom usvojiti.
9. Neznanje opštih principa svoje umetnosti prinuđava robu da se
pretvori u časove-gubljenje vremena.
10. Proba sa narodom (čitaj masovne scene)-bojna gotovost,
pošto je reditelj jedan, a saradnika stotinu. Pri bojnoj gotovosti
svako narušavanje reda kažnjava se strožije, 92 ne čekaju.
11. Reditelj mora razumevati položaj učesnika u masi i takođe
glumaca, a glumci reditelja.
12. Nedopustivo je tražiti dozvolu za odlazak sa probe pre njenog
završetka.
13. Nedopustivo je da se reditelj iživljava muštrajući glumce.
Nedopustivo je da se glumac iživljava iscrpljujući rediteljeve
nerve.
14. Administracija (čitaj uprava) ne može zahtevati da komad
izađe u predviđenom roku ako on nije uistinu s umetničke
tačke gotov.
15. Glumac je u obavezi radi drugih da igra punim tokom. Ipak
partneri moraju shvatiti,da ako glumac bude cedio ulogu da bi
povukao za sobom lenjog,tupog glumca koji slabo radi to
takođe nije posao.
16. Učiti i raditi ulogu na probama je podstrek za sve.
17. Intrige i samoljublje su strane pravom pozorištu. Treba znati
da se kako dobri, čisti odnosi tako i rđavi odnosi vide na sceni
i prenose gledaocima. Glumačka slava je prolazna.
18. Treba izbegavati zanatsko igranje predstava jer je takav
pristup kvari.
19. Ma koliko štampa bila važna ne treba joj se ulizivati.
20. Glumac i u životu nosi poruke svojih predstava,ne treba ih u
privatnom životu rušiti.
21. Glumac i u životu nosi ime svog pozorišta i stvara mu dobro
ime. I u životu treba čuvati pozorište.
22. Glumac ima obavezu prema piscu i reditelju.
23. Potera za ulogama nije rđava stvar. Čovek hoće da radi u
omiljenom delu. Loše je kad glumac hoće da radi ono što ne
može ili što drugi u trupi bolje rade od njega. Potrebno je
pravilno samoprocenjivanje.
24. Glumac mora vežbati, vežbati i vežbati. Tako će bolje igrati.
25. Borba sa uobraženošću. Ne davati podstreka da samoljublje
raste. Vaspitati svoju taštinu i samoljublje. Vežbati se i
naročito prinuđavati sebe trpljenju uboda povređenog
samoljublja i izražavati ih muški i razborito. Pravilna
samoprocena.
26. Potištenost neka ostane u kući a u pozorištu se osmehivati. Oni
čvršći neka pomažu onima koji nisu čvrsti da to urade.
27. Vredi radi zajedničkog posla i cilja žrtvovati i samoljublje i
razmaženost i tvrdoglavost i uvredljivost i malograđansku
pravičnost i raspuštenost.
K.S. Stanislavski
1. Podržavati, a ne rušiti autoritet uprave, administracije,
reditelja, njihovih pomoćnika. Čim su oni slabiji, tim više
treba podrške.
2. Od svakog iskusnog pozorišnog čoveka učenik ili mlađi glumac
može se mnogo čemu naučiti. Treba umeti uzimati korisno;
nedostatke je lako primiti, a korisno teško.
3. U kolektivnom radu se ne sme zakašnjavati, kako na
predstave tako i na probe i samim tim narušavati zajednički
poredak.
4. Radi kolektivnog rada treba ispravljati svoj karakter,
prilagođavati ga zajedničkom radu. Treba stvarati korporativni
karakter.
5. Histerija, glupost i samouverenost, samozaljubljenost nije
dobra u pozorištu jer ima samo sebe na umu.
6. Važnost kućnog reda. Na probama određivati šta da se radi
kod kuće.
7. Glumac ne sme da prati, sluša i zapisuje primedbe samo o
svojoj ulozi već o celom komadu.
8. Neizostavno zapisivati primedbe. Kao, prvo,dobija se tok cele
uloge,prema kojoj je lakše probati ili obnavljati komad. Kao
drugo, nije dovoljno zapisivati, treba kod kuće razmisliti i
zapisane primedbe radom usvojiti.
9. Neznanje opštih principa svoje umetnosti prinuđava robu da se
pretvori u časove-gubljenje vremena.
10. Proba sa narodom (čitaj masovne scene)-bojna gotovost,
pošto je reditelj jedan, a saradnika stotinu. Pri bojnoj gotovosti
svako narušavanje reda kažnjava se strožije, 92 ne čekaju.
11. Reditelj mora razumevati položaj učesnika u masi i takođe
glumaca, a glumci reditelja.
12. Nedopustivo je tražiti dozvolu za odlazak sa probe pre njenog
završetka.
13. Nedopustivo je da se reditelj iživljava muštrajući glumce.
Nedopustivo je da se glumac iživljava iscrpljujući rediteljeve
nerve.
14. Administracija (čitaj uprava) ne može zahtevati da komad
izađe u predviđenom roku ako on nije uistinu s umetničke
tačke gotov.
15. Glumac je u obavezi radi drugih da igra punim tokom. Ipak
partneri moraju shvatiti,da ako glumac bude cedio ulogu da bi
povukao za sobom lenjog,tupog glumca koji slabo radi to
takođe nije posao.
16. Učiti i raditi ulogu na probama je podstrek za sve.
17. Intrige i samoljublje su strane pravom pozorištu. Treba znati
da se kako dobri, čisti odnosi tako i rđavi odnosi vide na sceni
i prenose gledaocima. Glumačka slava je prolazna.
18. Treba izbegavati zanatsko igranje predstava jer je takav
pristup kvari.
19. Ma koliko štampa bila važna ne treba joj se ulizivati.
20. Glumac i u životu nosi poruke svojih predstava,ne treba ih u
privatnom životu rušiti.
21. Glumac i u životu nosi ime svog pozorišta i stvara mu dobro
ime. I u životu treba čuvati pozorište.
22. Glumac ima obavezu prema piscu i reditelju.
23. Potera za ulogama nije rđava stvar. Čovek hoće da radi u
omiljenom delu. Loše je kad glumac hoće da radi ono što ne
može ili što drugi u trupi bolje rade od njega. Potrebno je
pravilno samoprocenjivanje.
24. Glumac mora vežbati, vežbati i vežbati. Tako će bolje igrati.
25. Borba sa uobraženošću. Ne davati podstreka da samoljublje
raste. Vaspitati svoju taštinu i samoljublje. Vežbati se i
naročito prinuđavati sebe trpljenju uboda povređenog
samoljublja i izražavati ih muški i razborito. Pravilna
samoprocena.
26. Potištenost neka ostane u kući a u pozorištu se osmehivati. Oni
čvršći neka pomažu onima koji nisu čvrsti da to urade.
27. Vredi radi zajedničkog posla i cilja žrtvovati i samoljublje i
razmaženost i tvrdoglavost i uvredljivost i malograđansku
pravičnost i raspuštenost.
K.S. Stanislavski
- Poruka
- 16.895
- Poruka
- 16.895
- Poruka
- 16.895
Danas, iz ugla mladog glumca, situacija u kojoj se nalazimo na pozorišnoj i filmskoj sceni, nije nimalo zavidna. Svesni smo koliko je teško uopšte dobiti priliku za rad u pozorištu, a onda ukoliko je dobijemo, znamo da je moramo jako dobro iskoristiti. Nije puno mladih glumaca (još uvek studenata), nažalost, dobilo priliku kakva se ukazala nama četvoro iz predstave Osama- kasaba u Njujorku.
