- Poruka
- 207.916
Bora je bio genije definitivno, jedan od mojih omiljenih glumaca.
-
- Popularno:
- Za njim je uzdisala jugoslavija: Bio je...
- Руси питају Србе: Хоћете ли у Савезну...
- Izabrane najbolje knjige milenijuma
- kuka da joj je bred pit uzeo zadnji...
- Izrael izvršio vazdušni napad; čule su...
- Uhapšen Sergej Trifunović
- Ko je ubio ovu ženu?
- Због чега сте на Крсти?
- "U Srebrenici nije bilo genocida" -...
- U Srbiji najskuplja milka na svetu!
O operi, mjuziklu, baletu i pozorištu
- Začetnik teme Lada
- Datum pokretanja
Pozivamo vas da nas posetite u novootvorenom Caffe " Dizajn " 
https://forum.krstarica.com/threads/caffe-dizajn.920600/
https://forum.krstarica.com/threads/caffe-dizajn.920600/
Svakako da je interesantno.Uvek nam doneses neku nesvakidasnju informaciju
- Poruka
- 66.918
Samo strpljenja, proći će i ovo (pandemija). Vratićemo se u pozorišta da gledamo izbliza.
- 26. mar 2021.
Šogorice
NP SU 
27. mar 2021.
Sin
Atelje 212
27. mar 2021.
Sindikat
"Kosztolányi Dezső"
28. mar 2021.
Grand Hotel
Madlenianum
Volim pozoriste! Najvise volim Balet. Zasto ?
U baletskoj predstavi nalazim posebnu lepotu jer,pokretom, mimikom, pogledom uz muziku docarana nam je prica,novela,roman..I unesem se bas medju one stranice koje su kompozitora inspirisale za oblak muzike u koju se smestam!
U baletskoj predstavi nalazim posebnu lepotu jer,pokretom, mimikom, pogledom uz muziku docarana nam je prica,novela,roman..I unesem se bas medju one stranice koje su kompozitora inspirisale za oblak muzike u koju se smestam!
Da li vi imate omiljeni deo pozorisne umetnosti,i zasto?
I mene si slatko nasmejala,no cinjenica je da na FDU, studentima "lome " licnost,upravo da bi svaki lik mogli da nam docaraju,kako je opisan u scenariju. Imam dosta drugara,koji su zavrsili FDU, i cesto znam da ih pitam da li su sisli sa dasaka koje zivot znace ili su to stvarno oni...
Molière
Rođen je 1622. godine u Francuskoj i čovek je bio isporučen u pozorište svom dušom.
On je putovao zemljom s pozorišnom kompanijom u izvedbi autora, glumca i reditelja više od 15 godina.
Karakterisovalo ga je ubedjenje da je čovek s urođenim sposobnostima za pozorište, s maštom i neiscrpnim izvorom pojava, što mu je omogućilo da uživa veliku popularnost, zadržavajući svoju javni uvek budni, čekajući nove dobre pozorišne predstave, gde su ih ironični likovi osiguravali od smeha i uživanja, ali u potpunosti ne bežeći od realizma.
Među njegovim najpoznatijim delima su „Mizantrop“, „Don Huan“ i „Zamišljeni pacijent“. Kad je imenovan Jean Racine, govorio je o Molièreovom svemiru, izuzetno bogatom i realnom, boljem nego što bi to ikada mogao stvoriti bilo koji autor.
Rođen je 1622. godine u Francuskoj i čovek je bio isporučen u pozorište svom dušom.
On je putovao zemljom s pozorišnom kompanijom u izvedbi autora, glumca i reditelja više od 15 godina.
Karakterisovalo ga je ubedjenje da je čovek s urođenim sposobnostima za pozorište, s maštom i neiscrpnim izvorom pojava, što mu je omogućilo da uživa veliku popularnost, zadržavajući svoju javni uvek budni, čekajući nove dobre pozorišne predstave, gde su ih ironični likovi osiguravali od smeha i uživanja, ali u potpunosti ne bežeći od realizma.
Među njegovim najpoznatijim delima su „Mizantrop“, „Don Huan“ i „Zamišljeni pacijent“. Kad je imenovan Jean Racine, govorio je o Molièreovom svemiru, izuzetno bogatom i realnom, boljem nego što bi to ikada mogao stvoriti bilo koji autor.
Pozorište je jedan od najgenioznijih čovekovih kompromisa sa samim sobom. U njemu on izvodi i zabavlja druge, pravi se važan i zabavlja sebe, a opet ono je jedan od najmoćnijih instrumenata za istraživanje i pokušaj da shvati samoga sebe, svet u kome živi, i svoje mesto u tome svetu. Pozorište može da bude kontroverzno ili da potvrduje, subverzivno ili konzervativno, da zabavlja ili prosvetljuje: ako mu se hoće, može da bude sve to, i više. Može da zaseni i oko i uho, i drži publiku kao prikovanu. Sto je još važnije, u stvaranju te naročite atmosfere ono je u stanju da izazove duboke, podsvesne emocije, i da otelotvori one energije i snage u ljudskom umu koje i pojedince i društvo dovode u velika iskušenja. Verovatno je zbog toga, tokom čitave istorije, bilo toliko pokušaja da se pozorište ukroti ili stavi van zakona. A to što su oni uvek propadali znači da je pozorište nešto što je ljudima potrebno. (Ronald Harwood)
Pozorište je potrebno svima
Ruski pozorišni reditelj Anatolij Vasiljev, autor ovogodišnje poruke za Svetski dan pozorišta, istakao je da je pozorište potrebno svima i u današnje vreme, u kojem se prave životne tragedije događaju na ulicama gradova širom sveta. Samo jedno pozorište, kako je poručio Vasiljev, danas nije potrebno, a to je pozorište političkih igara i dnevnog terora.Svetski priznati pozorišni reditelј, profesor i osnivač Moskovske škole dramskih umetnosti, Vasiljev je istakao značaj pozorišta u predstavljanju najrazličitijih tema, od života bogova, ljubavi i strasti, do toga kako vlada obmana i kakav je život u izbegličkim kampovima.
Naglasivši važnost raznovrsnog i otvorenog pozorišta, Vasiljev je pozvao sve i da se okanu gadžeta i kompjutera i nađu mesto za pozorište u svojim užurbanim životima, jer “pozorište je potrebno svima”.
