Poznati Beogradjani

[Nina]

Ono što svaki grad čini specifičnim je njegova istorija, tradicija, dešavanja ali i ljudi koji su ziveli u njemu i obelezili svojim postojanjem ovaj grad

Mihailo Petrović - Mika Alas

Matematičar, ribar i muzičar. Na Sorboni u Parizu diplomirao je i matematiku i fiziku, bio je student generacije. Doktorirao je na temu diferencijalnih jednačina. Vratio se u Beograd i postao profesor i član Srpske akademije nauka. Pored univerzitetske tekla je i njegova ribarska karijera

položio je ispit zaribarskog majstora. Još uvek u Beogradu važi njegov rekord za ulovljenog soma - 120 kg. Svirao je violinu i imao orkestar koji je svirao po kafanama radi druženja i sopstvenog zadovoljstva. Imao je prijatelje u svim društvenim staležima. Objavio je preko 250 naučnih radova iz matematike, za pronalazak hidrointegratora (preteče današnjih računara) dobio je zlatnu medalju na svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine. Bio je počasni doktor na akademijama u Bukureštu, Pragu, Varšavi i Krakovu. Voleo je da putuje i obišao je skoro celu Evropu, a stigao je i do severnog i južnog pola. Pisao je putopise, a bavio se i kriptografijom, autor je šifara koje je srpska i jugoslovenska vojska koristila do početka drugog svetskog rata. Ratovao je u Balkanskim i Prvom svetskom ratu kao oficir. Odlikovan je ordenom Svetog Save prvog reda. 1941. učestvuje kao rezervni oficir u odbrani zemlje od Nemaca. Biva zarobljen i ubrzo pušten zbog bolesti. Po njemu nosi ime jedna gimnazija u Beogradu, jedna ulica na Dorćolu i jedna kafana na starom obrenovačkom putu.

 

[Nina]

Diskoteka kod Laze Šećera

Ono što je Njujorku bio čuveni „Studio 54“ u Beogradu je čitavu deceniju ranije bila diskoteka „Kod Laze Šećera“.
Otvorena u podrumu Doma Jevrema Grujića, srpskog ministra i političara iz 19. veka, tik do Ateljea 212, bila je prva diskoteka na potezu od Trsta do Vladivostoka.
Lazar Šećerović, Grujićev direktan potomak, jedan je od nekoliko ljudi zaslužnih za pokretanje diskoteke i čovek po kome je dobila ime.

Te 1967. godine u Evropi diskoteke su imali samo Pariz, London i Milano, a ideja da je dobije i Beograd potekla je od Beograđanina Saše Nikolića, koji je studirao u Parizu.
Diskoteka je vrlo brzo izazvala veliko interesovanje. Devojke su sada mogle da dođu same, sa drugaricom i sestrom, da igraju i da se lepo provedu. Nije morao da ih prati dečko ili brat. Prvi put se nije plesalo u paru. Bila je to prava revolucija

Na otvaranju je bio kulturni krem Beograda - Mira Trailović, Jovan Ćirilov, Ivan Tabaković, Dušan Matić...
U diskoteci su lansirani modni trendovi i slušale su se najnovije ploče snimljene u Londonu i Parizu. Diskoteka je imala prve disk-džokeje, i svako veče je bio parti na kome se đuskalo. Pravile su se mini modne revije i izložbe mladih umetnika

Radno vreme je bilo čedno, od pola sedam do jedan iza ponoći. Ulaz se simbolično naplaćivao, postojale su i članske karte.
Zbog presije vlasti i štampe koja je pisala da se tu kvari omladina bila neizdrživa i posle godinu dana diskoteka je zatvorena

 

[Nina]

Mile Rizik

Mile Rizik bio je vozač GSP-a koji je vozio na nekoliko autobuskih linija, ali nikada nije utvrđeno na kojim linijama, jer niko nije uspeo da uoči broj autobusa. Dakle, evidentno je odakle nadimak Rizik – voziti se prevozom kojim on upravlja bila je čista lutrija.

O njemu kruže brojne priče i legende vezane za njegove rekorde u vožnji. Govorilo se da je od Karaburme do Kumodraža stizao za samo 35 minuta, radnim danom, u toku velike gužve. Još jedan rekord koji je postigao za života, bio je pravac Mirijevo 4 – Trg Republike, koji je evidentiran za samo 11 minuta.

Mile Rizik je bio veoma popularan među putnicima koji su ga prepoznavali, a oni koji to nisu uspevali da učine, voleo je sa njima da se našali. Kada se autobus napuni na početnoj stanici, on uđe u deo u kom stoje putnici i čekaju vozača. Nakon nekog vremena, on vikne “Gde je bre ovaj vozač? Sad ću ja da vozim!” U tom trenutku putnici padaju u paniku, a on seda u kabinu i počinje da vozi svojom poznatom i prepoznatljivom brzinom.

 

[Lada]

Beogradski sveti kamen - mit, legenda ili nešto drugo?

