Quantcast

Poznati Vojvođani kroz istoriju

dlugomir

Zaslužan član
Moderator
Poruka
115.720
Malo da se podsetimo, a i ponešto novo saznamo. :)

Lazar Paču (1855 - 1915), rođen u Čurugu je zapamćen kao čovek koji je kao ministar finansija Kraljevine Srbije postavio njene finansije na zdrave noge. Mnogi ga smatraju najuspešnijim srpskim ministrom finansija svih vremena, a poznati ekonomski analitičar Dimitrije Boarov ga naziva apostolom finansija. Čovek bi pomislio da je doktorirao ekonomiju, ali ne, junak naše priče je po struci bio lekar ortoped koji je doktorirao lečenje kostiju. Kako bilo, Laza je izlečio srpske finansije u doba pred 1. svetski rat. Ostalo je zapamćeno pored ostalog i da je Kralju Petru zabranio pozajmicu iz državne kase. Baš bih voleo da vidim nekog današnjeg ministra koji bi bio spreman da nešto slično uradi glavnom.



Opširnije o ovom izuzetnom čoveku imate na ovom linku.
 

Nikita Kulganov

Veoma poznat
Poruka
10.041
Milan Konjović
28. januar 1898. Sombor — 20. oktobar 1993. Sombor
Milan Konjović se rodio kao drugi sin Davida Konjovića, advokata, kraljevskog javnog beležnika i Vere, rođene Vukičević. Konjovići su Somborci od davnina, u ove krajeve su došli u vreme „Velike seobe Srba” sa patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem 1690. godine iz Pećke Patrijaršije da bi kasnije, kroz vekove, odigrali značajnu ulogu u političkom, društvenom i kulturnom životu grada.
Milan Konjović je već 1914. kao gimnazijalac u Somboru izložio pedesetak svojih radova slikanih po prirodi, a 1919. godine se upisuje na Akademiju likovnih umetnosti u Pragu, u klasu profesora Vlaha Bukovca.
Nakon dva semestra studije nastavlja samostalno. Avangardni češki slikar Jan Zrzavi ga upućuje na studiranje Leonarda, potom odlazi u Beč, da bi 1923, godine usledila studijska putovanja u Minhen, Berlin i Drezden. U Pariz stiže sa Emom Maštovskom, svojom kasnijom suprugom — koju je upoznao u Pragu 1924. godine i ostaje do 1932. godine, do svog konačnog povratka u Sombor. U Parizu postiže zapažene uspehe samostalnim izložbama, kao i učestvovanjem na izložbama Pariskih salona. Tu nastaje Konjovićeva „plava faza” (1929—1933), njegova prva zrela umetnička fizionomija. Po povratku u Sombor posvetio se slikanju rodnog kraja, njegovog pejzaža, ljudi i ambijenata sa strašću vizionara, koji svemu sto radi daje pečat svoje autentične stvaralačke ličnosti. Leti slika u Dalmaciji (Mlini, Cavtat, Dubrovnik), te razdoblje od 1934. do 1939. obuhvata umetnikovu
„crvenu fazu”. Za vreme rata, 1941. godine nalazi se u zarobljeništvu u logoru u Osnabriku, gde je radio tempere i veći broj crteža. Posle povratka u Sombor, 1943., 1944. i 1949. godine nastaju Konjovićevi pasteli, kao i ulja stišanog kolorita, koji čine umetnikovu „sivu fazu” (1940—1952). Godina 1953. znači preokret u Konjovićevom slikarstvu: odnos prema predmetu postaje slobodniji, na delima „kolorističke faze” dominira čista, intenzivna boja, umetnik se zaustavlja na pragu apstrakcije. Nova slikarska orijentacija kulminira i traje na radovima „asocijativne faze” (1960—1984), da bi slikar 1985. godine počinjao sa prvim varijacijama na temu vizantijske umetnosti, te će do kraja 1990. godine nastati tridesetak dela nove „vizantijske faze”, sa kojima se i završava Konjovićev prebogati opus od oko 6000 radova, ulja, pastela, tempera, akvarela, crteža, tapiserija, pozorišnih scenografija, skica za kostim, vitraža, mozaika, grafika.
Učestvovao je na preko 300 samostalnih i oko 700 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Za redovnog člana Vojvođanske akademije nauka i umetnosti izabran je 1979. godine, za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti 1986. godine, a za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti 1992. godine.
Milan Konjović je dobitnik brojnih značajnih nagrada i priznanja.
https://konjovic.rs/sr/umetnik/biografija
Milan%20Konjevic%20-%20slikar-srpski%20slikari-najbolji%20najbolji%20nasi%20slikari-umetnici04.jpg