Poruka Vasiljeva povodom Svetskog dana pozorišta, koja će biti čitana na scenama širom sveta:
“Da li nam je potrebno pozorište?
Pitaju se hilјade profesionalaca razočaranih u pozorište i milioni lјudi koji su ga se zasitili.
Zašto nam je potrebno? U godinama kada je scena toliko beznačajna u poređenju sa trgovima gradova i državama gde se odigravaju prave tragedije stvarnog života.
Šta će pozorište nama? Pozlaćeni balkoni, baršunaste fotelјe, grimizne kulise, uzvišeni glasovi ili naprotiv – crne kutije, isprskane blatom i krvlјu, gomile besnih, nagih tela.
Šta pozorište može da kaže? Sve!
Pozorište može da kaže sve.
I kako bogovi na nebu žive, i kako zatvorenici čame u tamnici, i kako strast podiže, i kako lјubav nestaje, i kako nam dobri lјudi ne trebaju, i kako vlada obmana, i kako lјudi žive u stanovima, a deca – u izbegličkim kampovima, i kako se vraćaju u pustinju, i kako se rastaju sa najbližima, pozorište može da govori o svemu tome.
Pozorište je postojalo i zauvek će ostati.
I sada, u ovih pedeset ili sedamdeset poslednjih godina, naročito je potrebno.
Zbog toga što od svih drugih umetnosti samo pozorište ide iz usta u usta, od oka do oka, iz ruku u ruke i od tela ka telu.
Nјemu ne treba posrednik između čoveka i čoveka svetla strana sveta nije jug, ni sever, nije istok, ni zapad – pozorište je svetlo samo po sebi, svetli na sve četiri strane, odmah prepoznatlјivo svakom neprijatelјskom ili prijatelјskom čoveku.
Potrebno nam je raznovrsno pozorište.
Arhaične forme teatra biće nam potrebne pre svih drugih.
Ali ritualne teatralne forme ne bi trebalo da budu u suprotnosti sa pozorištem civilizovanih naroda.
Sekularna kultura je isklјučiva, 'kulturna informacija' zamenjuje jednostavne suštine i susret sa njima.
Pozorište je otvoreno.
Ulaz je slobodan.
Dođavola sa gadžetima i kompjuterima – idite u pozorište, zauzimajte redove u parteru i na balkonima, slušajte reči i gledajte u žive slike – pozorište je pred vama, nemojte ga zanemariti i ne propuštajte ga u svojim užurbanim životima.
Pozorište je potrebno svima.
Samo jedno pozorište nije nam potrebno – to je pozorište političkih igara, političko pozorište mišolovki, pozorište političara, pozorište politike.
Pozorište dnevnog terora – pojedinačnog i kolektivnog, pozorište leševa i pozorište krvi na trgovima i ulicama u glavnim gradovima i u unutrašnjosti, između religija i etničkih grupa”.
Svetski dan pozorišta, 27. mart, obeležava se širom sveta tradicionalnim čitanjem poruke uoči izvođenja predstava.
Svetski dan pozorišta obeležava se od 1961. godine na inicijativu Međunarodnog pozorišnog instituta (ITI).
Proslavu Svetskog dana pozorišta predložio je prvi put u Helsinkiju, a zatim u Beču na devetom kongresu ITI (1961), tadašnji predsednik Arvi Kivima iz Finske. Od tada se svakog 27. marta, kada je otvoren Teatar nacija (1962) u Parizu, obeležava Svetski dan pozorišta.
Prvu poruku za Svetski dan pozorišta napisao je Žan Kokto (Jean Cocteau) 1962. godine.
Nacionalni centri ITI-ja i globalna pozorišna zajednica organizuju tim povodom razlicite pozorišne manifestacije, od kojih je najvažnija tradicionalna međunarodna poruka koju, na poziv ITI-ja, uvek piše pozorišna ličnost svetskog ugleda.
Poruka se prevodi na desetine jezika, čita pred desetinama hilјada gledalaca u pozorištima, štampa i emituje u stotinama novina, časopisa, radio i tv stanica na svim kontinentima.
*Foto: Natalia Isaeva
(SEEcult.org)
O važnosti i koristi pozorišta
O važnosti i koristi pozorišta, navodno po Šileru, podučavao je glumac potpisan inicijalima B.S.V. U nekoliko nastavaka, od broja 15, lista „Pozorište“, pa zaključno sa brojem 18. Istovremeno, objavljen je u ovim brojevima, po prvi put i komad Koste Trifkovića „Školski nadzornik“.Zašto su važni ovi tekstovi o ulozi pozorišta? Pa, prvo zato što brojni teatrološki spisi tada još uvek nisu postojali u prevodu. A i zato što je uloga časopisa „Pozorište“ više nego evidentno pedagoška i to ne samo za Srpsko narodno pozorište i njegov ansambl, već i za publiku. Potreba da pozorište zauzme svoje mesto u kulturi je sasvim jasna, mesto koje znači izuzetno važnu ulogu u očuvanju te kulture, ali i podizanju svesti i nivoa obrazovanja naroda koji živi van matice.
„Pozorište je zavod u kome čovek nalazi uživanje uz zdravu poruku, u kome se odmara, a ovamo je neprestano napet, u kome prekraćuje sebi vreme, a ujedno se obrazuje“… „Ono, pozorište, je najzad zavod u kome čovek, pobuđen živom predstavom dolazi do svesti o samom sebi, kao čoveku, kao članu naroda, u kome gledeći prošlost svoju, pobuđuje se, radi bolje i svetlije budućnosti na više i bolje delovanje u svome krugu, u svome narodu, na sve što je lepo i uzvišeno.“
Ono što očima vidimo. Bolje i jače deluje od mrtvog slova i hladne priče, tvrdi autor. Pozornica, dakle, deluje dublje i dugotrajnije. Ali, autor ide i još dalje, pa kaže da se rad pozorišta širi iznad svetskih i političkih zakona. Pa tako na sceni možemo videti grehe i prestupe koji su izmakli zakonu. Pozornica nas obrzuje tamo gde crkva i zakoni ne mogu. Nesumnjivo, autor ne samo da govori o katarzi koju je Šiler razumevao nešto drugačije od starih Grka, već i o etici i učenju etike baš onako kako je u pozorištu razumeju stari Grci nazivajući glumce prenosiocima u učiteljima morala.