Beograd je prepun tajni, legedi, kaldrmskih priča. A kako bi drugačije i bilo, ako znamo da je istorija prestonice duga nekoliko milenijuma. Dovoljno i vremena i materijala da priče i legende počnu da žive i zažive na kaldrmi glavnog grada. Jedna od njih je i priča, tajna kojoj mnogi dodaju i pridev "drevna", a kažu i da je vekovima skrivana na Dorćolu. Tu tajnu čine barutni magacin, zaštitni bedem i jedan sarkofag iz trećeg veka.
Sveti kamen međ Srbima
A legenda počinje austrijskom rekonstrukcijom Beogradske tvrđave i izgadnjom Velikog barutnog magacina od 1718. do 1720. godine. U steni Dunavske padine grade dve namenske prostorije, za to vreme vrlo modernog skladišta. Ova lokacija namenski je određena kako bi se zalihe baruta zaštitile od požara i neprijateljskog granatiranja, što je u prethodim vekovima bio veliki problem jer je zbog ovih požara i eksplozija Beogradska tvrđava više puta stradala. Barut je u suvoj steni bio zaštićeno od vlage, u prostorijama sa ventilacijom ukupne veličine od oko 800 metara kvadratnih. Prostrani hodnik vodi u sale čija je tavanica ojačana potpornim stubovima, njih devet po prostoriji. Poseban sloj odbrane, magacin dobija sredinom XVIII veka kada je radi dodatne zaštite od eventualne artiljerijske vatre, oko magacina izgrađen snažan zaštitni bedem, koji je i danas vidljiv u Donjem gradu tvrđave. To vreme od 1717. do 1739. godine nazvaju barokne godine Beograda, kada on poprima prva gradska, moderna varoška obeležja.
Od turske varoši, Beograd je zakoračio u 22 godine baroknog vremena. Iako je u pitanju kratak istorijski period, prestoni grad je u doba baroka iz dana u dan, od orijentalne varoši rastao u jedan pravi evropski, utvrđeni grad. Napuštanjem Turaka, Beograd "širom otvara svoje dveri" za sve Evropejce koji sa sobom doneše i kulturu, običaje, način življenja ali i arhitektonsko uređenje i sređivanje grada. To je početak osmanaestog veka koji je doneo Beogradu stambene blokove sa pravilnim ulicama, sređenim i uređenim zgradama. Grade se bolnice, obrazovne institucije, kasarne, industrijski objekti, apoteke, pivare… Grad dobija i nemački i srpski deo sa kapijama kroz koje su se uliva četiri glavna gradska puta. Ovaj kratak period urbanističkog i svakog drugog procvata Beograda, kratko je trajao, i gotovo je zbrisan ponovnim dolaskom Turaka.

 

[Lada]

Od barutane do muzeja
I pored svih predostožnosti, u drugoj polovini XIX veka, Veliki barturni magacin je pretrpio oštećenja u velikom požaru. Usledila je rekonstrukcija i uređenje, da bi krajem dvadesetog i početkom dvadeset prvog veka barutana sređenja za bezbedan obilazak i boravak.

Umesto skladišta baruta, koji kao ni tvrđava, nije imao svoju vojnu vrednost, smeštena je postavka rimskih predmeta pronađenih na protostoru naše sadašnje i bivše države. U prvoj sali Velikog barutnog magacina, na 400 kvadratnih metara izloženi su kameni spomenici, stele, žrtvenici, sarkofazi, otkriveni na području Beograda, na lokalitetu Kostolca tj. rimskom Viminacijumu, u Sirmijumu, na Kosmaju i sa drugih arheoloških nalazišta sa područja Srbije, a izloženi su predmeti pronađeni iz Albanije i Severne Makedonije. Spomenici iz Beograda i okoline, pripadaju periodu od I do IV veka nove ere, a predstavljaju podsećanje na niz rimskih nekropola koje su bile raspoređene širom nekadašnjeg Beograda nekadašnjeg Via Militarisa, puta koji je antički Singidunom povezivao sa Malom Azijom.

Kroz natpise na otkrivenim grobovima i sarkofazima, dešifrujemo priče o tome kako je ondašnje stanovništvo pričalo, koji su od brojnih kultova obitavali u prvim godinama prvog milenijuma, koja je bila društvena hijerarhija, ali i o strateškom značaju grada na dve reke kroz raspored i kretanje vojnih jedinica. Sve ovo je kameni svedok o jednom užurbanom i aktivnom gradu zanimljive kulutre, u kome su se preplitali razni uticaji i svoj koren pružale i neke nove religije.

Foto: Wikipedia / Intermedichbo - Milorad Dimic M.D.

Beogradski sveti kamen - Jonin sarkofag
Koliko je bio bogat i sadržajan društveni i kulturni život ondašnjeg Beograda, potvrđuje i pronađeni Jonin sarkofag, koji potiče s kraja III i početka IV veka. Pronađen je sasvim slučajno 1885. godine na uglu Kapetan Mišine i Gospodar Jovanove ulice. U pitanju je sarkofag napravljen od belog krečnjaka, sa poklopcem na dve vode. Ono što ga čini neobičnim su hrišćanski simboli kojima je ukrašen i mitska priča koja je uklesana u kamenu. I jedno i drugo potvrđuje prisustvo hrišćana u Beogradu, nove religije koja je nepun vek pre toga priznata.