milan-konjovi-d3c85583-83e1-4805-bde5-09d7719b32d-resize-750.jpg
 

proka

Buduća legenda
Moderator
Poruka
46.633
Породица Дунђерски је била једна од најбогатијих породица у тадашњој Аустроугарској. Познати су по томе што су праведно, великим трудом и радом, стекли сву своју имовину. Већина чланова породице били су добротвори, учествовали су у разним хуманитарним акцијама, улагали у културу и помагали младим умјетницима као што су Лаза Костић, Урош Предић, Јован Јовановић Змај... У односу на друге новопечене богаташе нису се винули у небо него су веома чврсто остали на земљи и његовали праве и истинске вриједности.

1568547036016.png
 

proka

Buduća legenda
Moderator
Poruka
46.633
1568547060601.png



Јелена „Ленка“ Дунђерски

С иконостаса Привредникових добротвора
Датум рођења 21. новембар 1870.
Место рођења Србобран
Flag of Hungary (1915-1918; angels; 3-2 aspect ratio).svg Угарска
Датум смрти 21. новембар 1895. (25 год.)
Место смрти Беч
Аустроугарска
Ленка је била најмлађа ћерка Лазара и Софије Дунђерски. Имала је плаве очи и зрачила је изразитом љепотом. Образовала се у Бечу, причала више језика и свирала клавир. Од свих Дунђерских она је вјероватно најпознатија што се приписује Лази Костић који је у њену част написао најљубавнију српску пјесму „Santa Maria della Salute“.Она је била његова муза и никада пребољена љубав. Учествовала је у разним хуманитарним акцијама и концертима а на некима је и пјевала. Многи њен глас и став описују као њежан и умиљат. Иако је споља била права дама у дубини душе је била мали мангуп што свједоче многе приче из тог периода. Умрла је веома млада са 25 година на свој рођендан 21.новембра 1895. године у Бечу.
 

jabajagi

Desert Rose
Poruka
47.891
Исидора Секулић ( 1877 - 1958 )
Ценим да не постоји дете чак које није чуло за њено постојање, отуда ћу кратко без копирања са нета додати само;

Рођена у Мошорину, српска књижевница, академик, прва жена члан Српске академије наука и уметности...Основна школа у Мошорину - Исидора Секулић, Гимназија - Нови Сад, ...много их је са именом жене којој су придавали значај док се она окретала осами...

Поред књижевности познавала је природне науке и филозофију, дипломирала на Педагошкој школи у Будимпешти математику и природне науке...


Isidora Sekulic.jpg


Како сам емотивно везана за Мошорин ових дана ћу писати мало опширније о знаменитим личностима које је "изродило'' то малено село.
 

jabajagi

Desert Rose
Poruka
47.891
Svetozar Miletić (1826-1901), ), advokat, političar, gradonačelnik Novog Sada. Bio je predsednik Družine za ujedinjenje i oslobođenje srpsko sa sedištem na Cetnju.Svetozar Miletić je rođen u Mošorinu, Šajkaška, kao najstariji od sedmoro dece, u siromašnoj porodici. Otac Sima, čizmar poreklo vodi od Milete Zavišića iz Kostajnice, a majka Teodosija, rođena Rajić, potiče iz Bavaništa. Na krštenju je dobio ime Avram, ali je ono odmah promenjeno u Svetozar.
Osnovnu školu pohađao je u rodnom mestu i u bataljonskom središtu u Titelu, a potom se upisuje u Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu, gde je ostalo zabeleženo da je Svetozar „najbolji đak koga je gimnazija ikada imala“. Materijalno su ga pomagali bogati, ugledni i plemeniti Srbi.
Po položenoj maturi, upisuje se, 1844. godine na Evangelistički licej u Požunu gde se uključuje u rad srpske đačke družine koja broji 40 članova i koja deluje pod uticajem sveslovenskih ideja. Oni izdaju časopis Srpski soko, u kome Miletić objavljuje svoje prve književne i političke tekstove. Zanesen panslavizmom, svom imenu dodaje ime Sveslav.

