Nemojte pričati o odlasku na selo kao o odlasku na "Survajver".
Na selima petnaestak minuta vožmje od vas žive i rade obični ljudi.
Grejemo se na struju, plin, ugalj, drva kupujemo iz kamiona.
Radimo nešto poljoprivrede, a nešto u građevini, ugostiteljstvu., fabrikma.
Dalje ima kod nas i škola i vrtić u kom uvek ima mesta za svako dete.
Ima i ambulanta, imamo i ADSL.
Verujte bukvalno deset minuta mi treba da budem autom od moje kapije do opštinske zgrade u centru obližnjeg grada.
Imam plac od 43 ara na kom proizvedem voća za pekmez i rakiju, orahe i lešnike za torte, živine i jarića .
Jaja i mleko ne kupujem nego prodajem ako se desi da bude viška.
Moja porodica ima desetak hektara zemlje na kojoj proizvedemo dovoljno kukuruza i lucerke za hranu našim životinjama ali se u poslednje vreme hrani tek za naše potrebe a ostatak proda zbog toga što je isplatljivije prodati zrno nego proturati ga kroz stoku.
Ne kažem da je život na selu bajka , ali nije ni horor kako možda neko zamišlja.
лепа тема пандо..
@ budd
лепо речено, у суштини највећа предност живота на селу и условно речено сељачких активности, мада су то уствари домаћинске обавезе је што се тај посао и заволи. из свог личног примера то знам јер сам углавном био чуван од таквих обавеза иако на селу живим, учио школе, читао, бавио се комповима, девојкама, углавном захебавао се по кафанама док сам био момак. Истини за вољу док је ћале био жив нисам поштено знао ни шта су жуљеви на рукама (није дао стари да се патим, а он је био ко пчелица) међутим сад радим то све што је и он радио и чак се заволи то све. Не производим неке мега количине нити продајем своју робу. Воћкице за породицу, има се и за ракију и зимницу, нешто поврћа исто по потреби остало за мангулице и живину
Ништа углавном нема стварну цену попут пластичног генетског парадајза из маркета, који жваћу на гуму и апсолутно немају укус, тј. сељацима је много лакше да произведу него да продају, а кад у то уграде цене нафте, механизације, семена, рада нема их нигде у откупним ценама које као случајно испребијају баш пред сезону... али добро, то је нека друга тема
зато углавном прозводим за себе, не хасам сојине пљескавице нити матејивећ увозне артикле, паштете и остале градске послатице

углавном се кркне понеко прасе, осуши нека мангула или пригодно прикоље живина. А обавезе нису страшне зависи како ко дефинише у својој свести чишћење свињца или припрему крме или мотикање по башти или воћњаку, али не узме то више од пар сати на дан ако се не запусти. Преживети се сигурно може али бизнис се од тога не може правити, али опет сам задовољан јер знам да храна коју трошимо није циклусно висела по хладњачама од бразила до еурупе...
а што се тиче цивилизације и градова, ни у студентским данима се нисам навикао на живот по становима (лименкама и ћумезима), на ужасан ваздух, на људе који под стресом глуме амбиције и опортунисте док шанкају или магационишу или раде друге службеничке послове док крпе крај са крајем, ал бар имају паштету не? и станови су им скупи и земља на балкону у саксији...
елем такав живот није бајка али је достојан живљења, лакше се проналази равнотежа и задовољство јер нема притиска око утркивања да се има ово и оно као статус или симбол, најопуштеније у поцепаним панталонама проведем по цео дан ако треба и у локалној кафани и волим такав приступ
одело дефинитивно не чини човека, али начин на које човек носи своје одело да
док сам био млад био сам у фазону да је трава зеленија с друге стране па се потуцао тамо вамо по вилајету али сам био срећан да схватим да сам трагао за стварима које уствари имам, срећну породицу, мир
препоручио би свима да то учине ако су иоле привучени том идејом, ништа не мора да буде заувек, боже мој град неће нигде побећи, нек бар пробају, јер то уме и да се заволи. нестану болесне амбиције, нестане стрес, доста пута отресеш зној са чела али пилетина из маркета или сушеница никад немају такав мирис или укус ко кад их сам произведеш
још воћњак, па ракија, па виноград па вино, мало меда, домаћег леба па да видиш да неке ствари не можеш купити новцем...