Na kamenom sarkofagu uklesana je scena iz života starozavetnog proroka Jone, po kome je ovaj značajni arheloški nalaz i dobio ime. Spretnim majstorskim pokretom, prikazano je stradanje Jone zbog svog protivljenja božjoj volji. Naime, starozavetna priča kaže da, u nameri da upozori stanovnike asirske prestonice Ninive zbog svog bezbožnog života i bezvlašća, Bog šalje vernog Jonu u Niniv kako bih i pozvao na obnavljanje vere. Jona odbija ovaj poziv, i kreće brodom put Tarsisa. Gnevni bog šalje oluju na brod na kome se nalazio Jona, koji skače sa broda kako bi ga spasio, jer je bio siguran da je on razlog božjeg gneva. Ali, to nije kraj njegovih stradanja. Potom ga guta velika riba ili kit, u čijoj utrobi provodi tri dana i tri noći moleći se za oprost. Upravo su ove morske scene prikazane su na desnoj strani sarkofaga. Veza sa hrišćanstvom nalazi se u delu Jevanđelja po Mateju, gde u jednoj propovedi Hrist poručuje svojim učenicima: "Jer kao što je Jona bio u utrobi kitovoj tri dana i tri noći, tako će i Sin Čovječiji biti u srcu zemlje tri dana i tri noći."

Drugi jak simbol hrišćanstva smešten je na desnoj strani sarkofaga, gde je Hrist Spasitelj prikazan kao figura Dobrog pastira koji stoji na uzvišenju, a u rukama drži jagnje, Angus Dei. Između ove dve grupe figura nalazi se drvo sa poleću dve ptice, od kojih jedna ka brodu. Ispod drveta je riba koja nevernog Jonu izbacuje na kopno, a tu je i prikaz Genija, dobrog ljudskog duha u vidu nagog čoveka koji jaše delfina.

I upravo zbog prikaza ove alegorijske priče o životu, stradanju, smrti i vaskrsenju, koja šalje jaku poruku o prolaznosti zemaljskog života i večnosti nebeskog, često ovaj značajni arheološki dokaz nazivaju i "beogradski sveti kamen".

 

[☆Aždaha☆]

Bravo za temu!!!!!!!!

 

[Nina]

hvala..pisacu još o nekim legendama Beograda

 

[Nina]

Jaša Grobarov

On je bio gospodar beogradske noći. I svi su ga poznavali: kurrve, makroi, razbojnici, glumci, ludaci, robijaši, đankoze i dileri, kelneri po Jatagan mali, akademici, pisci… Svi su o njemu izmišljali anegdote i u svaku priču o njemu verovali. Ništa nije bilo toliko neverovatno da se Grobarovu nije moglo pripisati. On je uzimao reket od reketaša, od advokata, od brodskih kapetana i slavnih pisaca, od velikana glumišta i svih ostalih

Kad umrem, napišite mi na grobu: „Vraćam se odmah!”

I zaista, bilo je to sve što je pisalo u oporuci Miladina Kovačevića, poznatijeg u gradu kao Jakov Grobarov.
Njegov stih iz pedesetih godina prošlog veka: „Ja kob, groba rob” pretvorio se u ime pod kojim su ga znali u prestonom gradu.

Nikad niko od pesnika i pripovedača serbskih nije stekao takvu kafansku slavu. „Bez predaka i bez potomaka u literaturi”, napisao je o njemu Brana Petrović.

Dok je postojao Bermudski trougao – „Lipa” „Šumatovac” i „Grmeč” – bio je nekrunisani kralj tog mesta, koji će otići u književnu, novinarsku i muzičku istoriju Beograda.

Ulazio je u sve kafane grada kao da ulazi u svoju spavaću sobu.
I još je s vrata postavljao svoje čuveno pitanje: „Ko je rekao živeli?”

Naručivao je mazut i počinjao da recituje:
„I tako naoštren na točku oluje,
Avanture ljupke razdiru mi grudi,
Smejem se kad plaču bogovi i ljudi…”
Nekada, pre nego što je dobio potkrovlje iznad kafane „Kalenić”, spavao je po liftovima, hotelima, haustorima… Često i nije spavao.
„Jašo, gotovo je s tvojim finansijskim problemima”, rekao mu je Ivo Andrić kada je dobio Nobelovu nagradu. „Čeka vas koverta u Udruženju književnika.”

Jaša je cele noći pijančio na crtu iako je spadao u goste visokog stepena rizika i retki su bili konobari koji su mu davali da pije na crtu.
Kad je ujutru otišao u Udruženje književnika, čekala ga je koverta s dve hiljade dinara. Nedovoljno da se isplati dug iz prethodne noći.

Sava Jokić, pesnik i slikar s kojim je Jaša robovao u okružnom zatvoru Padinska Skela, pričao mi je da je Grobarov osnovao biblioteku u Padinjaku i da je bio njen prvi bibliotekar. Posle su prestali da ga hapse. U ugovoru o zakupu Kluba književnika sa Šjor Ivom, koji je u ime Udruženja književnika potpisao Matija Bećković, jedna od stavki bila je da ne smeju da zovu policiju Jaši Grobarovu.

„Jedina noćna mora”, pričao mi je, „jeste kada sanjam kako zajedno s krevetom propadam pravo u ‘Kalenić’.”

Bio je poslednja prava urbana legenda Beograda.

