Pozicija profesionalnog istoričara u javnosti

Kao što rekoh, to je sve jedan sistem za ispumpavanje para iz budžetskog sistema. Odgovorno tvrdim da masa tobožnjih recenzenata doslovno nikada nije ni otvorila nacrt udžbenika. Samo potpišu recenziju radi (izuzetno velikodušnog) honorara.
Zna se ko je stavio potpis na ovakve neke stvari, ta ili te oskbe treba da snose sancije i da im se zabrani rad u državnim institucijama.
 
Zna se ko je stavio potpis na ovakve neke stvari, ta ili te oskbe treba da snose sancije i da im se zabrani rad u državnim institucijama.

Postoje i dr. značajne razlike u udžbenicima, ne samo oko viđenja Drugog svetskog rata.

Primera radi, u vreme uslovno govoreći, da kažemo, vlasti stranaka iz DOS-ovog režima, za III i IV razred srednjih škola koristio se udžbenik za koji se može reći da je bio najviše nacionalistički orijentisan. To je bilo ono vreme ministrovanja Gaše Kneževića, kada je bio uveden ovaj sistem sa više opcija ili da kažemo slobode. Jedan od njegovih autora bio je Nikola Žutić, funkcioner Srpske radikalne stranke i inače pristalica škole (onog, da) Jovana I. Deretića.

U tom udžbeniku Crna Gora je bila predstavljena kao jedna čisto srpska država, bez i trunke ikakvog individualiteta i čija je jedina svrha bila da je Srbija pripoji. Otprilike, udžbenik je usvojio ideologiju SRS Vojislava Šešelja, tj. autor je ostavio jasan pečat. Srpski etnoistorijski prostor je do Karlobaga, Karlovca, Ogulina i Virovitice, Dalmacija je predstavljena kao skoro čisto srpska zemlja u kojoj postoje samo određene oaze Italijana, a to sve se menja kada se pravi hrvatska nacija. Bosna i Hercegovina je čisto srpska zemlja dok nisu od Srba katolika pomešanih sa austrougarskim konolistima napravili Hrvate, a od Srba muslimana napravili Muslimane. U suštini u njemu je jedna potpuna idealizacija svega što je srpsko i vrlo oštra kritika svih svih suseda, koji su prikazani najčešće u negativnom svetlu; sadrži neke apsolutno neodržive podatke i kvantitativne vrednosti o stradanjima Srba pod Turcima Osmanlijama (npr. svi hrišćani u Evropskoj Turskoj su tretirani kao Srbi, kako bi došlo do inflacije i prikazan veći broj izbeglica). Tonalitet udžbenika je tako pisan da se stvori slika o idiličnoj, bezgrešnoj naciji, koja je uvek na udaru od strane gotovo svih svojih suseda i vatikanskih i nemačkih centara moći. I još ihaha bi se moglo pisati...

On je izašao iz upotrebe pre nekih 15 godina mislim i nikada sličan nije više postojao, ili bar ne ni izbliza do te mere. Sadržaj većine udbženika u značajnoj meri odudara od ovog. Ako bi neko dete čitalo njega i onda uzelo neki drugi, ili npr. samo njega poredilo sa ekvivalentnim udžbenikom iz istorije iz osnovne škole, našlo bi se u prilično velikoj konfuziji kako može biti toliko velike razlike.

Tako da, dosta su to kompleksnije stvari od večite podele na četnike i partizane. :)
 
Не знам зашто реплицираш када сам у објави написао

Jasno. Samo sam hteo da još jednom podsetim šta je tema, za slučaj da nije dovoljno bilo razjašnjeno.

Зашто морамо гледати тако уско и поједностављено. Не мора мотив бити откривање нечег новог. Може бити тежња разбијању заблуда, наипаког увјерења, погрешног разумијевања процеса, или борба против "тумачења" историје и историјских процеса у служби актуелних политичких процеса.

Pa ne moramo. Taj je odgovor bio više ličan.

Naravno, postoje razni razlozi iz kojeg neko odluči da upiše istoriju. Ovde je pitanje kolika je sloboda tog čoveka i da li takav vid obrazovanja po svojoj prirodi mora nametnuti uske i pojednostavljene poglede, kako se čest ona ovom forumu potencira.
 
Svako treba da radi ono za sta je placen, ili sta zeli da bude placen, ili sta voli.

Istorija ima specificnu poziciju ne medju profesionalcima, nego medju laicima.

Laici svoja potpuna nerazumevanja drugih drustvenih disciplina i nauka, koje su suvise apstraktne, predstavljaju kroz istoriju i istorisjke pojmove, jer im je ona nekako najlaksa da se kroz nju izrazavaju. Naravno, jos gori polozaj od same istoriji tu ima jezik, ciji se kontekst kroz narative menja i prilagodjava tom laiku koji ga koristi, i onda dobijamo papazjaniju svega i svacega.

To je nemoguce resiti, u sustini, posebno to ne mogu profesionalni istoricari da resavaju.

Cak, mislim da postoji veca odgovornost mase drugih profesionalaca iz drugih drustvenih disciplina, koji ne zele da se ukljuce u obrazovanje ljudi o svojim pojmovima. Postoje mnogo razloga zasto je to tako, a jedan je da teorija nauke nije bas disciplina koja ima veliku potraznju u drustvu, a ovo moze da razjasnjavaju laicima samo neki teoreticari nauke, po mogucstvu multidisciplinarni.
 
Jedna je stvar dal istoricari imaju zar i volju da rade za javnost.

Druga je stvar javnost koliko ljudi interesuje uopste istorija. Evo neko vreme nisam bio ovde nekih 2 godina odprilike i bukvalno 90 % starih forumasa su ostali pri istim stavovima i nisu se pomerili ni milimetar. Iste argumente pisu i tako dalje. A cak najveci genije istorije balkana bi posle 2 godine morao da menja neko misljenje. Ovde nema. Vecina ljudi hoce da veruju svoju ideologiju. A ideologiju mozes da branis uvek, jer svako ima pravo da metode i praktiku istorije batali. Uvek je moguce da je sve neka zavera, cak je moguce da je bog stvorio svet pre par dana i sve sta mi imamo u glavi se nije desilo, jer svet nije stariji od par dana. Da je bog nasa secanja nama usadio, da baba moja nikad nije postojala i slicno i.t.d. Ja smatram to relativno

Evo vidim kako neki ljudi citaju samo izvore koje jacaju svoje teze koje ionako veruju i jedino to priznaju kao izvor. A sve ostalo nije relevatno. To svako ima i pravo ali onda kad ne libis druge izvore koji ti nisu drage i smatras metode pogresnim istoricara (sta je na jednu ruku i pravo svakoga, niko ne mora da veruje nauku, jer i sami naucnici znaju da sve bazira na aksinomima) ali kako onda diskutirati, kad je vecini ljudima jednostavno najvaznije svoja vera, svoja ubedjenja koje je religija. A da veruje moze svako. Istorija ili nauka kao takva se uvek moze odbaciti a i ne moze da tvrdi da zna celu istinu. Ljudi su uvereni da znaju istinu. A naucnik koji nije spreman da batali i najdrazu teoriju njegovu ako dodju novi dokazi i nije naucnik. Ali i to je medju naucnicima retkost, a kod ljudi vani da ne pricam.
 

Back
Top