Šansa koju nam je reditelj Darko Bajić, ujedno i naš profesor na akademiji pružio je zaista velika privilegija. I biti deo ovoga, zajedno sa kolegama Andrijom Kuzmanovićem, Brankom Jankovićem, Isidorom Simijonović i klasićem Jovanom Jovanovićem nas je samo podsetilo na to koliko je zapravo pozorište važno i koliko su te daske zaista daske koje život znače.
NA SCENI SE ODIGRAVA ŽIVOT, U POZORIŠTU RAĐAJU EMOCIJE
Preko puta vas je publika koja sve vreme iščekuje svaku vašu reč, pogled, pokret. Ona diše zajedno s vama i deli muku ili sreću. Zbog toga mi, glumci, obožavamo pozorište. Dozvoljava ti da se igraš i menjaš stvari, nikada ništa nije zapečaćeno, uvek može da se nadograđuje. Na sceni se odigrava život, svakome vrlo dobro poznat. U pozorištu se rađaju emocije… znate da je predstava dobra kad odete kući i ne prestajete da mislite o tome što ste pogledali. Kad vas emotivno uzbudi, pomeri na bilo koji način. Natera na razmišljanje. Zbog toga je pozorište važno. Ono menja, nasmejava ili pogađa do suza, pruža potpunu izolaciju iz stvarnog života na sat i po, dva. To ljudi vole. Da zaborave na svet oko sebe i uplivaju sa glumcima u nešto novo i zajedničko – a istinito.
Nema ništa lepše za jednog glumca nego kad oseti da je publika prihvatila ono što smo na probama stvarali, ili barem pokušali da stvorimo. Kada publika uzvrati gromoglasnim aplauzom, to je sigurno Amaru i meni jedan od najlepših osećanja. Obzirom na to da mi još nismo ni blizu iskusni pozorišni glumci, nama svaki aplauz i bilo kakva razmena energije s publikom mnogo znači. Naravno, uz to je i bitna ona energija koju mi razmenjujemo međusobno na sceni.
Naravno, ta razmena se ne desi svaki put. Potreban je neki čudan sastojak da bi se s ekipom iz predstave što bolje razumeo i prosto što bolje funkcionisao na sceni. Mi smo to u predstavi Osama- kasaba u Njujorku zaista stvorili. Svi radimo jedni za druge i zaista, ali zaista to kažemo, mi uživamo na sceni od prvog trenutka predstave do poslednjeg. To su ljudi prepoznali, mnogi su nam prilazili i govorili koliko se vidi da mi ovo iskreno volimo. To je zato što smo na probama već stvorili zajedničku priču i odnose, ništa nam nije bilo teško i zaista smo stvarali tu pravu, ljubavnu priču, bez ikakve presije, donoseći predloge svakodnevno. Vremenom je sve to postajalo sve lepše i evo danas, mi obožavamo kad igramo predstavu da sednemo na kafu pred igranje i družimo se.
Virtuelni svet je uvek predstavljao opasnost za pozorište. Razvoj tehnologije i društvenih mreža je dosta uticao na manje interesovanje za isto. Međutim, mi kao predstavnici baš te generacije ne mislimo da je ikad to interesovanje zaista opalo. Pozorišta su i dalje puna, predstave se i dalje prave i posećene su, a društvene mreže čak promovišu i reklamiraju predstave i pozorišta. To je ono što ranije nije postojalo, a danas dosta pomaže i utiče na to da se za neku predstavu čuje, pročita na Fejsbuku, Instagramu, Tviteru…
Mi sami smo mnogo puta tako saznali za neku sjajnu predstavu, u nekim alternativnim pozorištima, za koje verovatno ne bismo čuli da nismo videli na internetu. Najteže je privući našu, mladu generaciju u pozorište. Prosto nemamo tu naviku i nismo je stekli tokom odrastanja i nismo, nažalost, u takvom okruženju.
Malo je mladih koji su redovni posetioci pozorišta. Mislimo da ako date mladom priliku da u pozorištu vidi nešto u čemu će se pronaći, nešto savremeno i u skladu sa našim vremenom, to može da bude jedan od prvih koraka. Svaki mlad čovek koji ode u pozorište voli da vidi nešto što će ga se ticati…
Šansa koju nam je reditelj Darko Bajić, ujedno i naš profesor na akademiji pružio je zaista velika privilegija. I biti deo ovoga, zajedno sa kolegama Andrijom Kuzmanovićem, Brankom Jankovićem, Isidorom Simijonović i klasićem Jovanom Jovanovićem nas je samo podsetilo na to koliko je zapravo pozorište važno i koliko su te daske zaista daske koje život znače.
NA SCENI SE ODIGRAVA ŽIVOT, U POZORIŠTU RAĐAJU EMOCIJE
Preko puta vas je publika koja sve vreme iščekuje svaku vašu reč, pogled, pokret. Ona diše zajedno s vama i deli muku ili sreću. Zbog toga mi, glumci, obožavamo pozorište. Dozvoljava ti da se igraš i menjaš stvari, nikada ništa nije zapečaćeno, uvek može da se nadograđuje. Na sceni se odigrava život, svakome vrlo dobro poznat. U pozorištu se rađaju emocije… znate da je predstava dobra kad odete kući i ne prestajete da mislite o tome što ste pogledali. Kad vas emotivno uzbudi, pomeri na bilo koji način. Natera na razmišljanje. Zbog toga je pozorište važno. Ono menja, nasmejava ili pogađa do suza, pruža potpunu izolaciju iz stvarnog života na sat i po, dva. To ljudi vole. Da zaborave na svet oko sebe i uplivaju sa glumcima u nešto novo i zajedničko – a istinito.
Nema ništa lepše za jednog glumca nego kad oseti da je publika prihvatila ono što smo na probama stvarali, ili barem pokušali da stvorimo. Kada publika uzvrati gromoglasnim aplauzom, to je sigurno Amaru i meni jedan od najlepših osećanja. Obzirom na to da mi još nismo ni blizu iskusni pozorišni glumci, nama svaki aplauz i bilo kakva razmena energije s publikom mnogo znači. Naravno, uz to je i bitna ona energija koju mi razmenjujemo međusobno na sceni.
Naravno, ta razmena se ne desi svaki put. Potreban je neki čudan sastojak da bi se s ekipom iz predstave što bolje razumeo i prosto što bolje funkcionisao na sceni. Mi smo to u predstavi Osama- kasaba u Njujorku zaista stvorili. Svi radimo jedni za druge i zaista, ali zaista to kažemo, mi uživamo na sceni od prvog trenutka predstave do poslednjeg. To su ljudi prepoznali, mnogi su nam prilazili i govorili koliko se vidi da mi ovo iskreno volimo. To je zato što smo na probama već stvorili zajedničku priču i odnose, ništa nam nije bilo teško i zaista smo stvarali tu pravu, ljubavnu priču, bez ikakve presije, donoseći predloge svakodnevno. Vremenom je sve to postajalo sve lepše i evo danas, mi obožavamo kad igramo predstavu da sednemo na kafu pred igranje i družimo se.
Virtuelni svet je uvek predstavljao opasnost za pozorište. Razvoj tehnologije i društvenih mreža je dosta uticao na manje interesovanje za isto. Međutim, mi kao predstavnici baš te generacije ne mislimo da je ikad to interesovanje zaista opalo. Pozorišta su i dalje puna, predstave se i dalje prave i posećene su, a društvene mreže čak promovišu i reklamiraju predstave i pozorišta. To je ono što ranije nije postojalo, a danas dosta pomaže i utiče na to da se za neku predstavu čuje, pročita na Fejsbuku, Instagramu, Tviteru…
Mi sami smo mnogo puta tako saznali za neku sjajnu predstavu, u nekim alternativnim pozorištima, za koje verovatno ne bismo čuli da nismo videli na internetu. Najteže je privući našu, mladu generaciju u pozorište. Prosto nemamo tu naviku i nismo je stekli tokom odrastanja i nismo, nažalost, u takvom okruženju.