 

[☆Aždaha☆]

hvala..pisacu još o nekim legendama Beograda

ako se setim neke rado ću doprineti temi

 

[Black_star]

Jaša Grobarov

On je bio gospodar beogradske noći. I svi su ga poznavali: kurrve, makroi, razbojnici, glumci, ludaci, robijaši, đankoze i dileri, kelneri po Jatagan mali, akademici, pisci… Svi su o njemu izmišljali anegdote i u svaku priču o njemu verovali. Ništa nije bilo toliko neverovatno da se Grobarovu nije moglo pripisati. On je uzimao reket od reketaša, od advokata, od brodskih kapetana i slavnih pisaca, od velikana glumišta i svih ostalih

Kad umrem, napišite mi na grobu: „Vraćam se odmah!”

I zaista, bilo je to sve što je pisalo u oporuci Miladina Kovačevića, poznatijeg u gradu kao Jakov Grobarov.
Njegov stih iz pedesetih godina prošlog veka: „Ja kob, groba rob” pretvorio se u ime pod kojim su ga znali u prestonom gradu.

Nikad niko od pesnika i pripovedača serbskih nije stekao takvu kafansku slavu. „Bez predaka i bez potomaka u literaturi”, napisao je o njemu Brana Petrović.

Dok je postojao Bermudski trougao – „Lipa” „Šumatovac” i „Grmeč” – bio je nekrunisani kralj tog mesta, koji će otići u književnu, novinarsku i muzičku istoriju Beograda.

Ulazio je u sve kafane grada kao da ulazi u svoju spavaću sobu.
I još je s vrata postavljao svoje čuveno pitanje: „Ko je rekao živeli?”

Naručivao je mazut i počinjao da recituje:
„I tako naoštren na točku oluje,
Avanture ljupke razdiru mi grudi,
Smejem se kad plaču bogovi i ljudi…”
Nekada, pre nego što je dobio potkrovlje iznad kafane „Kalenić”, spavao je po liftovima, hotelima, haustorima… Često i nije spavao.
„Jašo, gotovo je s tvojim finansijskim problemima”, rekao mu je Ivo Andrić kada je dobio Nobelovu nagradu. „Čeka vas koverta u Udruženju književnika.”

Jaša je cele noći pijančio na crtu iako je spadao u goste visokog stepena rizika i retki su bili konobari koji su mu davali da pije na crtu.
Kad je ujutru otišao u Udruženje književnika, čekala ga je koverta s dve hiljade dinara. Nedovoljno da se isplati dug iz prethodne noći.

Sava Jokić, pesnik i slikar s kojim je Jaša robovao u okružnom zatvoru Padinska Skela, pričao mi je da je Grobarov osnovao biblioteku u Padinjaku i da je bio njen prvi bibliotekar. Posle su prestali da ga hapse. U ugovoru o zakupu Kluba književnika sa Šjor Ivom, koji je u ime Udruženja književnika potpisao Matija Bećković, jedna od stavki bila je da ne smeju da zovu policiju Jaši Grobarovu.

„Jedina noćna mora”, pričao mi je, „jeste kada sanjam kako zajedno s krevetom propadam pravo u ‘Kalenić’.”

Bio je poslednja prava urbana legenda Beograda.

Svetislav Basara je pogibo s njim bezbroj puta..

 

[Nina]

Sava i Tina

"En-den-dinu-Sava-raka-Tinu-Sava-raka-tika-taka-en-den-buf-Amerika-puf".

Sava je bio beogradski mangup a Tina ćerkа аmeričkog аmbаsаdorа
Niko do dаn dаnаs ne znа kаko se i štа tаčno dogodilo, аli su neki klinci prolаzeći nаjmrаčnijim delovimа Kаlišа videli nа jednoj klupi Sаvu i Tinu u strаsnom zаgrljаju. Nije trebаlo puno dа se pričа pročuje beogrаdskom čаršijom. Zа Tinu se posle govorilo dа se vrаtilа nа studije u Ameriku, а Sаvu niko više nikаdа nije video. Ipаk, u čаst Sаve, velikog šmekerа, koji je uspeo dа uhvаti neuhvаtljivu ćerku аmeričkog аmbаsаdorа, pesmicu su smislili mangupi iz sarajevske ulice, kao zezalicu kada je njihov ortak Sava spavao sa cerkom americkog atasea.

 

[Nina]

Jovan Bulj

Ko je živeo ili boravio u Beogradu sedamdesetih godina prošlog veka nije mogao a da ne zapazi čuvenog saobraćajca Jovana Bulja koji je preminuo 2010 godine u 71.godini zivota.

Legenda prestonice pokretima i osmesima bojio je čitav grad u belo, a pokreti su mu bili nalik na one koje je izvodio najpoznatiji baletan svih vremena Rudolf Nurejev.

Bulj je posao obavljao na uzbudljiv i originalan način i uvek u elegantnoj i beloj uniformi. Saobraćaj je regulisao kod Doma omladine, na Terazijama i kod "Londona".

Svoje umeće prikazivao je i na takmičenjima, pa je na svetskom prvenstvu u gracioznom regulisanju saobraćaja zauzeo treće mesto.

Svoj performans je pokazao i na londonskom Pikadiliju. Bio je i u Rimu, Milanu, Bernu, Cirihu, Parizu, Rusiji, kao i na letnjim gostovanjima u gradovima duž Jadrana.