Svetozar Miletić.jpg

Po okončanju školovanja, prelazi na studije u Peštu 1848. godine, gde ga zatiče početak burnih događaja – građanskih revolucija koje su te i naredne godine potresle Evropu. Njegove kolege ga optužuju da je veleizdajnik koji želi da dovede Ruse u Ugarsku, a kako se tih dana Srbima ne garantuje bezbednost u Pešti i Budimu, Miletić se vraća u Mošorin.
Odmah po dolasku odlazi u Čurug i Nadalj, gde agituje protiv odlaska Srba-Šajkaša na front u Italiju. Narod ga štiti od hapšenja, a on prekoKarlovaca odlazi u Beograd, gde pokušava da utiče na srpsku vladu da krene u rat protiv Turaka, te da tako, započne opšte srpski ustanak na Balkanu. Srpska vlada, međutim, na ovo nije mogla da pristane.

U politički život vraća se serijom tekstova u Srbskom dnevniku u kojima razmatra situaciju u tadašnjoj Evropi, naročito na Balkanu, a najviše piše o stanju i perspektivama srpske nacije, naročito u Vojvodstvu Srbiji i Tamiškom Banatu, u šta je carskom odlukom pretvorena Srpska Vojvodina (i takvo Vojvodstvo ubrzo je ukinuto i inkorporirano u Ugarsku). Najznačajniji tekst koji se u tom periodu pojavio i koji je uneo preokret u srpsku politiku je objavljen uoči Božića 1861. godine, pod jednostavnim nazivom Na Tucin-dan 1860. Kako je tada već došlo do ukidanja Vojvodstva, Miletić konstatuje da je „Vojvodstvo umrlo, ali da takvo kakvo je bilo nikom nije trebalo“. No, mnogo važnije je da je za Srbe umrlo nešto drugo. Iako ne navodi decidno šta, jasno je da je mislio na srpsku odanost Beču i austrijskom caru od koga su Srbi očekivali potvrde svojih prava i privilegija. Miletić se zalaže za ostvarenje Srpske Vojvodine, ali u mnogo manjim granicama (etnički primerenijim i svrsishodnijim) od Vojvodstva. Do Srpske Vojvodine, po njemu, ne treba doći „preko cara“, već kroz saradnju i dogovor sa Mađarima. Ovaj tekst je u prvo vreme uneo pometnju među mlade Srbe, ali ga je potom, mlada liberalna srpska građanska inteligencija prihvatila i u narednih desetak godina, Srbi nastoje da tu saradnju ostvare. Međutim, kada se Ugarska nagodila sa Austrijom, 1867. godine, Mađari okreću leđa Srbima i započinju borbu protiv srpskih ciljeva. Od tada je Ugarska za njega još veći protivnik od Austrije. I bečki dvor i ugarska vlada nastojaće više puta da ga politički, ali i fizički likvidiraju.
Miletić i na Crkveno-narodnim saborima zastupa ideje liberalnog građanstva. Često je govorio: „Mi smo Srbi, ali i građani“.
........


Koprala sam mali deo biografije:
https://sh.m.wikipedia.org/wiki/Svetozar_Miletić
 

dlugomir

Zaslužan član
Moderator
Poruka
115.720
Đorđe Vajfert (1850 - 1937) je čovek koji je najviše poznat po pivu, mada je taj posao razvio još njegov deda. Đorđe je sve to uveliko unapredio, pa je kupovao fabrike i rudnike i bio najveći industrijalac Kraljevine Jugoslavije. No, ono što je posebno značajno, a što su verovatno imali u vidu i oni koji su ga stavili na novčanicu od 1000 dinara je što je veliki deo svog bogatstva dao za kompletno opremanje srpske vojske topovima u ratu protiv Turaka (1876). Ne samo da je dao pare i topove, nego je i lično učestvovao u tom ratu kao dobrovoljac. Mnogo je novca dao Srbiji i u 1. svetskom ratu, a kao veliki dobrotvor masovno je pomagao sirotinju.

Tekst o njemu imate na ovom linku.
 

proka

Buduća legenda
Moderator
Poruka
46.633
Пијана лађа - дело Саве Шумановића из 1927.