Malo je mladih koji su redovni posetioci pozorišta. Mislimo da ako date mladom priliku da u pozorištu vidi nešto u čemu će se pronaći, nešto savremeno i u skladu sa našim vremenom, to može da bude jedan od prvih koraka. Svaki mlad čovek koji ode u pozorište voli da vidi nešto što će ga se ticati…
georgejune
Srebrna tastatura
- Poruka
- 210.979
Lepo je bilo nekad, zao mi sto nisam neke velikane video uzivo,a danas se tako glumi medju mladjom generacijom ,da na svakom koraku vidjamo glumatanja da ne moramo ici u pozoriste
- Poruka
- 16.895
Ko je sačinio ovaj spisak?
Da li je ikada sačinjen spisak najboljih pozorišnih glumaca kod nas?
hvala unapred...
- Poruka
- 16.895
- Poruka
- 66.607
i meni je par puta prolazilo kroz glavu da ja dopunjujem. Da dopunjuje može svako, a registrovani korisnici mugu da započnu novu stranicu.Da... bilo bi lepo... ja bih to uradila, ali ne znam kako se to radi...
Više o tome ovde
https://thecreativeindependent.com/guides/how-to-be-included-on-wikipedia/
- Poruka
- 16.895
- Poruka
- 66.607
Svakako!Mito, to ćemo ti i ja - zajedno... Ti ćeš mi pomoći, a?
Evo sad sam kreirao nalog, iako mi trenutno ne treba.
Koliko sam samo raznoraznih tekstova preveo što sam postavljao ovde, stvarno sam trebao da stavim i na wiki. Neke stranice uopšte ne postoje a neke su veoma šture. Popraviću se, obećavam!
Postovane kolege i gosti,
imamo za nase ljubitelje Pozorista novo ,objavljeno saznanje:
Sekretarijat za kulturu je još juče dao nalog pozorištima da predstave budu zakazane ranije, kako bi bile završene do 21 sat.
Znaci,idemo u pozorista
imamo za nase ljubitelje Pozorista novo ,objavljeno saznanje:
Sekretarijat za kulturu je još juče dao nalog pozorištima da predstave budu zakazane ranije, kako bi bile završene do 21 sat.
Znaci,idemo u pozorista
- Poruka
- 16.895
Izvini, Lada, u slučaju da se meni obraćaš ovom porukicom, zahvaljujem ti...Želim da ti kažem da ja ne želim da "pronađete" bilo šta u Enciklopediji... Tako da, ako je u pitanju nešto o čemu sam ja pisala, molim te nemoj se "svojski truditi" i kopati po Enciklopediji... Činjenice su mi poznate, a Mita će mi pomoći da ih postavimo na Wiki...Ono što je razočaravajuće je činjenica da mladi ljudi koji su se odvažili da popunjavaju prazne listove Vikipedije, ne mogu svojim znanjem da dobace više 20-30 godina unazad... Kopiranje tog invalidskog znanja, produbljuje neznanje...Primer ste divne saradnje.Srecna sam kakve disiakuauje vodite.A ja ucim.Imam najbolje zivitne profesore u vama.Pregladala sam danas i Enciklopediju,doduse na brzaka jer radim,a mislim da znam sta bi zelela da pronadjemo.Svojski cu se truditi,,,
Ma ne budi dete.Volela bih radi primecenih gresaka,propusta,da pronadem i za Pozoriste periode.jer nije lepo izmesati pozorisne i filmske glumce,a posebno nepotpune periode.A iskreno volela bih da pronadjem propusteni podatak,zasluznog glumca cijim nazivom ulice mozda prolazim cesto. Pozdrav i poljubac za divnu saradnju i tvoj lepi blogIzvini, Lada, u slučaju da se meni obraćaš ovom porukicom, zahvaljujem ti...Želim da ti kažem da ja ne želim da "pronađete" bilo šta u Enciklopediji... Tako da, ako je u pitanju nešto o čemu sam ja pisala, molim te nemoj se "svojski truditi" i kopati po Enciklopediji... Činjenice su mi poznate, a Mita će mi pomoći da ih postavimo na Wiki...Ono što je razočaravajuće je činjenica da mladi ljudi koji su se odvažili da popunjavaju prazne listove Vikipedije, ne mogu svojim znanjem da dobace više 20-30 godina unazad... Kopiranje tog invalidskog znanja, produbljuje neznanje...
- Poruka
- 16.895
Ne ume svaki glumac da recituje.
Ne ume svaki glumac ni da glumi.
Ima onih koji glasom stihove čine božanstvenim,
čije se recitovanje UMETNOST zove...
DRAGAN MIĆANOVIĆ
Ne ume svaki glumac ni da glumi.
Ima onih koji glasom stihove čine božanstvenim,
čije se recitovanje UMETNOST zove...
DRAGAN MIĆANOVIĆ
- Poruka
- 16.895
Poezija i umetnost...
TANJA BOŠKOVIĆ
Domašila...
TANJA BOŠKOVIĆ
Domašila...
- Poruka
- 16.895
Poezija i umetnost...
"Opraštam ti"
"Kad umrem Bože"
Velika
LJILJANA STJEPANOVIĆ
"Opraštam ti"
"Kad umrem Bože"
Velika
LJILJANA STJEPANOVIĆ
- Poruka
- 16.895
"Bojanova beba"
Divna
SVETLANA CECA BOJKOVIĆ
STIHOVI DESANKE MAKSIMOVIĆ
Umetnost jeste iznad svih i svega...
Divna
SVETLANA CECA BOJKOVIĆ
STIHOVI DESANKE MAKSIMOVIĆ
Umetnost jeste iznad svih i svega...
- Poruka
- 16.895
Kada se sastanu dve umetničke gromade, dobijemo:
MIKA ANTIĆ - "TATINA PESMA"
stihove čita - VOJA BRAJOVIĆ
na gitari prati svetski slavan - a naš JOVAN JOVIČIĆ
"Bože, kakvi su se kolosalni ljudi ugrađivali u zdanje ovog našeg malog naroda!"
komentari...
Za sve mame koje više nisu sa nama...
TRAVIJATA
opera Đuzepa Verdija
SADRŽAJ
Prvi čin - Salon u Violetinoj kući
U svom raskošnom stanu u Parizu, Violeta dočekuje goste. Među njima je i mladi Alfred Žermon koga njegov prijatelj Gaston predstavlja kao starog Violetinog obožavaoca. Društvo nagovara Alfreda da zapeva napitnicu, koju prihvate Violeta i svi ostali. Ali, Violeti iznenada pozli, veselo društvo prelazi u susednu prostoriju. Ubrzo Alfred dolazi Violeti i govori joj o svojoj ljubavi. Njegova iskrena ispovest duboko je uzbudila Violetu. Ona se u početku koleba jer ne veruje više u ljubav, ali videći da Alfred istinski oseća, pristaje da se ponovo vide kada uvene cvet kamelije koji mu je predala. Dakle: sutra! Alfred srećan odlazi. I gosti se opraštaju. Violeta ostaje sama u mislima o Alfredu i svom životu. Veselom pesmom Violeta slavi kratkotrajne radosti života, kojima se treba predati dok traju.