Za njega su u Londonu rekli da je “najbolji dasa posle Elvisa Prislija“ a on je govorio da je saobraćajac postao jer mu se dopadalo da bude „lepa pojava sa šapkom i belim rukavicama“.

Jovan Bulj ostaće poznat kao čovek koji je od policijskog posla napravio umetnost i koji je pokazao kako se posao radi sa ljubavlju.

 

[Nina]

Stole Piksi

Devedesetih i početkom dvehiljaditih godina niste mogli da prođete Knez Mihailovom ulicom a da ne vidite mršavog uličnog frulaša koji svira i peva samo sebi znane hitove uz obavezno dobacivanje prolaznicima posle svakog stiha. Ta ulična faca je naravno Stole Piksi, čija je pojava mnoge Beograđane zasmejavala, neke čudila, a nekolicinu čak i plašila. Neretko je zaustavljao ljude na ulici pevajući im svojim promuklim glasom neki "hit", ili samo tražeći cigaru. Osim neobičnom pojavom, Piksi je bio poznat po akrobatskom sviranju frule ispod noge. Iako je svima bilo očigledno da je ovaj veseli frulaš okoreli pijanac, nije zabeležen nijedan slučaj njegove agresije ili ružnog ponašanja prema sugrađanima. Piksi je samo voleo da uveseljava prolaznike, ispuni im muzičku želju i uz to zaradi poneki dinar. Prema rečima Beograđana koji ga sreću po gradu, ulični frulaš retko kad svira svoj instrument, ali još ne preza da svakom dobaci neki šaljivi komentar

 

[Nina]

Branko Pešić, gradonačelnik

Vizionar, domaćin, vredan i sposoban čovek koji je je važnim i velikim projektima promenio lice grada. Rođen u Zemunu, učesnik borbe protiv okupatora na strani partizana od 1941. godine. Bio je predsednik zemunske opštine od 1955. do 1958, a predsednik Skupštine grada od 1965. do 1974. Za razliku od većine političara nije koristio privilegije koje mu je položaj donosio: nikada nije uzeo stan od države već je ostao da živi u kući koju je još njegov deda napravio u Zemunu, sam je vozio svoj auto (iako je imao pravo na šofera i pratnju), vraćao je dnevnice koje je dobijao za putovanja i naknade za članstvo u raznim komisijama, nije otišao na lečenje u inostranstvo kada se teško razboleo... Samo je Tito u gradu bio popularniji od njega. Voleo je kafane (iako je pio samo kiselu vodu) i nije ih zatvarao (kao većina gradonačelnika posle njega), a i lepo je pevao (naročito bećarce). Za vreme dok je bio prvi čovek Beograda napravljeni su: most "Gazela", Mostarska petlja, petlja kod Autokomande, deo autoputa koji prolazi kroz grad, hala Pinki, hala sportova na Novom Beogradu, sportski centar Šumice, sportski centar Olimp, sportski centar Banjica, hala Pionir, sportski centar "25. maj", sportski centar Vračar, Terazijski tunel, palata "Beograd" (Beograđanka), blokovi 45 i 70, Institut za kardiovaskularne bolesti "Dedinje", izgrađene su obaloutvrde i šetališta duž Save i Dunava, veštačko jezero na Adi Ciganliji, upravna zgrada i prvi sportski tereni, započeta je rekonstrukcija beogradskog železničkog čvora (izgradnja novog železničkog mosta preko Save i nove stanice "Prokop"), započet je projekat izgradnje metroa... Objekti napravljeni u njegovo vreme još nisu prevaziđeni, a vlastima posle njega je bio problem i da ih održavaju, a kamoli da dostignu njegovo delo.

 

[Platin]

Влада Илић, градоначелник

Функцију председника Београдске општине је обављао од 10. јануара 1935. до 13. септембра 1939. На тој функцији показао се изузетно способним за вођење јавних послова.

Као градоначелник Београда, затекао је огромне дугове, јавашлук и корупцију. Извршио је крупне стурктурне реформе у градској општини, увео велику штедљивист, пружио шансу новим младим људима. Строго је водио рачуна о расходима, умањио је цену електричне енергије и на тај начин утицао на развој занатских радионица; средио је финансијске прилике у градској општини у трошаринској политици тиме омогућивши јавне радове великих размера. Ангажовао се на решавању социјалних проблема, изградњи радничких станова, здравствених установа, дечјих прихватилишта, подигнуто на десетине нових школа и вртића, радио је уклањању баруштина, изградњи паркова.

На самом почетку његовог мандата свечано је отворен нови висећи мост преко реке Саве, који је понео име „Мост Витешког краља Александра I“ и био један од најлепших мостова саграђених у Југославији у 20. веку. Такође, на самом почетку његовог мандата отворен је и мост преко Дунава, који је спојио Београд и Панчево, друмско-железнички мост који је понео име „Краљ Петар II“. Преко њега је прошла и нова железничка пруга, чија траса је полазила са Главне железничке станице, па Карађорђевом улицом уз реку Саву ишла испод Доњег града Београдске тврђаве, а затим обалом Дунава, где се налазила индустријска градска четврт, поред Илићеве текстилне фабрике излазила на нови мост и даље за Панчево.