1571389322907.png


На Велику Госпојину, 28. августа 1942. године, Саву су, заједно са још 150 Срба из Шида, око 6 сати ујутру, ухапсиле усташе и одвеле у Хрватску Митровицу (овај назив Сремска Митровица је носила за време постојања НДХ). Сви они су после мучења стрељани, вероватно 30. августа, после чега су сахрањени у заједничку масовну гробницу.
 

proka

Buduća legenda
Moderator
Poruka
46.633
Janika Balaž




Janika_Balaz_

Rođen je u romskoj porodici mađarskog jezika s jakom muzikalnom tradicijom, što mu je dalo preduslove da i sam postane muzičar. Porodično ime njegovog oca bilo je Rac (Rácz), mađarski stari naziv za Srbe, ali je on preuzeo majčino prezime Balaž. Odrastao je u Bečeju gde je počeo da svira violinu u lokalnoj kafani u svojoj desetoj godini. Kasnije je svirao u muzičkoj grupi „Braća kozaci“ u okolini Subotice i Horgoša. Od 1948. do 1951. godine radio je za Radio Titograd u Crnoj Gori, gde je usavršio sviranje tambure.

Od 1951. godine radio je za Radio Novi Sad koji se te godine osnovao. Tu je radio do kraja svoje karijere. Bio je član „Velikog tamburaškog orkestra“. Provodio je svoje noći svirajući sa svojim orkestrom od osam članova po novosadskim kafanama, naročito na Petrovaradinskoj tvrđavi. Tokom svoje karijere održavao je koncerte po čitavom svetu, uključujući 36 nastupa u pariskoj Olimpiji. Dobijao je više poziva da se preseli u SAD i Sovjetski Savez da radi kao učitelj, no nikada nije hteo da napusti Novi Sad, gde je i umro 1988. godine.

Janika je učestvovao u više dokumentarnih i predstavnih filmova. Pesme „Osam tamburaša s Petrovaradina“ (tekst Ratko Šoć, muzika Minja Vučetić) i „Primaši“ su posvećene njemu. Tokom svoje karijere je radio s mnogim poznatim muzičarima, kao što su Zvonko Bogdan i Julija Bisak.

Posle njegove smrti, grad Novi Sad je podigao spomenik (skulptor Laslo Silađi), koji se nalazi na Trgu neznanog junaka, preko puta Petrovaradinske tvrđave preko Dunava.
 

proka

Buduća legenda
Moderator
Poruka
46.633
Melanija Bugarinović – Evropska diva iz Bele Crkve



Krenula je iz Banata. Oduševljavala je publiku u Tel Avivu, Barseloni, Parizu, Gracu, Kairu, Atini… Novom Sadu je ostavila izuzetno vredan legat, iz čijih se tekućih prihoda isplaćuju stipendije mladim talentovanim pevačima




Bila je zvezda kojoj je klicala operska publika na najvećim evropskim scenama, u Beču, Berlinu, Parizu, Moskvi, Veneciji, Briselu, Budimpešti… Danas više nije ni na programu radio stanica. Da, nekadašnja velediva Melanija Bugarinović gotovo da je nepoznata mlađim ljubiteljima seriozne muzike: njene interpretacije odavno se više ne čuju, mada se u nas još nije pojavio mecosopran koji bi zasenio pevačicu rođenu u Beloj Crkvi, a stasalu u Beogradu, gde je za manje od dve godine od pevačice narodnih pesama i operetskih šlagera postala oslonac Beogradske opere i stalni gost takoreći svih evropskih scena.
Probijala se teško kroz život, mučila se gradeći karijeru, a umetnički vrh dosegla je, sasvim atipično za ovdašnje pevače, nastupom u Bajrotu, svetilištu vagnerijanaca. Karijera je bila višedecenijska i pompezna, ali, izgleda da je tama duža… Ipak, nisu je svi zaboravili: u Muzeju grada Novog Sada, zahvaljujući kustoskinji Ljiljani Lazić, može se videti mauzolej Melanije Bugarinović i njene prerano preminule kćerke Mirjane Kalinović, takođe umetnice evropske reputacije. To je poklon slavne pevačice gradu u kom nije prečesto nastupala, ali se u njemu uvek osećala izuzetno prihvaćenom. Izdvojeno je preko 2.000 predmeta iz njene bogate zaostavštine, uključujući i osam ploča s njenim interpretacijama, sve u izdanju londonskih i pariskih diskografskih kuća, koje su se svojevremeno žestoko borile da bi došle do izdavačkih prava. Poklon obuhvata i dve vile u elitnom kraju Beograda.