Drugi čin, prva slika - Seoska kuća u blizini Pariza
Sjedinjeni u srećnoj ljubavi, Violeta i Alfred već tri meseca žive u malom letnjikovcu u blizini Pariza, daleko od ranijeg Violetinog društva. Alfredovu sreću pomućuje vest koju slučajno saznaje od sobarice - da Violeta prodaje stvari kako bi podmirila troškove života. On žuri u Pariz da to spreči. Violeta dolazi i sa osmehom čita pozivnicu svoje prijateljice Flore za svečani bal. Tada joj prijavljuju posetu: pred nju izlazi, dostojanstvenog držanja i hladnog izraza, Žorž Žermon, Alfredov otac, koji je došao da „spase“ sina iz njenih ruku. Violeta je duboko uvređena i želi da napusti sobu. Njeno držanje zbunjuje starog Žermona, koji ubrzo uviđa da je Violeta dobro i pošteno stvorenje koje iskreno voli Alfreda. Stari Žermon je dirnut, ali ipak od Violete traži da napusti Alfreda, kako njihova veza, koja je u društvu primljena sa negodovanjem, ne bi bila prepreka srećnoj udaji Alfredove sestre. Violeta pristaje slomljenog srca i oprašta se od Žermona. Kada ostane sama, piše Alfredu oproštajno pismo. Iznenada se pojavljuje Alfred, ali mu ona ne pokazuje pismo i oprašta se od njega sa suzama u očima. Uznemiren, Alfred očekkuje najavljeni dolazak svoga oca. Ali mu komisinario, koji je tu bio u prolazu, donosi pismo koje je dobio od neke žene za Alfreda - to je Violetino pismo. Ona ga napušta i vraća se svom ranijem životu. Stiže otac koji ga nagovara da se vrati kući u rodnu Provansu. Videvši na stolu pozivnicu za bal kod Flore, Alfred odlazi u Pariz da nađe Violetu.
Drugi čin, druga slika - Salon u Florinoj kući
u Florinom salonu se sastalo staro parisko društvo, u kojem se proneo glas da je Violeta napustila Alfreda. Goste zabavlja balet. Pojavljuje se Alfred, a zatim i Violeta u pratnji barona Dufola. Alfred i baron se nađu za kartaškim stolom, za kojim Alfred dobija veliku sumu novca. Alfred izaziva barona, ali ih rastavlja Flora koja društvo vodi na večeru. Violeta je tajno pozvala Alfreda na razgovor. On žurno dolazi, u nadi da će se pomiriti. Violeta ga moli da se povuče, jer se boji da će ga baron pozvati na dvoboj. Ona ne sme Alfredu da prizna da strahuje za njega i time još više podstiče njegov bes. Priznaje mu da se zaklela da će ga ostaviti i da je to od nje tražio Dufol. Zaslepljen ljubomorom, Alfred glasno poziva celo društvo i pred svima vređa Violetu, bacajući joj pred noge na kartama dobijeni novac - kao kurtizani. Svi su zgranuti i osuđuju njegov postupak. Pojavljuje se i stari Žermon koji ga osuđuje za postupak i udaljava ga od društva. Baron izaziva Alfreda na dvoboj.
Treći čin - Violetina soba
U skromno nameštenoj sobi jutro zatiče budnu Violetu, a pored nje u fotelji zaspalu sobaricu Aninu. Violeta je teško bolesna od tuberkuloze i s mukom ustaje iz postelje. Posećuje je lekar, doktor Grenvil, koji saopštava Anini da se Violetin život bliži kraju. Violeta ponovo čita pismo Alfredovog oca koji joj zahvaljuje što je održala obećanje. Dvoboj je održan, Dufol je ranjen. Alfred je u inostranstvu, vratiće se da je moli za oproštaj i uskoro će je obojica posetiti. Posmatrajući u ogledalu svoje uvelo lice, Violeta strahuje da će sve biti prekasno. U isti mah, kroz otvoreni prozor dopiru veseli glasovi pariske mladeži, koja se raduje karnevalu. Anina uzbuđeno ulazi i priprema Violetu na iznenađenje: došao je Alfred. On ulazi i strasno je grli, obećavajući da će je odvesti iz Pariza negde gde će se oporaviti i započeti sa njim novi život. Violeta bi htela da se obuče i izađe, ali joj to snage više ne dopuštaju. Stiže i stari Žermon, ali prekasno, da bi je zagrlio kao kćer. Ona se očajno čita da li će je zaista mimoići životna sreća, sada, kada joj se najzad nasmešila. S tim mislima predaje Alfredu svoju sliku iz medaljona i umire.
OKO TRAVIJATE
Đuzepe Verdi je tokom celog života neumorno tragao za novim, smelim, interesantnim sadržajima, koji bi mogli poslužiti za osnovu operskog libreta. Tako je 1848. godine, odmah po izlasku iz štampe, zapazio roman Aleksandra Dime Sina Dama s kamelijama, o kome se mnogo raspravljalo u svim krugovima. Verdi čak pripravlja za svog budućeg libretistu scenario sa sadržajem preuzetim iz romana, ali napušta detaljniju razradu. On neumorno piše opere, jednu za drugom: 25. oktobra 1848. je premijera Korsara u Trstu, 27. januara 1849. prikazuje se Bitka kod Lenjana, 8. decembra iste godine izvodi se Lujza Miler, 16. novembra 1850. Stifelno. Posle tog ubrzanog tempa pisanja i pripremanja njihovih premijera u burnim godinama revolucije, ustanka, bitaka i osvajanja, Verdi je sazreo, i kao ličnost i kao umetnik, tako da njegova sledeća dela: Rigoleto, Trubadur i Travijata predstavljaju ne samo njegove najveće dotadašnje uspehe, već i prava remek-dela operske literature i daleko nadmašuju celokupno evropsko opersko stvaralaštavo epohe (izuzev Vagnera). Verdi je posle tragičnog gubitka porodice uspeo da se otrgne iz očajanja i potištenosti; sopstvenik je imanja u Le Ronkolu i palate u Busetu i, sa tastom, utanačuje kupovinu velikog plodnog zemljišta Sant Agata na Pou. U pevačici Đuzepini Streponi pronašao je idealnog životnog saputnika, ženu, druga i prijatelja. Sada ima znanja, snage i iskustva da stvara velika dela. Sa Đuzepinom putuje na premijere svojih opera a u Parizu se oseća najbolje. Njihova veza nije ozakonjena, što smeta Italijanima, sugrađanima u Busetu, tastu Bareciju, ali u Parizu, tome niko ne pridaje nikakav značaj. Kad su u teatru Vodvilja zajedno gledali scensku verziju Diminog romana, ostali su oboje fascinirani, Verdi sa libretistom Pijaveom izrađuje okosnicu radnje. Za samo četrdesetak dana cela opera je komponovana! Premijera je predviđena u pozorištu Feniče u Veneciji. Verdi u pregovorima sa upravom pozorišta u Veneciji traži dobre tumače glavnih uloga, jer zna da je sadržaj za operu nov i neobičan. Na sceni se prikazuje radnja iz savremenog života, koji publika poznaje i u kome učestvuje. Na premijeri 6. marta 1853. Travijata neslavno propada. U pismu učeniku i saradniku Emanuelu Muciju, Verdi piše: „Travijata sinoć propala. Da li je krivica do mene ili do pevača?... Vreme će odlučiti". Rikordiju javlja: „Moram Vam nažalost saopštiti jednu tužnu vest, ali ne mogu sakriti istinu. Travijata je propala. Ne istražujmo uzroke." Hroničari su uglavnom zabeležili tri osnovna uzroka neuspeha. Prvo, pevače: Violetu Valeri je pevala Fani Salvini Donateli, krupna žena najboljeg zdravlja, koja je izazvala smeh u publici u sceni umiranja. Tenor Lodoviko Graciani, tumač Alfreda, bio je gotovo izgubio glas, a bariton Feliče Varezi je, potpuno nezainteresovan za svoju ulogu, loše pevao, danas tako popularnu ariju Žermona. Drugo: Verdi i libretista Pijave