Autor teksta „O važnosti i koristi pozorišta“ ide i još dalje, pa etici dodaje hrišćansko značenje učenja pravičnosti ali i „snošljivosti i trpnji“.
Na kraju ne zaboravimo i pojam mimezisa koji a
N.J.
Za troje glumaca igrokaz “Dok nas smrt ne rastavi” - bilo je prvi put. Nadasve poznati i popularni likovi s kazališne, filmske i televizijske scene , kultni bardovi glume iza kojih je više stotina uloga, Zagrepčanka s američkom adresom, Mira Furlan, i Beograđanin s francuskom, Miki Manojlović, u četvrtak navečer početnički su podrhtavali i u grču stezali palce obhrvani tremom sve dok pozornica nije utonula u polumrak i komad, kojemu su oni dali najjači obol, počeo živjeti život na daskama. Mira, stoga što se prvi put predstavila kao dramska spisateljica, a Miki jer se prvi put latio redateljske palice.
I, napokon, treća iz početničkoga trolista, mlađahna Jovana Gavrilović, studentica treće godine beogradskog Fakulteta dramskih umjetnosti, kojoj je lik Nine bila prva pojava pred gledateljima. Ta krhka djevojka zaustavila je dah i teatarskim znalcima i laicima kako je velemajstorski isklesala ličnost tinejdžerice, Zagrepčanke njenih godina. Iako nikada nije bila u Zagrebu i matični jezik joj je srpska ekavica - progovorila je tako uvjerljivo hrvatski kao da se rodila i odrasla u Vlaškoj ulici i iz nje se nije micala.
Dvostruki posao
Preostale uloge, a svaka od njih je glavna, iznijele su prvakinje beogradskih i novosadskih scena, Anita Mančić, kao neizlječivo oboljela od raka Blanka, Jelena Đuričić kao njena dobroćudna mati, odmila zvana Ljubić, te Rada Đuričin. Dašto neoprostiv grijeh bio bi zaobići i jedinoga muškarca u ovoj pitkoj predstavi sumornoga sadržaja i tragičnoga konca, Blankina muža, vjetrogonju i lovca na suknje Martina, u tumačenju Mikija Manojlovića.
U predahu svekolikih filmskih igranja za pozamašne honorare, kod međunarodno glasovitih režisera u francuskim, talijanskim i američkim produkcijama, Miki se zdušno latio dvostrukoga posla u Beogradu. I besplatno, bez šupljega groša za žrtvovani izuzetni trud. Štoviše, mnogo puta, kad su krize opasno zaprijetile da će zakočiti stvaranje započetoga projekta “Dok nas smrt ne rastavi”, bespovratno je vadio novac iz svoga džepa. Rekao je kako će gledatelji, nakon što pogledaju prvijenac Mire Furlan, shvatiti da je, kako je u njemu naglasila, “kazalište čarobno”, uz Mikijev trpki dodatak: “Za razliku od života”.
I svi sudionici kao i ostalih desetak suradnika rade besplatno. Uz već spomenute, među djelatnicima valja imenovati i dvojicu vrlih imena iz naših krajeva: majstora glume Bogdana Diklića, Bjelovarca nastanjenog u Beogradu, koji se latio da bude savjetnik za hrvatski jezik i to veličajno obavio, te rokerskoga kantautora, Zagrepčanina Dragu Mlinarca, čija se antologijska skladba “Osmijeh” provlači od početka do kraja: “Dragi zahvaljujemo na svemu što nam je dao i obogatio nam živote”, zapisao je Miki Manojlović u programu.
I, napokon, treća iz početničkoga trolista, mlađahna Jovana Gavrilović, studentica treće godine beogradskog Fakulteta dramskih umjetnosti, kojoj je lik Nine bila prva pojava pred gledateljima. Ta krhka djevojka zaustavila je dah i teatarskim znalcima i laicima kako je velemajstorski isklesala ličnost tinejdžerice, Zagrepčanke njenih godina. Iako nikada nije bila u Zagrebu i matični jezik joj je srpska ekavica - progovorila je tako uvjerljivo hrvatski kao da se rodila i odrasla u Vlaškoj ulici i iz nje se nije micala.
Dvostruki posao
Preostale uloge, a svaka od njih je glavna, iznijele su prvakinje beogradskih i novosadskih scena, Anita Mančić, kao neizlječivo oboljela od raka Blanka, Jelena Đuričić kao njena dobroćudna mati, odmila zvana Ljubić, te Rada Đuričin. Dašto neoprostiv grijeh bio bi zaobići i jedinoga muškarca u ovoj pitkoj predstavi sumornoga sadržaja i tragičnoga konca, Blankina muža, vjetrogonju i lovca na suknje Martina, u tumačenju Mikija Manojlovića.
U predahu svekolikih filmskih igranja za pozamašne honorare, kod međunarodno glasovitih režisera u francuskim, talijanskim i američkim produkcijama, Miki se zdušno latio dvostrukoga posla u Beogradu. I besplatno, bez šupljega groša za žrtvovani izuzetni trud. Štoviše, mnogo puta, kad su krize opasno zaprijetile da će zakočiti stvaranje započetoga projekta “Dok nas smrt ne rastavi”, bespovratno je vadio novac iz svoga džepa. Rekao je kako će gledatelji, nakon što pogledaju prvijenac Mire Furlan, shvatiti da je, kako je u njemu naglasila, “kazalište čarobno”, uz Mikijev trpki dodatak: “Za razliku od života”.
I svi sudionici kao i ostalih desetak suradnika rade besplatno. Uz već spomenute, među djelatnicima valja imenovati i dvojicu vrlih imena iz naših krajeva: majstora glume Bogdana Diklića, Bjelovarca nastanjenog u Beogradu, koji se latio da bude savjetnik za hrvatski jezik i to veličajno obavio, te rokerskoga kantautora, Zagrepčanina Dragu Mlinarca, čija se antologijska skladba “Osmijeh” provlači od početka do kraja: “Dragi zahvaljujemo na svemu što nam je dao i obogatio nam živote”, zapisao je Miki Manojlović u programu.