Rođena u višečlanoj, ali imućnoj trgovačkoj porodici, od malih nogu bila je izrazit talenat i učila je klavir. Ali, još dok je bila sasvim mlada, umire joj otac i osmoro braće i sestara, približava se Veliki rat. Bili su to dani iskušenja i početkom 1915. godine odlučuje se za odlazak u Temišvar, gde stiče solidno pevačko i pijanističko obrazovanje. Nastavnicama Iloni Cender (klavir) i Beli Barvig (pevanje), sjajnim pedagozima, bila je zahvalna do kraja života. U Temišvaru se izdržavala od pevanja po horovima, povremeno nastupajući u tamošnjoj opereti. Udaje se, rađa kćerku Mirjanu i razvodi… Stalnijeg angažmana, uprkos pohvalama kritike, nije bilo ni na vidiku. Ponovo čini hrabar korak i na predlog prijateljice i lekarke Ide Sendef, 1930. godine odlazi za Beograd i takoreći s voza stupa na audiciju na Radio Beogradu. Samo mesec dana kasnije postala je stalna članica Beogradske opere.


Kompozitoru Stevanu Hristiću nije bilo teško da prepozna raskošne mogućnosti njenog glasa, ali je uočio da pevačici nedostaje vokalno obrazovanje i uputio je na pravu adresu, čuvenoj Olgi Karinji, pevačici rusko-poljskog porekla i višegodišnjoj partnerki Enrika Karuza. U prvoj sezoni dobijala je manje uloge, već sledeće, i tokom narednih 20 godina, peva Acučenu, glavni ženski lik u Verdijevom ”Trubaduru” . Kontinuirano je bogatila repertoar i do kraja karijere otpevala je više od 70 rola, posebno se izrazivši u delima ruskih kompozitora, Musogorskog, Borodina, Čajkovskog, Korsakova, a veliku pažnju poklanja i delima domaćih stvaralaca, Hercigonje, Konjovića, Hristića, Lotki. Kritike su bile sjajne, svi su naglašavali trooktavni opseg njenog glasa (od kontra ”ce” do visokog ”ce”). Stalno učenje pomoglo joj je da uprkos nedostatku visokog formalnog muzičkog obrazovanja usavrši vokalnu tehniku i iznijansira muzičko fraziranje. Vrhunac je bio nastup sa Šaljapinom 1935. godine… Odlazi u Beč i Berlin, prolazi obe audicije, odlučuje se za Bečku operu u kojoj peva, gostujući pritom stalno na matičnoj sceni, sve do kraja 1942. godine. Vraća se u Beogad i nakon rata postaje oslonac ansambla. Oduševljava i publiku u Tel Avivu, Barseloni, Parizu, Gracu, Kairu, Atini… Bila je partnerka pevača kakvi su Nikolaj Geda, Boris Hristov, Selfi Randel…


Po konačnom povratku nastavlja da peva vodeće uloge, ”Karmen” je nosila čak 20 sezona uzastopno; od scene se oprostila 1968. godne, želeći da ode dok je glas sasvim dobro služi i tako publici ostane u prelepom sećanju. Na poslednjoj predstavi publika je bila toliko oduševljena da je aplauz trajao i dok je pevačica napuštala zgradu i odlazila kući!





Međutim, zadesila ju je teško tragedija. Kćerka Mirjana je nakon studija u Beču blistavo započela pevačku karijeru u Beogradu. Već nakon tri sezone dobija poziv iz Bečke opere, u kojoj ostaje narednih sedam godina, pevajući najveće mecosopranske uloge. Iznenadna bolest je primorava da 1957. godine trajno napusti scenu. Živela je u strogom režimu 18 godina, nastupivši samo jednom, prilikom kocerta posvećenog Stanislavu Biničkom, 1973. godine. Nepune dve sezone kasnije prerano umire ne napunivši ni pedeset godina. Udarac je bio žestok. Melanija do kraja života (1986) živi sama, puni umetničkim nameštajem i detaljima dve kuće na Dedinju, koje je darivala Novom Sadu, gradu u kome je prvi put nastupila tek 1959. godine, kao Acučena. Iste sezone sa Operom SNP gostuje u Zrenjaninu, a sledeće pred Novosađanima nastupa kao Suzuki u Pučinijevoj ”Madam Baterflaj”. Samo tri susreta, ali i dobra saradnja sa Radio Novim Sadom bili su dovoljni da pevačica svetske reputacije zavoli vojvođansku prestonicu i pokloni joj legat, i to takav iz čijih se tekućih prihoda može isplaćivati stipendija talentovanim pevačima, što je sastavni deo ugovorne obaveze grada.