su iz nerazumljivih razloga bili pristali na korišćenje kostima iz doba Luja XIV, što sasvim menja odnos gledaoca prema sadržaju. Treće: novost sadržaja, odnosno nepripremljenost publike da na operskoj sceni vidi osudu postojećeg sistema u kome se jedino novac ceni i u kome se sve kupuje novcem. Verdi je bio uveren u vrednost svog remekdela i za novu premijeru 6. maja sledeće (1854) godine u venecijanskom pozorištu San Benedeto za naslovnu ulogu uzima jedinstvenu Mariju Specija, koja je zaslužna za trijumfalni ishod ove premijere. Travijata vrlo brzo osvaja operski svet, tako da slava opere održava i Diminu dramu na sceni. Sara Bernar, Eleonora Duze i Edviž Fejer su njeni nezaboravni tumači na sceni, a Greta Garbo je milionima bioskopskih gledalaca ostala u trajnom sećanju. Posle Italije Travijata osvaja Beč, Rio de Žanejro, Buenos Ajres, Meksiko Siti: 24 maja 1856, London je očaran, 3. decembra Njujork oduševljen. Varšava, Petrograd, Barselona i Lisabon daju operu u uzastopnim serijama. Opera se prikazuje na italijanskom, ali svuda ubrzo i na jeziku zemlje u kojoj se daje. Publika želi da razume i shvati radnju, da doživljava strasti, zanose i ljubav Violete, a ne samo da osluškuje raskošne glasove. Među najpoznatije operske Violete spadaju Marieta Pikolomini, Adelina Pati, Meri Garden, Lili Leman, Marčela Sembrih, Luiza Tetračini, Neli Melba, Amelita Gali-Kurči, Selma Kurc, Roza Ponsel, Žeraldina Farar. Alfreda su pevali Karuzo i Đilji i Lauri-Volpi, Žermona Karlo Galefi, Rikardo Stračiari i Đuzepe de Luka. U naše doba Renata Tebaldi je bila jedinstvena Violeta, a predstave Travijate sa Marijom Kalas, Đuzepe di Stefanom i Etore Bastijaninijem su bacale prisutne u pravi trans. Karajan je 1963. u milanskoj Skali sarađivao sa Mirelom Freni koja ovu ulogu tumači u snimljenoj filmskoj verziji predstave. Ana Mofo i Noan Saterland su se trudile da dosegnu nenadmašnu opersku tragičarku Kalasovu, a režiseri Felzenštajn, Steler i Viskonti uložili su više vremena u režiju Travijate no što je to uobičajeno. U našoj zemlji Travijata je prvi put izvedena 11.marta 1879. u Zagrebu, a u Beogradu 6.aprila 1921. Sve naše operske kuće izvode ovu operuz tako da je ona upravo stalno na repertoaru.
Konstantin Vinaver
REČ REDITELjA
Travijata je opera koja se stalno vraća u moj život, a nikako da se u potpunosti uhvatimo u koštac, nas dve, nasamo, od početka do kraja. Kada sam se pripremala za prijemni ispit za studije operske režije na Akademiji umetnosti (1995), zamolila sam reditelja Aleksandra Pantelića, porodičnog prijatelja, da mi iz svoje bogate kolekcije video snimaka raznih (belo)svetskih operskih produkcija izabere jednu, koju bih detaljno proučila i izvršila dramaturšku analizu dela. Njegov izbor je bila filmska verzija Travijate u režiji Franka Zefirelija, sa Terezom Stratas u naslovnoj ulozi. To nije bio slučajni izbor, jer je filmskim sredstvima bilo mnogo lakše nepogrešivo pronići u muzičku dramaturgiju dela i dati pravo značenje svakom tonu, akordu, tonalitetu i svakoj muzičkoj frazi. Bio je to školski primer besprekorno analizirane muzičke partiture od strane vrhunskog reditelja, a samim tim, bukvar saznavanja čitave lepeze rediteljskih zahvata, bez mogućnosti greške (što je u teatru uvek prisutno i nikada se ne zna da li je reditelj nešto baš tako želeo, ili je samo tog puta slučajno tako ispalo). Ovaj snimak je prvi, ali ne i jedini „krivac“ što sam sa matematičkog fakulteta pobegla na opersku režiju i što sam za sva vremena zavolela Verdijevu damu sa kamelijama. Sledeći susret sa Travijatom bio je pri izboru teme za diplomski ispit. Želela sam da primenim nova saznanja, dobijena tokom četvorogodišnjeg studiranja od profesora Mladena Sabljića i Gordana Dragovića, i da ovoga puta samostalno izrežiram jednu scenu iz opere. Režirala sam prvu sliku drugog čina, odnosno scenu u bašti. Moja prva Violeta je bila Sanja Kerkez, kojoj je to bio prvi nastup u ulozi Violete Valeri. I Janko Sinadinović je debitovao kao Alfred, a muzički, i dobrim delom dramaturški, pripremala ih je Ana Zorana Brajović, koja je tada već bila kao asistent dirigenta i dirigent u našoj Operi. Jedino su Miodrag D. Jovanović kao Žorž Žermon i Aleksandra Stamenković Garsija kao Anina već pevali u „velikoj“ predstavi. Upravo je Ana dirigovala predstavu Travijate na Velikoj sceni, 24. marta 1999. na koju sam došla da vidim kostime iz drugog čina, ali su se odmah posle prvog čina oglasile sirene i najavile bombardovanje, tako da sam gledanje kostima, kao i sam diplomski ispit morala da odložim za koji mesec. „Moja bašta“, na Sceni „Raša Plaović“ je ličila na „Borinu baštu“ na Velikoj sceni. Nameštaj je bio isti, ali sam malo promenila raspored, kostimi su bili isti, ali sam se trudila da napravim novi, drugačiji mizanscen, a da isto tako bude logičan i dramatičan, kao što je to bio slučaj sa mizanscenom u predstavi sa Velike scene, koju je 1980. pa zatim 1991. režirao gospodin Borislav Popović. Pre nekoliko godina, imala sam priliku da ponovo režiram skraćenu verziju Travijate na Sceni „Raša Plaović“, kojom je tenor Ljubomir Popović polagao magistarski ispit iz pevanja, ulogom Alfreda, a kako „stara“ Travijata u to vreme nije bila na repertoaru, napravili smo celu predstavu, bez horskih numera, uz klavir, sa Gordanom Tomić kao Violetom i ostalim mladim kolegama, od kojih su neki bili i polaznici Operskog studija. Moj četvrti susret sa Travijatom je obnova režije Borislava Popovića, čija je premijera bila 1980, a koju je i on sam obnavljao i menjao mnogo puta. Ovog puta je trebalo pomiriti sećanja onih koji su nastupali u predstavi više od tri decenije sa onima koji debituju u svojim ulogama, trebalo je uvesti dosta novih, mladih članova hora, osvežiti i pomalo modernizovati kostime (koji su i dalje u epohi i rađeni po starim snimcima i skicama gospođe Božane Jovanović, ali ipak izmenjeni i dopunjeni, a sve pod nadzorom naše kostimografkinje Olge Mrđenović)... i konačno, scenografija, koja je dosta izmenjena u odnosu na onu iz 1991, čije je obnavljanje i sve promene u dogovoru sa mnom vršio scenograf Boris Maksimović. Budući da jedan čovek uvek mora na kraju da odlučuje i presuđuje kako će dotična predstava izgledati i koju će poruku nositi sa sobom, stojim iza svake konačne odluke, timski donesene, a sve za dobrobit predstave i za što lepši ugođaj našoj publici. Ovim zahvatima nismo reanimirali 34 godine staru predstavu i produžili život starici koja bi opet da bude devojka, nego smo devojku obukli u iskustvo i znanje, naučili je da poštuje mudrost i tradiciju, a naoružali je smelošću i lepotom i pustili je da živi i da nas uzbuđuje, zabavlja i rastužuje još mnogo godina na našoj sceni.