Britanska komedija del arte na srpski način
AUTOR: S. VUKAŠINOVIĆ
Lazarevac - Drugi dan pozorišnog festivala „Joakim Vujić“ prošao je u znaku Knjaževsko-srpskog teatra iz Kragujevca, koje je izvelo komediju „Jedan čovek, dvojica gazda“ Ričarda Bina u režiji Nebojše Bradića. Publiku je čekalo vrlo prijatno iznenađenje – tri sata izvrsne komedije i zdravog smeha.
Možda su neki, ne baš vrsni poznavaoci pozorišne umetnosti, bili malo zaplašeni činjenicom da će predstava „Jedan čovek, dvojica gazda“ trajati puna tri sata, računajući i kratku pauzu, ali su gledaoci shvatili, već posle prvih minuta igre, da je vreme relativan pojam i da je svima baš ovakva predstava bila potrebna.
Reditelj predstave Nebojša Bradić rekao je da se nije mnogo dvoumio kada je odlučio da radi upravo ovaj komad, znajući da će uspeti kako zahvaljujući kvalitetnom tekstu, tako i odličnom ansamblu.
„Tekst je rađen po uzoru na Goldonijevo delo iz 18. veka koje pripada pravcu komedije del art. Ako imamo u vidu da je to adaptirano britanskom humoru koji srpskoj publici, ne da nije stran, već su generacije odrastale na kultnim britanskim humorističkim serijama, nisam sumnjao da će predstava postići uspeh. Tome doprinosi i činjenica da je i tekst kvalitetan, i da se ne bazira samo na površnoj farsi. U prilog tome ide i činjenica da je Majkla Bilingtona, jedan od najeminentnijih britanskih kritičara, nagradio predstavu sa pet zvezdica“, izjavio je Bradić.
Raditi na komediji nije nimalo lako. Već je poznato da je teže ljude nasmejati nego im predstaviti dramu ili tragediju. U komedijama kao što je ova, gde se prepliću i farsičnosti komedije del arte, mora se strogo voditi računa o balansu, uskladiti teatralnost, naročito govora tela, sa zahtevima moderne scene. A za svo to vreme i održavati pažnju publike. Glumci kragujevačkog pozorišta su u tome uspeli i publika im je svoju zahvalnost ukazala na pravi način - ovacijama.
Komadu su prethodila dve izvođenja predstava za decu: „Čuvari prirode“ u interpretaciji Kraljevačkog pozorišta i „Gusari“, koje je izveo ansambl kragujevačkog teatra. U okviru pratećeg programa u modernoj galeriji Lazarevac održana je multimedijalna instalacija „Iskidani narativi: još jedan prozor u bazenu“ autora Milorada Đokića. Posle glavnog programa održan je i Okrugli sto kritike na kome je Slobodan Savić, pozorišni kritičar, razgovarao sa rediteljem, upravnikom pozorišta Vojom Lučićem i protagonistima predstave - Katarinom Mitrović, Sašom Pilipovićem i Milošem Krstovićem.
danas.rs
AUTOR: S. VUKAŠINOVIĆ
Lazarevac - Drugi dan pozorišnog festivala „Joakim Vujić“ prošao je u znaku Knjaževsko-srpskog teatra iz Kragujevca, koje je izvelo komediju „Jedan čovek, dvojica gazda“ Ričarda Bina u režiji Nebojše Bradića. Publiku je čekalo vrlo prijatno iznenađenje – tri sata izvrsne komedije i zdravog smeha.
Možda su neki, ne baš vrsni poznavaoci pozorišne umetnosti, bili malo zaplašeni činjenicom da će predstava „Jedan čovek, dvojica gazda“ trajati puna tri sata, računajući i kratku pauzu, ali su gledaoci shvatili, već posle prvih minuta igre, da je vreme relativan pojam i da je svima baš ovakva predstava bila potrebna.
Reditelj predstave Nebojša Bradić rekao je da se nije mnogo dvoumio kada je odlučio da radi upravo ovaj komad, znajući da će uspeti kako zahvaljujući kvalitetnom tekstu, tako i odličnom ansamblu.
„Tekst je rađen po uzoru na Goldonijevo delo iz 18. veka koje pripada pravcu komedije del art. Ako imamo u vidu da je to adaptirano britanskom humoru koji srpskoj publici, ne da nije stran, već su generacije odrastale na kultnim britanskim humorističkim serijama, nisam sumnjao da će predstava postići uspeh. Tome doprinosi i činjenica da je i tekst kvalitetan, i da se ne bazira samo na površnoj farsi. U prilog tome ide i činjenica da je Majkla Bilingtona, jedan od najeminentnijih britanskih kritičara, nagradio predstavu sa pet zvezdica“, izjavio je Bradić.
Raditi na komediji nije nimalo lako. Već je poznato da je teže ljude nasmejati nego im predstaviti dramu ili tragediju. U komedijama kao što je ova, gde se prepliću i farsičnosti komedije del arte, mora se strogo voditi računa o balansu, uskladiti teatralnost, naročito govora tela, sa zahtevima moderne scene. A za svo to vreme i održavati pažnju publike. Glumci kragujevačkog pozorišta su u tome uspeli i publika im je svoju zahvalnost ukazala na pravi način - ovacijama.
Komadu su prethodila dve izvođenja predstava za decu: „Čuvari prirode“ u interpretaciji Kraljevačkog pozorišta i „Gusari“, koje je izveo ansambl kragujevačkog teatra. U okviru pratećeg programa u modernoj galeriji Lazarevac održana je multimedijalna instalacija „Iskidani narativi: još jedan prozor u bazenu“ autora Milorada Đokića. Posle glavnog programa održan je i Okrugli sto kritike na kome je Slobodan Savić, pozorišni kritičar, razgovarao sa rediteljem, upravnikom pozorišta Vojom Lučićem i protagonistima predstave - Katarinom Mitrović, Sašom Pilipovićem i Milošem Krstovićem.
danas.rs
Henrik Ibzen napisao je i delo “Neprijatelj naroda”, sasvim realističku, građansku dramu, o problemima savesti, morala i integriteta odgovornog čoveka – sve u sklopu krize morala, zasnovanog na nužnosti zgrtanja kapitala, iako je u osnovi zarade svesna prevara: ono što bi trebalo da leči, ono što gosti jedne banje plaćaju da ih izleči, banjska voda, zaražena je fekalnim vodama iz stare i trule kanalizacije, koja prlja prirodne izvore. Doktor Stokman, legendarni Ibzenov lik, glavni banjski lekar, na osnovu naučnih otkrića, pokušava da obustavi dalje iskorišćavanje i trovanje banjskih gostiju, ali se cela zajednica, koja živi od tih gostiju, suprotstavi njegovim aktivnostima i tako zgodno onemogući iznošenje kobne istine, da banja nastavi da radi i truje svoje goste, a Doktor Stokman izgubi i posao i status – sa porodicom prelazi u beskućnike, gde otkriva jedan sasvim novi život, ispunjen patnjama, ali i zadovoljstvima čiste duše.
