slazem se sa tvojim odgovorom ...msm ,da su upravo vojnici postali mekusci u odnosu na vojnike iz WW1 i WW2 ,a da ne pricam o vojnicima kroz vekove. ali ,msm da u toj vrsti psiholoskog stava posle dolaska iz rata ima i geneza u nekog naroda ...recimo ,americki ,britanski vojnik ce vise imati psihickih problema ,nego vojnik sa bliskog istoka
ili sa balkana...iako i oni prozivljavaju PTSP, ali nekako se umeju nositi sa njim,dok su ovi sa zapada razmazeniji .
evo jos 1og primera ...posle dolaska americkih trupa iz vijetnama broj samoubistava kod amerikanaca je bio preko 11%,kod vijetnamaca taj broj nije postojao da bi se izrazio u %...ljudi se vratili u svoja rodna sela i zapoceli obnovu ...posle rata nastavljaju ziveti ....pa ,kad su se britanci vratili sa folklanda ,broj samoubistava je bio drastican ,a nisu toliko vremenski ratovali da bi na takav nacin pukli...msm da su vojnici sa zapada posebna sorta vojnika u odnosu na 2ge ,to se odnosi na period posle korejskog rata...
o vijetnamcima nema podataka...ali definitivno je moralo da bude....sta mislis,koliki je broj onih koji su se vratili u sela...a sela nema...ili pojedinih clanova porodice
o starim vremenima neznamo nista...da ti pravo kazem...ali,ako si citao od Andrica pripovetke o Mustafi Madzaru i Djerzelez Aliji....pogotovo u ovoj prvoj...videces uticaj PTSP-a na te junake
Madzar je do tancina opisan kao covek koji je usled rata skrenuo sa pameti,u startu nesanicom....pojavljivanjem raznih ruznih snova...potom i po danu prividjanjima,tj postepenim gubljenjem razuma.....Djerzelez je takodje imao izlive napada i nekontrolisanog gubljenja razuma,kao posledica ratnih aktivnosti...to je Andric prelepo objasnio u tim pripovedkama
U mom slucaju,ja sam tek pre neku godinu uspeo da se otarasim problema i od 2008-9 vise ni ne pominjem rat,cak ni u sali......sto rece jedan covek..koliko god da si jak po danu....tek nocu mozes da osetis svoju pravu snagu...a ona je kod coveka nikakva...veruj mi,to nema veze sa vekom i nivoom obrazovanja...od kad je Kain ubio Avelja,od tog trenutka postoji ta neka griza savesti...da si ucinio nesto sto je nedozvoljeno kako moralnim,tako Bozijim i prirodnim zakonima,a i ovim ljudskim,krivicnim.....
prema tome..to je oduvek postojalo,ali,razvoj medicine je uznapredovao,od testerisanja noge,sa klipom kukuruza u zubima protiv bolova ili pesnice u glavu kao anestezije....pa do najsufisticiranijih operacija...tako je jedno polje medicine...koje se zove psihijatrija,pocelo da se od 1.s.r bavi tim problemima u medicini,te da pokusa da zaleci mentalne rane koje vojnici imaju
recimo u 1.s.r je mnogo ljudi imalo problem sa artiljerijskom pripremom,zivci su im totalno stradavali usled bombardovanja,te su se kasnije tresli ko ukljuceni u struju
razumes,e to je jedino...sto u vreme Rima...legionaru nije imao ko da ukaze pomoc ako ga neko posece macem po ruci....a kamoli da mu se bavi psihom....bilo je sve suvise primitivno...danas je sve uznapredovalo,pa se i vojnicima moze spasiti zivot cak i ako ga kastena avionska razbuca ko kesu....a kamoli imati terapije i razgovore sa psihijatrom
