Pred praznom hartijom, ne prvi put, sedim bez reči.
Samo slova jedno po jedno preko pokreta promrzlih prstiju prenose se u mašinu koja mi je ne jednom bila utočište od raznih strahova, nevolja, briga...
Dobro je da je imam, teško bih se ja na vetru zadržala da sa ostalim žutim i braon lišćem ne odletim do horizonta.
Lagano povlačeći prste levo desno preko tastature, ja vidim tekst, stvara se, a ne govorim ništa, ja ne mislim ništa.
Nisam ni tužna ni ljuta, nisam ni besna, ni razočarana. Nisam ni povređena. Sretna sam, moj život ima sve boje u sebi, i vrti se u širokim lukovima. Samo... Uvek postoji to nešto, da zafali, da začikava...
Uvek postoji to nešto što nije na svom mestu, pa bocka i prži stopala.
Fali mi, da se u zagrljaju sklupčam i ne brinem, da se okrenem, a iza mene postoji Kralj koga ću voleti, veličati, poštovati, kome ću jade pričati, i osmehe poklanjati. Da postoji taj Princ, koji će mi reći najnežnije reči, pred spavanje, a ipak me pustiti da sama spavam, da me zagrli samo svojim duhom, bez dodira, bez pogleda. Fali to, malo gurkanje, pipkanje, štipkanje, pogledi kad niko ne gleda, osmesi kad niko ne očekuje. Da se razumemo bez reči, da ne pitamo, a znamo, sve jedno o drugom...
Sve ja imam, zapravo.
Ali, šta je sve? Nije li sve baš to što navodim, nije li sve baš to što mi fali? Pa i novac, i sav koji imam i sav koji sam imala, i koji sam potrošila, šta s tim? Zar ga se danas sećam po dobru ili zlu? Ne...
Ali Ljubav, mog Kralja, Anđela čuvara, Princa, mog Gospodina - sećala bih se. Da se sećam 24 sata, da ne prestajem njegov miris udisati i kad nije tu, da ne odustajem od verovanja da je moj, da ne prekidam lanac zagrljaja, da ne zaspim bez njegovog poljubca. Makar trajalo samo jedan dan, ako ću nakon toga umreti.
I lete godine, jedna po jedna, prolaze, ja stvaram, ono što mi i ne treba. Prošli su i dobri i zli ljudi pored mene, ostavili trag, neki na srcu rane, neki na duši ožiljke. Sigurna sam da je bio blizu, u nekim momentima, bio je blizu moj Kralj! A mislim i da sam se poklonila, i pogrešila jer sam predugo ostala pognute glave.
Moji nemiri, moji snovi, moje nevolje, moje bore, po neka seda dlaka u dugoj plavoj kosi, traže nekoga, nekoga ko je moćan kao oluja, kao grom i talas, ko je nežan kao latica, kao pahulja, i svila!
Poželi, sve što je prolazno, poželi i ne brini!
To nije sreća, ni milioni, ni kuće ili daleke zemlje, jer nemam, nema moga Princa da s njim to podelim...
Tacili.
Samo slova jedno po jedno preko pokreta promrzlih prstiju prenose se u mašinu koja mi je ne jednom bila utočište od raznih strahova, nevolja, briga...
Dobro je da je imam, teško bih se ja na vetru zadržala da sa ostalim žutim i braon lišćem ne odletim do horizonta.
Lagano povlačeći prste levo desno preko tastature, ja vidim tekst, stvara se, a ne govorim ništa, ja ne mislim ništa.
Nisam ni tužna ni ljuta, nisam ni besna, ni razočarana. Nisam ni povređena. Sretna sam, moj život ima sve boje u sebi, i vrti se u širokim lukovima. Samo... Uvek postoji to nešto, da zafali, da začikava...
Uvek postoji to nešto što nije na svom mestu, pa bocka i prži stopala.
Fali mi, da se u zagrljaju sklupčam i ne brinem, da se okrenem, a iza mene postoji Kralj koga ću voleti, veličati, poštovati, kome ću jade pričati, i osmehe poklanjati. Da postoji taj Princ, koji će mi reći najnežnije reči, pred spavanje, a ipak me pustiti da sama spavam, da me zagrli samo svojim duhom, bez dodira, bez pogleda. Fali to, malo gurkanje, pipkanje, štipkanje, pogledi kad niko ne gleda, osmesi kad niko ne očekuje. Da se razumemo bez reči, da ne pitamo, a znamo, sve jedno o drugom...
Sve ja imam, zapravo.
Ali, šta je sve? Nije li sve baš to što navodim, nije li sve baš to što mi fali? Pa i novac, i sav koji imam i sav koji sam imala, i koji sam potrošila, šta s tim? Zar ga se danas sećam po dobru ili zlu? Ne...
Ali Ljubav, mog Kralja, Anđela čuvara, Princa, mog Gospodina - sećala bih se. Da se sećam 24 sata, da ne prestajem njegov miris udisati i kad nije tu, da ne odustajem od verovanja da je moj, da ne prekidam lanac zagrljaja, da ne zaspim bez njegovog poljubca. Makar trajalo samo jedan dan, ako ću nakon toga umreti.
I lete godine, jedna po jedna, prolaze, ja stvaram, ono što mi i ne treba. Prošli su i dobri i zli ljudi pored mene, ostavili trag, neki na srcu rane, neki na duši ožiljke. Sigurna sam da je bio blizu, u nekim momentima, bio je blizu moj Kralj! A mislim i da sam se poklonila, i pogrešila jer sam predugo ostala pognute glave.
Moji nemiri, moji snovi, moje nevolje, moje bore, po neka seda dlaka u dugoj plavoj kosi, traže nekoga, nekoga ko je moćan kao oluja, kao grom i talas, ko je nežan kao latica, kao pahulja, i svila!
Poželi, sve što je prolazno, poželi i ne brini!
To nije sreća, ni milioni, ni kuće ili daleke zemlje, jer nemam, nema moga Princa da s njim to podelim...
Tacili.