* * *
ZAŠTO CRVENA KAMELIJA? Umesto odgovora na ovo pitanje, citiraću pasus iz romana Aleksandra Dime, mlađeg, o buketu kamelija koji je bio Violetin „zaštitni znak“:
...Dvadeset pet dana u mesecu kamelije su bile bele, a pet dana su bile crvene. Nikada se nije saznalo za razlog tog menjanja boje, koje beležim, mada ne mogu da ga objasnim, a koje su njeni prijatelji i stalni posetioci pozorišta u koja je češće zalazila, zapazili isto kao i ja...
Mislim da svaka žena razume njen znak kojim je na vrlo prefinjen način stavljala do znanja da kada su kamelije crvene, ona odlazi kući sama. Muškarcima je malo teže da shvate taj sasvim ženski znak, pa ja ni u jednoj „muškoj režiji“, ne videh da Violeta Alfredu (u romanu i drami Margerita Armanu) daje crvenu kameliju odgađajući njihov intimni susret dok cvet ne uvene, odnosno do sledećeg dana. Svi reditelji, čije sam postavke imala prilike da vidim, kako u operi, tako i u drami, romantizovali su taj gest poklanjanja cveta i davali Violeti u ruke belu kameliju, ne prepoznajući informaciju žene, koja je verovatno samo onima sa kojima je bila najintimnija prijateljica i trenutna ljubavnica, na taj način davala do znanja da tih večeri, kako bismo danas rekli – ima poštedu. Taj i još nekoliko detalja i malih izmena, moj su doprinos ovoj predstavi da bude što bolja i znam da mi naš Bora Popović to neće zameriti. Jer sve što smo uradili – našem Bori je u čast.
Ivana Dragutinović Maričić
opera Đuzepa Verdija
SADRŽAJ
Prvi čin - Salon u Violetinoj kući
U svom raskošnom stanu u Parizu, Violeta dočekuje goste. Među njima je i mladi Alfred Žermon koga njegov prijatelj Gaston predstavlja kao starog Violetinog obožavaoca. Društvo nagovara Alfreda da zapeva napitnicu, koju prihvate Violeta i svi ostali. Ali, Violeti iznenada pozli, veselo društvo prelazi u susednu prostoriju. Ubrzo Alfred dolazi Violeti i govori joj o svojoj ljubavi. Njegova iskrena ispovest duboko je uzbudila Violetu. Ona se u početku koleba jer ne veruje više u ljubav, ali videći da Alfred istinski oseća, pristaje da se ponovo vide kada uvene cvet kamelije koji mu je predala. Dakle: sutra! Alfred srećan odlazi. I gosti se opraštaju. Violeta ostaje sama u mislima o Alfredu i svom životu. Veselom pesmom Violeta slavi kratkotrajne radosti života, kojima se treba predati dok traju.
Drugi čin, prva slika - Seoska kuća u blizini Pariza
Sjedinjeni u srećnoj ljubavi, Violeta i Alfred već tri meseca žive u malom letnjikovcu u blizini Pariza, daleko od ranijeg Violetinog društva. Alfredovu sreću pomućuje vest koju slučajno saznaje od sobarice - da Violeta prodaje stvari kako bi podmirila troškove života. On žuri u Pariz da to spreči. Violeta dolazi i sa osmehom čita pozivnicu svoje prijateljice Flore za svečani bal. Tada joj prijavljuju posetu: pred nju izlazi, dostojanstvenog držanja i hladnog izraza, Žorž Žermon, Alfredov otac, koji je došao da „spase“ sina iz njenih ruku. Violeta je duboko uvređena i želi da napusti sobu. Njeno držanje zbunjuje starog Žermona, koji ubrzo uviđa da je Violeta dobro i pošteno stvorenje koje iskreno voli Alfreda. Stari Žermon je dirnut, ali ipak od Violete traži da napusti Alfreda, kako njihova veza, koja je u društvu primljena sa negodovanjem, ne bi bila prepreka srećnoj udaji Alfredove sestre. Violeta pristaje slomljenog srca i oprašta se od Žermona. Kada ostane sama, piše Alfredu oproštajno pismo. Iznenada se pojavljuje Alfred, ali mu ona ne pokazuje pismo i oprašta se od njega sa suzama u očima. Uznemiren, Alfred očekkuje najavljeni dolazak svoga oca. Ali mu komisinario, koji je tu bio u prolazu, donosi pismo koje je dobio od neke žene za Alfreda - to je Violetino pismo. Ona ga napušta i vraća se svom ranijem životu. Stiže otac koji ga nagovara da se vrati kući u rodnu Provansu. Videvši na stolu pozivnicu za bal kod Flore, Alfred odlazi u Pariz da nađe Violetu.
Drugi čin, druga slika - Salon u Florinoj kući
u Florinom salonu se sastalo staro parisko društvo, u kojem se proneo glas da je Violeta napustila Alfreda. Goste zabavlja balet. Pojavljuje se Alfred, a zatim i Violeta u pratnji barona Dufola. Alfred i baron se nađu za kartaškim stolom, za kojim Alfred dobija veliku sumu novca. Alfred izaziva barona, ali ih rastavlja Flora koja društvo vodi na večeru. Violeta je tajno pozvala Alfreda na razgovor. On žurno dolazi, u nadi da će se pomiriti. Violeta ga moli da se povuče, jer se boji da će ga baron pozvati na dvoboj. Ona ne sme Alfredu da prizna da strahuje za njega i time još više podstiče njegov bes. Priznaje mu da se zaklela da će ga ostaviti i da je to od nje tražio Dufol. Zaslepljen ljubomorom, Alfred glasno poziva celo društvo i pred svima vređa Violetu, bacajući joj pred noge na kartama dobijeni novac - kao kurtizani. Svi su zgranuti i osuđuju njegov postupak. Pojavljuje se i stari Žermon koji ga osuđuje za postupak i udaljava ga od društva. Baron izaziva Alfreda na dvoboj.
Treći čin - Violetina soba
U skromno nameštenoj sobi jutro zatiče budnu Violetu, a pored nje u fotelji zaspalu sobaricu Aninu. Violeta je teško bolesna od tuberkuloze i s mukom ustaje iz postelje. Posećuje je lekar, doktor Grenvil, koji saopštava Anini da se Violetin život bliži kraju. Violeta ponovo čita pismo Alfredovog oca koji joj zahvaljuje što je održala obećanje. Dvoboj je održan, Dufol je ranjen. Alfred je u inostranstvu, vratiće se da je moli za oproštaj i uskoro će je obojica posetiti. Posmatrajući u ogledalu svoje uvelo lice, Violeta strahuje da će sve biti prekasno. U isti mah, kroz otvoreni prozor dopiru veseli glasovi pariske mladeži, koja se raduje karnevalu. Anina uzbuđeno ulazi i priprema Violetu na iznenađenje: došao je Alfred. On ulazi i strasno je grli, obećavajući da će je odvesti iz Pariza negde gde će se oporaviti i započeti sa njim novi život. Violeta bi htela da se obuče i izađe, ali joj to snage više ne dopuštaju. Stiže i stari Žermon, ali prekasno, da bi je zagrlio kao kćer. Ona se očajno čita da li će je zaista mimoići životna sreća, sada, kada joj se najzad nasmešila. S tim mislima predaje Alfredu svoju sliku iz medaljona i umire.