Da bi prišao ovom složenom dramskom i društvenom problemu, Zlatko Paković pripremio je, u prvom delu predstave – vrlo efektno OBJAŠNJENJE svojih ideja i obrazložio svoje namere. No, i to je bilo sasvim brehtovski i sasvim pozorišno. Govoreći o specifičnom, čak i za Brehta vrlo uskom žanru poučnih komada, on je izveo samu suštinu tog žanra – prikazao je šta je, zapravo, poučni komad. Tumačenje, ali i izvođenje glavnih postavki, glumci su prosto OTPEVALI, veoma dobro na fascinantnu muziku prisutnog kompozitora Božidara Obradinovića, koji aktivno učestvuje u predstavi i svira i peva i glumi. U tom delu objašnjenja svoje zamisli, Zlatko Paković kao reditelj, vodi publiku, ali i učesnike kroz glavne pojmove i Brehtovog žanra poučnog komada, ali i Ibzenovog “Neprijatelja naroda”. Osvetljavaju se teme smisla pozorišta kao oruđa PROMENE stava gledalaca i učesnika, i promene POLITIČKOG stava – od zablude opštih postulata do istinski kritičkog stava, koji iziskuje POBUNU protiv naizgled večnih zakonitosti eksploatacije. S druge strane, Ibzenov junak u drami zaista, u praksi sprovodi promenu stava – i svog i svog okruženja, o stvarima koje izgledaju zauvek date – i time menja društvenu poziciju svih u drami: otkriva skrivene strasti eksploatatora, naizgled dobrotvora društva, egzistencijalne strahove svih u banji, koja truje pacijente, ali zarađuje za život stanovnicima i vlasnicima.
Uz objašnjenja reditelja, odigraju se kratko neke od značajnih ključnih scena iz Ibzenovog komada – i to na način Brehtovih poučnih komada, sa naglašavanjem i posebno oneobičenim izrazima likova, koji provociraju specijalnu pažnju i jasno izdvajaju elemente stradanja, poraza, nadmenog nasilja, bahate kupovine savesti, zlobne kazne za izdvajanje sopstvenog stava, makar on bio zasnovan na naučnim istraživanjima i ispravnim namerama.
Taj drugi deo predstave, zapravo je samo još jedan stepenik u dubljem uronjavanju u STVARNU avanturu poučnog komada. Autor Zlatko Paković uzima primer moći i vlasti iz savremenog društvenog miljea – scenskom igrom analizira jedan TV intervju Predsednika Republike Srbije, Tomislava Nikolića, u kome se on i sam dotakao Bertolta Brehta: odgovorio je na pitanje o svojevremenoj javnoj poruci Zoranu Đinđiću – neka mu kažu kad ga vide, da je i Tito imao problema pred smrt sa nogom… Na pitanje novinarke da objasni tadašnju izjavu, on je mirno rekao u svom poluuspavanom stilu – da on to PODRAZUMEVA POD MAJKU HRABROST! Naravno, tu sada dolazi bezobrazno tačno, duhovito preispitivanje i cela scenska igra, oko te i takvih izjava aktuelnog predsednika – što DOKAZUJE suštinu i konkretnost značenja i smisla igranja Brehtovih poučnih komada. Tako se, od teoretske zamisli i analize do igre, u ovoj britkoj i jasnoj predstavi, u kojoj reditelj i autor, kao i kompozitor, ravnopravno sa glumcima, dele vrlo mali scenski prostor, tik pred nogama publike, zaista sasvim ubedljivo i uzbudljivo, provodi kroz svet pobune Henrika Ibzena i svet borbe za promene Bertolta Brehta – i to sve na veoma visokom umetničkom, ali i intelektualnom i politički osvešćenom nivou.
Glumice Vladislava Đorđević i Jelena Ilić, i glumac Igor Filipović, prikazali su šta znači igrati sa strašću otkrivanja i preispitivanja. Igrali su trezveno, ali sa dubokim uverenjem i boreći se za svaki stav, svaku reč, svaku kretnju, koja treba da donese novo saznanje svetu i vremenu, a pre svega prisutnoj publici. Da se razumemo, ovo je bio veoma naporan komad za izvođenje – 90 procenata teksta se bukvalno PEVA, i to u vrlo složenoj muzičkoj kompoziciji, a glumci, naročito glumice, pokazali su izvrstan muzički dar i izraz; zaboga! pa gledali smo pravu pravcatu, modernu OPERU! Tu naravno, nema belkanto numera, ali ima toliko bogate muzike kompozitora i izvođača na sceni Božidara Obradinovića, da to daleko prevazilazi sve što inače glumci pevaju u pozorištu.
Uloga Zlatka Pakovića, kao tumača sopstvenih zamisli, ali i kao učesnika, naročito u ubitačno ironičnim scenama TV intervjua predsednika Nikolića, gde klečeći igra deo nameštaja na koji se bahata TV voditeljka naslanja, sasvim je neobična pojava na našim scenama. Tim gestom uključivanja u izvođenje svog komada, Zlatko Paković je još jednom potvrdio i dokazao, do sada retko viđenu, autentičnu liniju, sasvim originalnu i tačnu, tumačenja i razvijanja Brehtovog pozorišnog jezika, kako vidimo – primenljivog, u kreativnoj doradi, i na Ibzena, ali i na naše savremeno pozorište i društvo.