За време Илићевог мандата отворена је трамвајска линија од Београда до Земуна, подигнуто је Старо сајмиште на левој обали Саве (1937) као економски симбол велеграда, на којем је излагало седамнаест најразвијенијих индустријских земаља, први пут организован сајам аутомобила, где су излагали Мерцедес, Шкода, Опел и ваздухопловна изложба, а на јесењем сајму 1938. први пут на Балкану се појавио телевизор на штанду „Филипса”, потписао је повељу за обнову изградње и постављен је камен темељац за изградњу Храма Светог Саве (1939), подигнути су Палата Главне поште, Вуков споменик, Градска поликлиника, Дезинфекциони завод, Градска болница, Поликлиника за кожне и венеричне болести, Дом дечје заштите у Звечанској улици, Универзитетску дечју клинику у Тиршовој улици, започето је насипање савске обале као припреме за изградњу Новог Београда, на којем је планирано насеље за пола милиона људи, Београд је по броју становника престигао Загреб, изграђени су нови путеви и тргови, отворен је Београдски зоолошки врт и др. Сам зоолошки врт је 11. јула 1936. године од својих пара и на свом имању основао Влада Илић поклонивши и прве животиње. Зоолошки врт је заузимао површину нешто већу од 3,5 хектара, а његови први становници су били лавови, леопарди, бели и мрки медведи, вукови, макаки и мангаби мајмуни, антилопе, биволи, зебуи, муфлони, јелени, срне, роде, ждралови, паунови, фазани, сове, пеликани и папагаји. Принцип му је био да је за све што је радио даје највише личног новца, али је и од других богатих људи тражио да се укључе.

 

[☆Aždaha☆]

Žika Obretković - šarena maskota Beograda

Ako ste se pitali ko je onaj mali veseli čovek koji, nesvakidašnje obučen i uvek sa frulom u ruci, uglavnom stoji ispred Opštine Stari grad u Nušićevoj ulici, onda je ovo priča za vas. U pitanju je Žika Obretković, ulični svirač, pisac poezije, vatreni govornik, dugogodišnji Minimaksov gost na radiju, kandidat za predsednika Srbije, obožavalac zelene salate, darodavac osmeha i prijatelj našeg grada.

Ko je Žika u ’celini i celosti’?

Ako ste ikada prošetali centrom Beograda Žiku ste morali da sretnete negde u gradu. Prvo bi vam pažnju privuklo nespretno sviranje frule. A kada bi osmotrili oko sebe odakle zvuk dopire, oko bi vam odmah uhvatilo spektar savršeno uklopljenih jarkih boja.
Iza svega toga stoji čoveka onižeg rasta, svetlo plave, gotovo bele kose, sa parom šljokičavih čizama, helankama i majicom neonskih boja. A sve to ukrasio je sa par velikih ogrlica oko vrata.
Neizostavni deo njegovog asesoara čini i pletena torba prebačena preko desnog ramena i dve drvene frulice u ruci.
Niko ne zna kada je ovaj neobični čovek došao u Beograd. Jedino što je sigurno jeste da su se on i Beograd zavoleli na prvu otsviranu notu.

Beograd via Kučevo

Život Živadina Žike Obretkovića počinje jednog 20. juna pre oko 70 godina u Neresnici, kod grada Kučeva.
Prvenstveno se proslavio svojim čuvenim, kako ih sugrađani nazivaju, vatrenim govorima na radnim akcijama u Studentskom gradu kojima je motivisao omladince da bolje rade.
Nešto kasnije, 80-ih godina, počeo je i sa recitovanjem, na istom mestu, ali ovoga puta na letnjoj pozornici.
Iako ga možda nekada slušaoci nisu razumeli, svi su uvek poštovali njegovu veliku želju da im se obrati.
Deceniju 1991. godine stvorena je neobična emisija "Šoder Lista" koja je emitovana na trećem kanalu Radio Televizije Beograd. Pored pesama i skečeva, ova emisija je često imala i Žiku kao specijalnog gosta. Tako ovu "maskotu" Beograda upoznali svi. Jedna od njegovih rečenica koja se i dan danas prepričava je: "Led je klizav zato što je masan".

Autor, glumac, gradska faca i predsednički kandidat
Ono što malo ljudi zna jeste da je Žika autor pet objavljenih knjiga pesama.

Prva i najpoznatija knjiga "U celini i celosti" obajvljenja je 1992. godine, a kasnije je izašao i njen drugi deo. Takođe je izdao i dva albuma svojih pesama i mnogo puta glumio u raznim predstavama, a svojevremeno je pisao i za časopis Student.

Međutim, do dana današnjeg je ostalo pitanje da li je Žiku "napravio" Milovan Ilić Minimaks, ili je on već bio afirmisan govornik beogradskog asfalta, kada ga je naš čuveni voditelj pozvao da bude stalni gost u radijskoj emisiji "Tup-tup tačno u podne".

Emisija je trajala dva sata, i emitovala se na frekvenciji drugog programa Radio Beograda. Deo u kojem je Žika bio stalni gost zvao se ’vicevi bez veze’ u kojoj je Žika rečenice prečesto počinjao sa "U celini i celosti". Od tada uz Žiku neraskidivo ide ova krilatica koja je postala i njegov zaštitni znak.

U svoju biografiju upisao je i nekoliko kandidatura za predsenika Republike Srbije, ali nije ostvariovao značajnije rezultate.