OKO TRAVIJATE
Đuzepe Verdi je tokom celog života neumorno tragao za novim, smelim, interesantnim sadržajima, koji bi mogli poslužiti za osnovu operskog libreta. Tako je 1848. godine, odmah po izlasku iz štampe, zapazio roman Aleksandra Dime Sina Dama s kamelijama, o kome se mnogo raspravljalo u svim krugovima. Verdi čak pripravlja za svog budućeg libretistu scenario sa sadržajem preuzetim iz romana, ali napušta detaljniju razradu. On neumorno piše opere, jednu za drugom: 25. oktobra 1848. je premijera Korsara u Trstu, 27. januara 1849. prikazuje se Bitka kod Lenjana, 8. decembra iste godine izvodi se Lujza Miler, 16. novembra 1850. Stifelno. Posle tog ubrzanog tempa pisanja i pripremanja njihovih premijera u burnim godinama revolucije, ustanka, bitaka i osvajanja, Verdi je sazreo, i kao ličnost i kao umetnik, tako da njegova sledeća dela: Rigoleto, Trubadur i Travijata predstavljaju ne samo njegove najveće dotadašnje uspehe, već i prava remek-dela operske literature i daleko nadmašuju celokupno evropsko opersko stvaralaštavo epohe (izuzev Vagnera). Verdi je posle tragičnog gubitka porodice uspeo da se otrgne iz očajanja i potištenosti; sopstvenik je imanja u Le Ronkolu i palate u Busetu i, sa tastom, utanačuje kupovinu velikog plodnog zemljišta Sant Agata na Pou. U pevačici Đuzepini Streponi pronašao je idealnog životnog saputnika, ženu, druga i prijatelja. Sada ima znanja, snage i iskustva da stvara velika dela. Sa Đuzepinom putuje na premijere svojih opera a u Parizu se oseća najbolje. Njihova veza nije ozakonjena, što smeta Italijanima, sugrađanima u Busetu, tastu Bareciju, ali u Parizu, tome niko ne pridaje nikakav značaj. Kad su u teatru Vodvilja zajedno gledali scensku verziju Diminog romana, ostali su oboje fascinirani, Verdi sa libretistom Pijaveom izrađuje okosnicu radnje. Za samo četrdesetak dana cela opera je komponovana! Premijera je predviđena u pozorištu Feniče u Veneciji. Verdi u pregovorima sa upravom pozorišta u Veneciji traži dobre tumače glavnih uloga, jer zna da je sadržaj za operu nov i neobičan. Na sceni se prikazuje radnja iz savremenog života, koji publika poznaje i u kome učestvuje. Na premijeri 6. marta 1853. Travijata neslavno propada. U pismu učeniku i saradniku Emanuelu Muciju, Verdi piše: „Travijata sinoć propala. Da li je krivica do mene ili do pevača?... Vreme će odlučiti". Rikordiju javlja: „Moram Vam nažalost saopštiti jednu tužnu vest, ali ne mogu sakriti istinu. Travijata je propala. Ne istražujmo uzroke." Hroničari su uglavnom zabeležili tri osnovna uzroka neuspeha. Prvo, pevače: Violetu Valeri je pevala Fani Salvini Donateli, krupna žena najboljeg zdravlja, koja je izazvala smeh u publici u sceni umiranja. Tenor Lodoviko Graciani, tumač Alfreda, bio je gotovo izgubio glas, a bariton Feliče Varezi je, potpuno nezainteresovan za svoju ulogu, loše pevao, danas tako popularnu ariju Žermona. Drugo: Verdi i libretista Pijave su iz nerazumljivih razloga bili pristali na korišćenje kostima iz doba Luja XIV, što sasvim menja odnos gledaoca prema sadržaju. Treće: novost sadržaja, odnosno nepripremljenost publike da na operskoj sceni vidi osudu postojećeg sistema u kome se jedino novac ceni i u kome se sve kupuje novcem. Verdi je bio uveren u vrednost svog remekdela i za novu premijeru 6. maja sledeće (1854) godine u venecijanskom pozorištu San Benedeto za naslovnu ulogu uzima jedinstvenu Mariju Specija, koja je zaslužna za trijumfalni ishod ove premijere. Travijata vrlo brzo osvaja operski svet, tako da slava opere održava i Diminu dramu na sceni. Sara Bernar, Eleonora Duze i Edviž Fejer su njeni nezaboravni tumači na sceni, a Greta Garbo je milionima bioskopskih gledalaca ostala u trajnom sećanju. Posle Italije Travijata osvaja Beč, Rio de Žanejro, Buenos Ajres, Meksiko Siti: 24 maja 1856, London je očaran, 3. decembra Njujork oduševljen. Varšava, Petrograd, Barselona i Lisabon daju operu u uzastopnim serijama. Opera se prikazuje na italijanskom, ali svuda ubrzo i na jeziku zemlje u kojoj se daje. Publika želi da razume i shvati radnju, da doživljava strasti, zanose i ljubav Violete, a ne samo da osluškuje raskošne glasove. Među najpoznatije operske Violete spadaju Marieta Pikolomini, Adelina Pati, Meri Garden, Lili Leman, Marčela Sembrih, Luiza Tetračini, Neli Melba, Amelita Gali-Kurči, Selma Kurc, Roza Ponsel, Žeraldina Farar. Alfreda su pevali Karuzo i Đilji i Lauri-Volpi, Žermona Karlo Galefi, Rikardo Stračiari i Đuzepe de Luka. U naše doba Renata Tebaldi je bila jedinstvena Violeta, a predstave Travijate sa Marijom Kalas, Đuzepe di Stefanom i Etore Bastijaninijem su bacale prisutne u pravi trans. Karajan je 1963. u milanskoj Skali sarađivao sa Mirelom Freni koja ovu ulogu tumači u snimljenoj filmskoj verziji predstave. Ana Mofo i Noan Saterland su se trudile da dosegnu nenadmašnu opersku tragičarku Kalasovu, a režiseri Felzenštajn, Steler i Viskonti uložili su više vremena u režiju Travijate no što je to uobičajeno. U našoj zemlji Travijata je prvi put izvedena 11.marta 1879. u Zagrebu, a u Beogradu 6.aprila 1921. Sve naše operske kuće izvode ovu operuz tako da je ona upravo stalno na repertoaru.