U poslednjem delu, predstava postaje konkretni citat iz strave današnjeg poraza ljudi od nekadašnjeg integriteta: učesnici se obuku u autentična, skoro prosjačka odela nekadašnjih radnika velikih preduzeća, koji su izgubili posao i sada žive od ulične trgovine otpacima iz kontejnera… i tako obučeni, u sceni PROLETERSKA REVIJA, ispričaju publici, kratko i jasno, lične priče tih nesrećnika čiju odeću nose, da bi, zatim, nastavili, do kraja, da igraju Ibzenove likove.
Nadam se da će ovaj autentični ljudski, politički i umetnički iskorak, imati značajniji odjek u našoj učmaloj pozorišnoj provinciji i da će uticati na poboljšanje stanja u teatru – a za društvo, moraće da se pobrine i publika. Nadajmo se uspehu! Čestitam na ovoj avanturi u novu etiku i estetiku pobune! Bravo!
Autor je pozorišni kritičar Drugog programa Radio Beograda
danas online
Da bi prišao ovom složenom dramskom i društvenom problemu, Zlatko Paković pripremio je, u prvom delu predstave – vrlo efektno OBJAŠNJENJE svojih ideja i obrazložio svoje namere. No, i to je bilo sasvim brehtovski i sasvim pozorišno. Govoreći o specifičnom, čak i za Brehta vrlo uskom žanru poučnih komada, on je izveo samu suštinu tog žanra – prikazao je šta je, zapravo, poučni komad. Tumačenje, ali i izvođenje glavnih postavki, glumci su prosto OTPEVALI, veoma dobro na fascinantnu muziku prisutnog kompozitora Božidara Obradinovića, koji aktivno učestvuje u predstavi i svira i peva i glumi. U tom delu objašnjenja svoje zamisli, Zlatko Paković kao reditelj, vodi publiku, ali i učesnike kroz glavne pojmove i Brehtovog žanra poučnog komada, ali i Ibzenovog “Neprijatelja naroda”. Osvetljavaju se teme smisla pozorišta kao oruđa PROMENE stava gledalaca i učesnika, i promene POLITIČKOG stava – od zablude opštih postulata do istinski kritičkog stava, koji iziskuje POBUNU protiv naizgled večnih zakonitosti eksploatacije. S druge strane, Ibzenov junak u drami zaista, u praksi sprovodi promenu stava – i svog i svog okruženja, o stvarima koje izgledaju zauvek date – i time menja društvenu poziciju svih u drami: otkriva skrivene strasti eksploatatora, naizgled dobrotvora društva, egzistencijalne strahove svih u banji, koja truje pacijente, ali zarađuje za život stanovnicima i vlasnicima.
Uz objašnjenja reditelja, odigraju se kratko neke od značajnih ključnih scena iz Ibzenovog komada – i to na način Brehtovih poučnih komada, sa naglašavanjem i posebno oneobičenim izrazima likova, koji provociraju specijalnu pažnju i jasno izdvajaju elemente stradanja, poraza, nadmenog nasilja, bahate kupovine savesti, zlobne kazne za izdvajanje sopstvenog stava, makar on bio zasnovan na naučnim istraživanjima i ispravnim namerama.
Taj drugi deo predstave, zapravo je samo još jedan stepenik u dubljem uronjavanju u STVARNU avanturu poučnog komada. Autor Zlatko Paković uzima primer moći i vlasti iz savremenog društvenog miljea – scenskom igrom analizira jedan TV intervju Predsednika Republike Srbije, Tomislava Nikolića, u kome se on i sam dotakao Bertolta Brehta: odgovorio je na pitanje o svojevremenoj javnoj poruci Zoranu Đinđiću – neka mu kažu kad ga vide, da je i Tito imao problema pred smrt sa nogom… Na pitanje novinarke da objasni tadašnju izjavu, on je mirno rekao u svom poluuspavanom stilu – da on to PODRAZUMEVA POD MAJKU HRABROST! Naravno, tu sada dolazi bezobrazno tačno, duhovito preispitivanje i cela scenska igra, oko te i takvih izjava aktuelnog predsednika – što DOKAZUJE suštinu i konkretnost značenja i smisla igranja Brehtovih poučnih komada. Tako se, od teoretske zamisli i analize do igre, u ovoj britkoj i jasnoj predstavi, u kojoj reditelj i autor, kao i kompozitor, ravnopravno sa glumcima, dele vrlo mali scenski prostor, tik pred nogama publike, zaista sasvim ubedljivo i uzbudljivo, provodi kroz svet pobune Henrika Ibzena i svet borbe za promene Bertolta Brehta – i to sve na veoma visokom umetničkom, ali i intelektualnom i politički osvešćenom nivou.
Glumice Vladislava Đorđević i Jelena Ilić, i glumac Igor Filipović, prikazali su šta znači igrati sa strašću otkrivanja i preispitivanja. Igrali su trezveno, ali sa dubokim uverenjem i boreći se za svaki stav, svaku reč, svaku kretnju, koja treba da donese novo saznanje svetu i vremenu, a pre svega prisutnoj publici. Da se razumemo, ovo je bio veoma naporan komad za izvođenje – 90 procenata teksta se bukvalno PEVA, i to u vrlo složenoj muzičkoj kompoziciji, a glumci, naročito glumice, pokazali su izvrstan muzički dar i izraz; zaboga! pa gledali smo pravu pravcatu, modernu OPERU! Tu naravno, nema belkanto numera, ali ima toliko bogate muzike kompozitora i izvođača na sceni Božidara Obradinovića, da to daleko prevazilazi sve što inače glumci pevaju u pozorištu.
Uloga Zlatka Pakovića, kao tumača sopstvenih zamisli, ali i kao učesnika, naročito u ubitačno ironičnim scenama TV intervjua predsednika Nikolića, gde klečeći igra deo nameštaja na koji se bahata TV voditeljka naslanja, sasvim je neobična pojava na našim scenama. Tim gestom uključivanja u izvođenje svog komada, Zlatko Paković je još jednom potvrdio i dokazao, do sada retko viđenu, autentičnu liniju, sasvim originalnu i tačnu, tumačenja i razvijanja Brehtovog pozorišnog jezika, kako vidimo – primenljivog, u kreativnoj doradi, i na Ibzena, ali i na naše savremeno pozorište i društvo.
