Ne znam da li postoji ovakva tema, pa sam hteo sam pokrenuti.
Sa sadasnjom zenom imamo bebu od 6 meseci. Zivimo u mojoj kuci.
A ima ona i svoju, gde joj zive roditelji, stariji ljudi.
Od kako se beba rodila, nakon 20 do 30 dana, zena dosta vremena provodi kod svoje kuce.
Ostavi mi dete, i nema je po 4, 5, 6, 7, 8 sati, nekad i 10 i tako svaki dan.
Nekad ide i 2x dnevno. Stalno ide nesto im zavrsava, te ovamo, te onamo.
Govorim joj da prebaci deo posla i na drugu sestru, jer ona ima odraslu decu, uzalud.
Pokusao sam da joj objasnim, da joj je dete prioritet sad, ne vredi, krene da vice na mene.
Jesu joj roditelji stari i bolesni i da im treba pomoc, ali njeno odsustvo je predugo.
Ja moram da brinem o detetu za to vreme, da ga hranim, presvlacim.
Imam i svoje druge obaveze (radim kao prevodilac, freelancer), pa zbog svega ovoga, zapostavljam posao i gubim klijente.
Stize me umor, gubim zivce, koncentracija pada tako da nisam na nekom nivou na kom sam bio.
Prihodi se smanju, a ocekuje da ja placam racune (ona ne zeli da ucestvuje), jer ona pomaze roditelje koji imaju manje penzije.
Ona ima svoj posao, na porodijskom je, te ne moze da izgubi posao, prihodi su joj fiksni.
Da se barem angazuje u kuhinji, da pripremi nesto normalno, pa da i taj deo olaksa.
A ono, ni tamo sjajno, sve se nesto dovijamo za hrano, jedemo na brzaka spremljeno, ili se kupuju peciva.
Ne znam, da li ja gresim sto trpim ovo ili treba da imam razumevanja, zbog roditelja?
Da li je njeno odsustvo predugo, kakvo je vase vidjenje?
Sa sadasnjom zenom imamo bebu od 6 meseci. Zivimo u mojoj kuci.
A ima ona i svoju, gde joj zive roditelji, stariji ljudi.
Od kako se beba rodila, nakon 20 do 30 dana, zena dosta vremena provodi kod svoje kuce.
Ostavi mi dete, i nema je po 4, 5, 6, 7, 8 sati, nekad i 10 i tako svaki dan.
Nekad ide i 2x dnevno. Stalno ide nesto im zavrsava, te ovamo, te onamo.
Govorim joj da prebaci deo posla i na drugu sestru, jer ona ima odraslu decu, uzalud.
Pokusao sam da joj objasnim, da joj je dete prioritet sad, ne vredi, krene da vice na mene.
Jesu joj roditelji stari i bolesni i da im treba pomoc, ali njeno odsustvo je predugo.
Ja moram da brinem o detetu za to vreme, da ga hranim, presvlacim.
Imam i svoje druge obaveze (radim kao prevodilac, freelancer), pa zbog svega ovoga, zapostavljam posao i gubim klijente.
Stize me umor, gubim zivce, koncentracija pada tako da nisam na nekom nivou na kom sam bio.
Prihodi se smanju, a ocekuje da ja placam racune (ona ne zeli da ucestvuje), jer ona pomaze roditelje koji imaju manje penzije.
Ona ima svoj posao, na porodijskom je, te ne moze da izgubi posao, prihodi su joj fiksni.
Da se barem angazuje u kuhinji, da pripremi nesto normalno, pa da i taj deo olaksa.
A ono, ni tamo sjajno, sve se nesto dovijamo za hrano, jedemo na brzaka spremljeno, ili se kupuju peciva.
Ne znam, da li ja gresim sto trpim ovo ili treba da imam razumevanja, zbog roditelja?
Da li je njeno odsustvo predugo, kakvo je vase vidjenje?