Odnosi Melanije sa sredinom u kojoj se razvila u umetnicu svetske reputacije često su oscilirali. Ostala je trajna mrlja – nijedna jugoslovenska diskografska kuća nije snimila ploču sa arijama velike pevačice… Time je budućim generacijama gotovo onemogućeno da čuju naš najveći mecosopran. Snimci na magnetofonskim trakama po radijskim kućama samo su segmentarno sačuvali uloge Melanije Bugarinović, a strane ploče odavno su rasprodate i danas su pravi dragulj u kolekcijama svetskih muzičkih sladokusaca.

Tekst: Živan Lazić
 

Holy1

Primećen član
Poruka
830
Nepravedno zaboravljen...Огњеслав Костовић Степановић

По националности Србин, живео прво у Мађарској, а касније се сели у Русију. Деда Јован и отац Стеван су били трговци житом из Новог Бечеја. Огњеслав је рођен у Аустрији, али је живео и школу похађао у Пешти. По завршетку школовања је управљао паробродом за вучу шлепова на Дунаву. Ту му се родила идеја о чамцу-риби, подморници која носи 8 људи и испод воде може да издржи 20 часова. Са овим пројектом се обраћао руском царевићу Александру Александровичу, али без већег успеха.

Две деценије пре Цепелина који је радио према нацртима Давида Шварца, Огњеслав је конструисао ваздушни брод одн. тзв. дирижабл Русија и израдио за њега бензински мотор на водено хлађење и електрично паљење. Дирижабл је 1888. године био практично готов, али му је за завршну монтажу понестало новчаних средстава. Летелица је остала да лежи у складиштима све док је није након невремена знатно оштетио пожар.

Задња нада Костовића да ће његов ваздушни брод бити тестиран у ваздуху пропала је након што је Министарство војске Русије одбило његов захтев да откупе летелицу. У Адмиралском бродоградилишту у Петрограду је правио дирижабл дужине 60 и пречника 12 метара са чврстом конструкцијом, дефинитивно различито од свих познатих летећих балона. Замисли Костовића оствариће касније немачки гроф Фердинанд Цепелин. На више места, углавном у руским изворима, наводи се да је Костовић проналазач првог ваздушног брода.

1879. године тражећи за изградњу дирижабла нов материјал измислио је „арборит” по многима први вештачки, синтетички материјал, неку врсту шперплоче.[4] У својој фабрици шперплоча у Петрограду, Костовић је израђивао кофере, чамце, понтонске мостове и друге предмете за практичну употребу као и делове за своје изуме.

Године 1911. први на свету створио је летећи чамац, хидроавион. Пројектовао подморницу за осам људи са погоном на мотор од 100 КС са унутрашњим сагоревањем на течно гориво (по некима, први на свету, пре немачког инжењера Отоа). Пријаву за патент мотора поднета је тек 1888. године, а решена четири године касније. Његов мотор је осмоцилиндрични са 80 коњских снага, док је Дајмлер направио са свега једном и по. Костовић се дуго времена одрицао свог права на мотор, јер је настојао да сачува тајну за Русију због чега није пристајао да изнесе детаље свог проналаска.

Међу многобројним проналасцима усавршио је и аеронаутичку телеграф-емисиону станицу. Занимљива је и његова идеја о ваздушном торпеду и уређај за извлачење потонулих бродова. Костовић је остварио право на око стотину изума али су многи остали на папиру, што га је погађало, али је упркос томе одбијао многе примамљиве понуде са Запада. Његови значајнији радови били су везани за војне потребе и као такви остајали у тајности. Зато је сасвим мало његових радова објављено у „Совјетској енциклопедији”.

Славио је сваке године крсну славу - Светог Николу. Поред многих пријатеља био му је редован гост на Слави и научник Мендељејев.

Једна његова кћер се удала за српског официра, а кад је избио Први светски рат постала је, заједно са Надеждом Петровић добровољна болничарка. Две кћери Костовића су живеле у Београду.

Рођени брат Огњеслава, Ладислав Костовић, је био последњи конзул Аустроугарске у Холандији, а умро и сахрањен је у Новом Бечеју крајем Другог светског рата.

Кад је децембра 1916. у Петрограду умро Огњеслав Костовић новине су објавиле да је „нестао блистав проналазач и научник, човек који је из много разлога заслужио да будуће генерације памте његову необичну судбину и научни подвиг“.
 

Prilozi


Top