Ipak, i pored svega ovoga, najveću slavu Žiki Obretkoviću je donela Skadarlija.

Glavni boem Skadarlije
Krajem 80-ih, kotrljajući po kaldrmi za sobom koferče na kojem je rukom bilo napisano: novinar, seksolog, pesnik i James Bond 007, svako veče je dolazio u utočište umetnosti i boemskog života Beograda - Skadarliju.

Okupljenima je držao raznolike govore i obavezno recitovao njegovu čuvenu pesmu o devojci, a zauzvrat od prisutnih je kao nagradu dobijao novac i zadovoljne osmehe.

Nečija prva šetnja sa simpatijom ovim putem propraćena je njegovim recitacijama, a one koji bi završili provod u kafani i opijeni vinom se teturali niz Skadarliju, pri dnu bi sačekao Žika da uz frulicu nastave provod.

A postao je žika i svetski poznata faca. Naime, stranci koji dođu u naš glavni grad, zbog posebnog i nesvakidašnjeg stila oblačenja ovog veseljaka, Žiku smatraju atrakcijom, te neretko traže da se slikaju sa njim.

Ono što je poznato je da je Žikino mesto boravka duže vreme bilo Akademsko pozorište "Teatar DES", stalno repertoarsko pozorište na Novom Beogradu. Po njegovom gašenju i zatvaranju, bio je primoran da ga napusti. Njegov boravak je sada prijavljen na adresi prihvatilišta za odrasla i stara lica, u Kumodraškoj ulici.

 

[Nina]

Dušan Ivković - Džigi Bau .

U njegovom decenijskom utočištu - kafani "Tašmajdan”, kažu da je bio drugi profesionalni bokser u Jugoslaviji, posle Ivana Prebega.

Tri godine se borio po ringovima u Austriji, dok mu menadžer nije naredio da preda jedan meč. Džigi ga je nokautirao i spakovao se za Beograd. "Riblja čorba” posvetila mu je jednu pesmu.

 

[Nina]

Dragoljub Aleksić

Glumac, producent, režiser, akrobata. Dragoljub Aleksić je bio još jedna legendarna ličnost Beograda, ali je ulice ovog grada obeležio na potpuno jedinstven način - on je za građane bio svemogući Čovek od čelika. Taj nadimak dobio je izvodeći akrobatske predstave na ulici, u kojima je golim rukama savijao gvozdene cevi, prelazio preko kanapa razapetog između zgrada bez zaštitne opreme, kidao zubima metalne lance... Ali, Beograđanima se najviše urezao u sećanje Aleksićev neverovatan poduhvat letenja iznad Klemegdana samo se držeći zubima za uže koje je visilo sa trupa letelice. Neizmernom snagom, ali i humanitarnim akcijama davanja novca različitim udruženjima i ustanovama, Dragoljub Aleksić je, na neki način, bio prvi pravi beogradski superheroj.

 

[georgejune]

Ima kod skca lik ljuba garbidz ga zovu ,preso posle kod maxija

 

[Nina]

Vela Nigrinova

Bila je glumica slovenačkog porekla i vladala je glumačkom scenom toga vremena da su je nazvali srpska Sara Bernar. Avgusta Vela Nigrinova rođena je u Ljubljani 14.novembra 1862.godine. Po ocu je bila Čehinja a po majci Nemica i imala je još tri sestre koje su se isto bavile glumom ali nisu uspele ni približno da dostignu sestrin uspeh.

Na poziv kompozitora Davorina Jenko,pisac himne „Bože pravde“, dolazi u Beograd u Narodno pozorište a za koga se kasnije udaje i ako je bio od nje straiji 27.godina. Prvi put nastupa u Narodnom pozorištu 21. oktobra 1882. godine u predstavi „Debora“ koja ju je odmah stavila na tron najboljih glumica Beograda.Imala je veoma težak početak jer joj srpski jezik nije baš išao ali ubrzo je postala prava beograđanka.

Kao jedna od stalnih gostiju boemske Skadarlije i dan danas se ispredaju razne urbane beogradske legende o njoj. Zbog svoje izuzetne lepote mnogi su joj se muškarci udvarali a ono što je svakako obeležilo ta udvaranja je da su se dva srpska ministra našla na dvoboju zbog nje. Nikada to nije potvrđeno ali tada je čaršija bila mala pa sigurno ima i neke istine.

Ljubav književnika Janka Veselinovića prema Veli je nešto o čemu je pričala Skadarlija toga vremena. Vela je bila poznata po tome što je držala distancu od svih svojih udvarača pa čak i od književnika Janka Veselinovića koji je gledao na sve načine da pridobije njeno srce. Zbog nje je Janko napisao pozorišni komad „Đido“ a ulogu Ljubice namenio je za nju. U prvom činu predstave oblačio bi mačvansku nošnju i pevao u horu kako bi joj bio što bliže i nastup, njen ,još više došao do izražaja. Ništa od njegovih pokušaja nije uspevalo pa se opijao u Skadarliji i u ostalim kafanama trošeći i zadnju paru. Neki su ga viđali da spava u Skadarliji na klupama vodeći život koji ga je kasnije odveo u smrt. Nikada nije uspeo da utopi neuzvaćenu ljubav pa je preminuo 1905.godine.