U poslednjem delu, predstava postaje konkretni citat iz strave današnjeg poraza ljudi od nekadašnjeg integriteta: učesnici se obuku u autentična, skoro prosjačka odela nekadašnjih radnika velikih preduzeća, koji su izgubili posao i sada žive od ulične trgovine otpacima iz kontejnera… i tako obučeni, u sceni PROLETERSKA REVIJA, ispričaju publici, kratko i jasno, lične priče tih nesrećnika čiju odeću nose, da bi, zatim, nastavili, do kraja, da igraju Ibzenove likove.
Nadam se da će ovaj autentični ljudski, politički i umetnički iskorak, imati značajniji odjek u našoj učmaloj pozorišnoj provinciji i da će uticati na poboljšanje stanja u teatru – a za društvo, moraće da se pobrine i publika. Nadajmo se uspehu! Čestitam na ovoj avanturi u novu etiku i estetiku pobune! Bravo!
Autor je pozorišni kritičar Drugog programa Radio Beograda
danas online
Samo nekoliko dana pred smrt Zoran Radmilović nasmejao je publiku u bolovima
Dobio je nagradu za životno delo "Dobričin prsten" 1983. godine. U bolničkoj postelji primio je Sedmojulsku nagradu. Danas u njegovom rodnom gradu Zaječaru njegovo ime nosi ulica u kojoj se rodio, Pozorište Timočke krajine i značajan pozorišnifestival "Dani Zorana Radmilovića" na kome se svake večeri dodeljuje nagrada "Zoranov brk" za glumačku bravuru.
Zoran Radmilović preminuo je pre tačno 35 godina, 21.jula 1985. godine. Samo desetak dana ranije, odigrao je svoju poslednju predstavu "Radovan III" i poslednji put nasmejao publiku trpeći pritom strašne bolove , a prethodno je glumio da umire od raka tumačeći svoju poslednju TV ulogu. Prošlo je 35 godina kako nas je napustila glumačka legenda. Umro je u 52. godini života nakon borbe sa opakom bolešću.
Kompanija Novosti je 1988. godine ustanovila Nagradu "Zoran Radmilović" koju dodeljuje na Sterijinom pozorju. U Mileševskoj ulici u Beogradu, 21. jula 2010. godine, postavljena je spomen ploča u čast Zorana Radmilovića u organizaciji "Ateljea 212" i opštine Vračar.
Pismo koje je Zoran Radmilović pisao 1980. godine, a poslao redakciji NIN-a 1985, povodom skidanja jedne predstave sa repertoara, aktuelno je i danas. Poput nušićevske analize društva, ove reči čuvenog glumca mogu se čitati svakodnevno, razumevati i upijati, u nadi da će se iz njih nešto naučiti.
Pismo Jačem prenosimo u potpunosti:
“Glumci su uvek bili plašeni, zaplašivani, prepadani. Vekovima. Sobom i drugima. Sistematski. Glumci su, od kada postoje, bili niža bića. U glumce se bežalo od kuće, glumce u kuće nisu primali. Glumci su sahranjivani van grobljanskih zidina. Čak i veliki Molijer. Glumcu se nije davala hrana u ruke da se dodirom sa njim ne bi bio okužen.
Glumce su devojke volele, ali su se za njih teško udavale sem po cenu roditeljskog prokletstva. Glumice su po pravilu proglašavane za *****, čak i posle njihovih pedesetih godina. Onoga trenutka kad je stari čika Eshil izmislio prvog glumca, počelo je to hiljadugodišnje bežanje.
Bežanje od ljudi ka ljudima. Kažu da je jedan od prvih bio neki Tespis, ali teško da bi ostao zapamćen da nije bilo njegovih čuvenih Histrionskih kola, kojima je bežao, sklanjao se. Sve u suludoj nadi da će naići na pravog čoveka.
Gledalaca je uvek bilo i biće ih, ali on je, eto, tražio onoga među njima koji bi mu omogućio da dostojno proživi taj svoj smešno blesavi život. Nije to našao. Do danas.
Znam da će se sada odmah naći neki mudroser, koji će me obavestiti da „do danas“ – ne stoji! Pokušaću da ga ubedim da je to tako. Baš tako!
Današnjem glumcu, doduše, daju da jede iz ruke, u glumce se ne beži, čak roditelji u šašavoj nadi da se tu dobro zaradi, guraju svoja čeda u taj posao. Glumci se čak i žene pristojnim devojkama, mada ipak radije glumicama. Glumice su ***** eventualno do svoje tridesete godine, posle ih ionako tretiraju samo kao „umetnice“. Dosta se, dakle, izmenilo za ovih dve hiljade godina. Sem straha koji je iskonski. Ostao je taj pusti, sada već teško objašnjivi strah, strepnja koja glumce čini nižim bićima.
A hoće glumac, hoće! Hoće da bude i hrabar i dostojanstven, i superioran kad – kad, hoće i želi to više čak i od svog umetničkog uspeha (ili mu se tako čini?), pokušava da se oseća ravnopravnim, značajnim. Hoće i da podvikne, da raspravlja, da odluči ponešto.
Ali, sve je to ono njegovo nesvesno ja. Onaj jači, glavni deo njegove ličnosti – GLUMA, iliti pokazivanje onakvim kakav nisi, a hteo bi, o kako bi hteo!
U osnovi, u temelju, u krovu i okolo te trošne kuće leži pusti strah! Strah od juče za koje nisi siguran da li je bilo dobro, strah od danas koga nisi svestan, strah od sutra, koje mimo ostalih, normalnih ljudi čekaš sa zebnjom hoćeš li biti u stanju da ono “juče” ponoviš?
Strah od neuspeha, strah od uspeha, užas od nesposobnosti da odvojiš jedno od drugoga.
A ko nas to plaši? Naravno, prvo mi sami sebe. Potom „ostale strukture“, da upotrebim tu neuhvatljivu reč mladih političara. Strukture koje odlučuju, drže snagu i moć. Snagu naše nevelike pameti, i moć našeg straha. A stvar je vrlo jednostavna! Na dohvat ruke, takoreći. Treba samo reći – NEĆU VIŠE TAKO! Svega tri reči, neizgovorene ili zaturene negde za ovih 2000 godina. I možda još dve – MARŠ TAMO! Znači, sve zajedno pet reči.