Konstantin Vinaver
REČ REDITELjA
Travijata je opera koja se stalno vraća u moj život, a nikako da se u potpunosti uhvatimo u koštac, nas dve, nasamo, od početka do kraja. Kada sam se pripremala za prijemni ispit za studije operske režije na Akademiji umetnosti (1995), zamolila sam reditelja Aleksandra Pantelića, porodičnog prijatelja, da mi iz svoje bogate kolekcije video snimaka raznih (belo)svetskih operskih produkcija izabere jednu, koju bih detaljno proučila i izvršila dramaturšku analizu dela. Njegov izbor je bila filmska verzija Travijate u režiji Franka Zefirelija, sa Terezom Stratas u naslovnoj ulozi. To nije bio slučajni izbor, jer je filmskim sredstvima bilo mnogo lakše nepogrešivo pronići u muzičku dramaturgiju dela i dati pravo značenje svakom tonu, akordu, tonalitetu i svakoj muzičkoj frazi. Bio je to školski primer besprekorno analizirane muzičke partiture od strane vrhunskog reditelja, a samim tim, bukvar saznavanja čitave lepeze rediteljskih zahvata, bez mogućnosti greške (što je u teatru uvek prisutno i nikada se ne zna da li je reditelj nešto baš tako želeo, ili je samo tog puta slučajno tako ispalo). Ovaj snimak je prvi, ali ne i jedini „krivac“ što sam sa matematičkog fakulteta pobegla na opersku režiju i što sam za sva vremena zavolela Verdijevu damu sa kamelijama. Sledeći susret sa Travijatom bio je pri izboru teme za diplomski ispit. Želela sam da primenim nova saznanja, dobijena tokom četvorogodišnjeg studiranja od profesora Mladena Sabljića i Gordana Dragovića, i da ovoga puta samostalno izrežiram jednu scenu iz opere. Režirala sam prvu sliku drugog čina, odnosno scenu u bašti. Moja prva Violeta je bila Sanja Kerkez, kojoj je to bio prvi nastup u ulozi Violete Valeri. I Janko Sinadinović je debitovao kao Alfred, a muzički, i dobrim delom dramaturški, pripremala ih je Ana Zorana Brajović, koja je tada već bila kao asistent dirigenta i dirigent u našoj Operi. Jedino su Miodrag D. Jovanović kao Žorž Žermon i Aleksandra Stamenković Garsija kao Anina već pevali u „velikoj“ predstavi. Upravo je Ana dirigovala predstavu Travijate na Velikoj sceni, 24. marta 1999. na koju sam došla da vidim kostime iz drugog čina, ali su se odmah posle prvog čina oglasile sirene i najavile bombardovanje, tako da sam gledanje kostima, kao i sam diplomski ispit morala da odložim za koji mesec. „Moja bašta“, na Sceni „Raša Plaović“ je ličila na „Borinu baštu“ na Velikoj sceni. Nameštaj je bio isti, ali sam malo promenila raspored, kostimi su bili isti, ali sam se trudila da napravim novi, drugačiji mizanscen, a da isto tako bude logičan i dramatičan, kao što je to bio slučaj sa mizanscenom u predstavi sa Velike scene, koju je 1980. pa zatim 1991. režirao gospodin Borislav Popović. Pre nekoliko godina, imala sam priliku da ponovo režiram skraćenu verziju Travijate na Sceni „Raša Plaović“, kojom je tenor Ljubomir Popović polagao magistarski ispit iz pevanja, ulogom Alfreda, a kako „stara“ Travijata u to vreme nije bila na repertoaru, napravili smo celu predstavu, bez horskih numera, uz klavir, sa Gordanom Tomić kao Violetom i ostalim mladim kolegama, od kojih su neki bili i polaznici Operskog studija. Moj četvrti susret sa Travijatom je obnova režije Borislava Popovića, čija je premijera bila 1980, a koju je i on sam obnavljao i menjao mnogo puta. Ovog puta je trebalo pomiriti sećanja onih koji su nastupali u predstavi više od tri decenije sa onima koji debituju u svojim ulogama, trebalo je uvesti dosta novih, mladih članova hora, osvežiti i pomalo modernizovati kostime (koji su i dalje u epohi i rađeni po starim snimcima i skicama gospođe Božane Jovanović, ali ipak izmenjeni i dopunjeni, a sve pod nadzorom naše kostimografkinje Olge Mrđenović)... i konačno, scenografija, koja je dosta izmenjena u odnosu na onu iz 1991, čije je obnavljanje i sve promene u dogovoru sa mnom vršio scenograf Boris Maksimović. Budući da jedan čovek uvek mora na kraju da odlučuje i presuđuje kako će dotična predstava izgledati i koju će poruku nositi sa sobom, stojim iza svake konačne odluke, timski donesene, a sve za dobrobit predstave i za što lepši ugođaj našoj publici. Ovim zahvatima nismo reanimirali 34 godine staru predstavu i produžili život starici koja bi opet da bude devojka, nego smo devojku obukli u iskustvo i znanje, naučili je da poštuje mudrost i tradiciju, a naoružali je smelošću i lepotom i pustili je da živi i da nas uzbuđuje, zabavlja i rastužuje još mnogo godina na našoj sceni.
* * *
ZAŠTO CRVENA KAMELIJA? Umesto odgovora na ovo pitanje, citiraću pasus iz romana Aleksandra Dime, mlađeg, o buketu kamelija koji je bio Violetin „zaštitni znak“:
...Dvadeset pet dana u mesecu kamelije su bile bele, a pet dana su bile crvene. Nikada se nije saznalo za razlog tog menjanja boje, koje beležim, mada ne mogu da ga objasnim, a koje su njeni prijatelji i stalni posetioci pozorišta u koja je češće zalazila, zapazili isto kao i ja...
Mislim da svaka žena razume njen znak kojim je na vrlo prefinjen način stavljala do znanja da kada su kamelije crvene, ona odlazi kući sama. Muškarcima je malo teže da shvate taj sasvim ženski znak, pa ja ni u jednoj „muškoj režiji“, ne videh da Violeta Alfredu (u romanu i drami Margerita Armanu) daje crvenu kameliju odgađajući njihov intimni susret dok cvet ne uvene, odnosno do sledećeg dana. Svi reditelji, čije sam postavke imala prilike da vidim, kako u operi, tako i u drami, romantizovali su taj gest poklanjanja cveta i davali Violeti u ruke belu kameliju, ne prepoznajući informaciju žene, koja je verovatno samo onima sa kojima je bila najintimnija prijateljica i trenutna ljubavnica, na taj način davala do znanja da tih večeri, kako bismo danas rekli – ima poštedu. Taj i još nekoliko detalja i malih izmena, moj su doprinos ovoj predstavi da bude što bolja i znam da mi naš Bora Popović to neće zameriti. Jer sve što smo uradili – našem Bori je u čast.
Ivana Dragutinović Maričić
Nabucco je opera talijanskog skladatelja Giuseppea Verdija u četiri čina.
Libreto je napisao Temistocle Solera prema drami Nabucodonosor Augustea Ancie-Bourgeoisa i Francisa Cornua kao i prema baletu Nabucodonosor Antonija Cortesija. Praizvedba je bila 9. ožujka 1842. u milanskoj Scali.
1. čin: "Jeruzalem"
Mjesto radnje: Salomonov Hram. Židovi se mole Bogu, da ih zaštiti od nadiruće babilonske vojske. Prvosvećenik Zaharija dovodi taoca, Fenenu, kćer babilonskog kralja Nabuka. Očajnom narodu vraća vjeru u Boga, govoreći im da niko nije izgubio tko je u boj išao sa vjerom u Njega. Zaharija povjerava Fenenu Ismaelu i svi odlaze braniti Hram i Jeruzalem. Fenena i Ismael ostaju sami. Jednom je Fenena oslobodila Ismaela iz zarobljeništva u Babilonu i krenula za njim u Jeruzalem. On joj se želi odužiti i osloboditi je, ali u tom trenutku u Hram ulazi Abigaela sa svojom pratnjom, svi preobučeni u Židove. Ona je također zaljubljena u Ismaela i nudi mu da spase njegov narod ako se oženi sa njom. On to odbija, zbog čega mu se ona želi osvetiti. U Hram bježe ostaci židovske vojske i narod pred Nabukom koji trijumfalno jaši u hram. Zaharija prijeti da će ubiti Fenenu, ali ga Ismael u tome spriječi. Nabuko zarobljava Židove koji proklinju Ismaela i odvodi ih u ropstvo, a Hram i Jeruzalem gore u plamenu.
2. čin: "Nevjernik"
- Scena I.
- Scena II.
3. čin: "Proročanstvo"
- Scena I.
- Scena II.
4. čin: "Svrgnuti idol".
Mjesto radnje: Nabukove odaje u palači. Nabuko je zarobljen u vlastitim odajama i s prozora vidi kako Židove i Fenenu vode na gubilište. U očajanju baca se na koljena i moli židovskog Boga da mu pomogne, a za uzvrat će osloboditi Židove i ponovo podići Hram u Jeruzalemu. Razum mu se vraća i kreće prema vratima. Upada Abdalo s vjernim vojnicima i s Nabukom kreću spasiti Židove.
- Scena II.
Nikita Kulganov
Buduća legenda
- Poruka
- 33.204
Kada ce ovu operu Prsten Nibelunga da postave u Srbiji ?