Augustina Vela Nigrinova posljednji put je nastupila na beogradskoj pozorišnoj sceni 28. maja 1908. godine u liku carice Teodore.Preminula je 31. decembra 1908. godine.

Sahranjena je na beogradskom Novom groblju, o trošku države Srbije.
Na Novom groblju ju je ispratilo na hiljade Beograđana.

Danas jedna ulica u Beоgradu, na оpštini Vračar, nоsi ime Vele Nigrinоve.

 

[Nina]

Duško Radović

Savest Beograda. Nekada se jutro u Beogradu nije moglo zamisliti bez kafe, pogačica sa čvarcima i njegovih aforizama koje je čitao na radiju Studio B uz muziku pesme "U ranu zoru..." Svakog jutra je čitao pet aforizama posvećenih Beogradu i Beograđanima, tačno u 7:15, za lepši početak dana.

Bio je beskrajno duhovit čovek iako sa lica nije skidao namrgođeni izraz. Najpoznatija dela: Kapetan Džon Piplfoks (radio drama), Poštovana deco (pesme), Na slovo, na slovo (TV emisija), Beograde dobro jutro (aforizmi). Dela su mu prevođena na najznačajnije svetske jezike. Ako Vas je venčavao opštinski matičar u Srbiji, sigurno ste imali prilike da čujete jedan od njegovih tekstova, "uputstvo za mladence". Po njemu je jedna osnovna škola i dečje pozorište na Tašmajdanu. Evo i jednog od njegovih aforizama:

"Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno."

 

[Nina]

Zuba,kralj Beograda

Kad su na fasadama širom grada osvanuli brojni grafiti sa potpisom "Zuba je kralj Beograda", Beograđani nisu mogli da prestanu da se pitaju ko je taj lik koji je sebe proglasio njihovim kraljem? Većina njih je mislila da je u pitanju neki klinac huligan koji ne zna šta će sa sobom, pa uništava zgrade. Ipak, nije baš tako. Zubino pravo ime je Željko Milićević i u vreme najveće popularnosti ovih grafita on je imao oko 40 godina, bio je osnivač multimedijalne grupe "To frizure", magazina "Pop lava" i istoimene rok grupe, a vremenom je postao hroničar svih bitnijih gradskih kulturnih dešavanja, što je krunisao titulom "kralja Beograda". Na ove grafite možete naleteti i dan danas, pa se tako, na neki način, i današnja omladina svrstava pod Zubine "podanike".

 

[☆Aždaha☆]

Zuba,kralj Beograda

Kad su na fasadama širom grada osvanuli brojni grafiti sa potpisom "Zuba je kralj Beograda", Beograđani nisu mogli da prestanu da se pitaju ko je taj lik koji je sebe proglasio njihovim kraljem? Većina njih je mislila da je u pitanju neki klinac huligan koji ne zna šta će sa sobom, pa uništava zgrade. Ipak, nije baš tako. Zubino pravo ime je Željko Milićević i u vreme najveće popularnosti ovih grafita on je imao oko 40 godina, bio je osnivač multimedijalne grupe "To frizure", magazina "Pop lava" i istoimene rok grupe, a vremenom je postao hroničar svih bitnijih gradskih kulturnih dešavanja, što je krunisao titulom "kralja Beograda". Na ove grafite možete naleteti i dan danas, pa se tako, na neki način, i današnja omladina svrstava pod Zubine "podanike".

to je moj stari drug

 

[Nina]

Đoko Vještica

Beograđani su ga upoznali kao voditelja emisije "Beogradska razglednica" na radiju Studio B. Bio je beskompromisni borac protiv nepravdi gradskih institucija i birokrata u javnim komunalnim preduzećima. Nije se zadovoljavao obećanjima da će nešto biti urađeno već bi posle određenog

roka zvao direktore komunalnih preduzeća (uključujući ih direktno u program), da ih propita zbog čega se kasni s radovima i da li su oni sposobni da ispune svoje obećanja. Navikao ih je da revnosnije rade i da drže čašu s vodom i šećerom uz telefon za slučaj da ih pozove. Zbog toga je imao probleme sa političarima. Njegovom zaslugom Beograd je dobio maratonsku trku, pešačku subotu, trku uz stepenice Beograđanke, fontanu "Vrelo života", triatlon na Adi Ciganliji, ski stazu na Košutnjaku, platane na Trgu Nikole Pašića umesto parkinga... Do kraja života je bio organizator brojnih humanitarnih akcija za bolesne i ugrožene sugrađane. Od Udruženja novinara Srbije dobio je nagradu za životno delo.

 

[Nina]

Šarlo Akrobata

Početkom 80-ih, trojica golobrada mladića: Milan Mladenović, Ivica Vdović Vd i Dušan Kojić Koja - potpuno različitih karaktera i temperamenta, ujedinila su se kako bi se izrazili na novi i drugačiji način od njihovih starijih kolega. Bio je to novi talas. Bila je to ljuta stvar. Bio je to "Šarlo Akrobata".

Jedini album ovog avangardnog sastava, "Bistriji ili tuplji čovek biva kad…" predstavlja svojevrstan početak moderne epohe rokenrola u Jugoslaviji. Nivo umetničke smelosti i energije uložen u izradu ovog albuma je nezapamćen.