Koliko i kako treba stisnuti dupe za tako nešto zna samo onaj koji je tako nešto ikada pomislio da kaže. Bio na ivici, na vrhu jezika mu bilo, samo što nije lanuo, da ga nešto važno i neminovno nije sprečilo, sasuo bi itd… itd… Normalno, to nije učinio, ali bar zna kako mu je bilo! Strukture to znaju i osmehuju se (čak bez zluradosti!), tu i tamo i sa simpatijama. Ko bi se ozbiljno i dugo ljutio na decu? Strukture su stabilne i večite, mi smo prolazni, jednodnevni. Kao takav, EFEMERAN (izraz pozorišnih kritičara!) nastavljam, eto, ovo moje nevoljno razmišljanje. Pokušavam, naime, ove noći s kraja ’80. godine, da prestanem da se plašim. Naravno, koliko mi to moj strah dozvoli. Da uđem u Novu godinu miropomazan.
Odlučio sam da se ne bojim više ljudi, već samo Boga, za svaki slučaj. I eto, ja od ovog časa više ne strepim. Ne plašim se svojih pretpostavljenih, svojih reditelja, svojih SIZ-ova, svojih načelnika, direktora, svojih kritičara, svojih sudija, svojih ocenjivača, podcenjivača, precenjivača. Jednostavno, nije mi više stalo! Treba mi verovati na reč, kad već ja sam sebi ne verujem.
Zato neka se nose strukture, neka se nose pretpostavljeni: mnogo puta sam ih uhvatio u laži (a da nisu ni trepnuli!), neka se nose SIZ-ovi, njima je bolje bez nas, neka se nose kritičari, ocenjivači i drugi, oni ionako mrze to što rade, oni ionako nemaju dovoljno vremena, obaveštenosti i stručnosti za taj moj smešni poslić koji se zove pozorište, taj skrajnuti fenomen, koji sebi skromno prisvaja naziv jedne od najstarijih kulturnih disciplina tokom milenijuma.
Neka se nose telefoni (mnoga predstava je skinuta putem telefona) i neka se nosi TV (skupa mi pretplata i gubi mi se boja) i radio (još uvek ne verujem da nema malih ljudi unutra!) i novine, jer me plaše i kao umetnika i kao čoveka…
Neka se nose… no, moje vreme hrabrosti je već isteklo, kao što sam i očekivao. Pa bih da prekinem i da se izvinim, ako je nekako moguće! Šta mi je to trebalo!? Ne znam šta drugo da kažem! Ne nađite se uvređeni, šalio sam se, majke mi.
Vaš uvek i do kraja
Zoran Radmilović”
Nin, 1985. godina
Poslednja izmena:
Pisac: Džo Orton, Režija: Dragan OstojićIgraju:
Dr Prentis - Branislav Knežević
Gospođa Prentis - Jelena Šneblić
Dr Rens - Slavoljub Matić
Džeraldina Barkli - Mina Stojković
Nikolas Beket - Nikola Joksimović
Narednik Meč - Marko Gvero
Bezimena - Gordana Roščić
Bezimeni - Miljan Davidović
Adaptacija, scenografija: Dragan Ostojić, Scenografija i kostimografija: Tatjana Radišić
Savremena farsa Džoa Ortona u rediteljskom tumačenju Dragana Ostojića donosi mnoštvo isprepletenih komičnih nesporazuma i čudnih događaja koji će se tokom predstave razmrsiti i objasniti. Nasleđeni su tradicionalni komediografski obrasci - zamena ličnosti, polna travestija, motiv blizanaca odvojenih na rođenju, višestruki hepi end. Uspehu ove predstave doprinosi i raskošna komičnost likova, njihova urnebesna iščašenost – zasmejava nas muž preljubnik, njegova žena koja je i alkoholičarka i nimfomanka, histerični psihijatar. Iako je određuje bogata komika i iako se završava dosta srećno, u osnovi ove predstave je prilično mračna, pesimistična, obeshrabrujuća slika sveta, što joj daje i kritičke potencijale, zbog te dvostrukosti značenja.
Let iznad kukavičjeg gnezda
Beogradsko dramsko pozorište | DramaRendl Mekmarfi - Dragan Bjelogrlić
Poglavica - Milorad Mandić Manda / Slobodan Boda Ninković
Dejl Harding - Boris Komnenić / Milan Čučilović
Bili Bibit - Daniel Sič
Čezvik - Feđa Stojanović
Martini - Marko Živić
Skanlon - Srđan Dedić
Rakli - Savo Radović
Sestra Rečid - Milica Zarić / Nataša Marković
Doktor Spivi - Rade Marković
Sestra Flin - Danijela Stojković
Bolničar Voren - Vladan Milić
Bolničar Vilijams - Žarko Stepanov
Bolničar Terkl - Zoran Đorđević
Sandra - Sonja Živanović
Kendi Star - Jelena Rakočević Cekić
Prevod: Đorđe Krivokapić, Scenograf: Zoran Ristić, Kostimograf: Jelisaveta Tatić Čuturilo, Kompozitor: Aleksandar Simić, Scenske borbe: Aleksandar Tasković, Specijalni efekti: Tomislav Magi, Stručni saradnik: Sandra Stanković, Organizator: Srđan Obrenović, Inspicijent i sufler: Zorica Popov
“ One flew east, one flew west, one flew over cuckoos nest. „ Veliki povratak Dragana Bjelogrlića na scenu Beogradskog dramskog pozorišta u legendarnoj crno-humornoj satiri o pojedincu u reperesivnom sistemu, mentalnim institucijama i slobodi duha. Ova drama napisana je 1962. godine. Prvo izvođenje bilo je 1963. godine na Brodveju sa Kirk Daglasom u glavnoj ulozi, a zatim 2004. godine sa Kristijanom Slejterom.
Legendarni film LET IZNAD KUKAVIČJEG GNEZDA snimlјen je 1975. godine i jedan je od najvećihfilmova američke kinematografije svih vremena. U glavnim ulogama igrali su: Džek Nikolson i Lujza Flečer. Ovaj film koji dobio je sve moguće nagrade 1975. godine, režirao ga je Miloš Forman i zasnovan je na delu Kena Kizija i adaptaciji pozorišne predstave Dejla Vasermana. Film je dobio Oskara u kategoriji za:najbolјi glumac, najbolјa glumica, najbolјa režija i najbolјi film.
