Jacob
Buduća legenda
- Poruka
- 49.565
Dragan Živanović iz sela Pričević uveo švajcarski model samousluživanja: mušterije same kupuju brašno, plaćaju i uzimaju kusur. I niko ga nije pokrao
Ako je suditi na osnovu iskustva Dragana Živanovića, vodeničara iz valjevskog sela Pričević, poštenje u Srbiji još živi. A ono što je on učinio verovatno je jedinstven primer u našoj zemlji. Prepustio je na savest svojim mušterijama da mogu sami, bez nadzora, da uzimaju brašno, plaćaju, uzimaju kusur i, ako baš žele, ostave neku rečenicu u knjizi utisaka. I sve to kada u vodenici nema vlasnika.
Nije to Dragan učinio iz čistog hira, već iz preke potrebe. Baš kao što ga je muka i naterala na ovaj posao.
Čari zanata
- Vodeničarstvo je stari zanat i skoro da je već i izumrlo - priča nam Dragan u pauzi sipanja kukuruza u koš. - Da ću se time baviti i porodicu izdržavati, nisam mogao ni da sanjam. Ipak, život je nepredvidiv i valjda je u tome i njegova čar. Uoči bombardovanja, kada se više sedelo nego radilo, zamolio me je komšija, pokojni vodeničar Milosav Bošković Đedo, da mu pomognem. Imao je dve vodenice, ovu i još jednu nizvodno, pa kad zimi naiđe navala, ponajviše oko Srpske Nove godine, nije mogao da postigne. Ušao sam u posao iz čiste radoznalosti, a danas sam takav fanatik da je to zaista teško razumeti. Uostalom, ko bi bez preke potrebe ustajao u dva sata posle ponoći, razbijao led na reci i skoro ceo dan provodio u vodenici da ne uživa u svom poslu? Elem, prihvatim ja njegovu ponudu i polako počnem da otkrivam čari zanata. Zaneo me zvuk čeketala, miris brašna i žubor vode, ceo sam se našao u njemu. Kada je par godina kasnije Đedo otišao sa ovog sveta, bez razmišljanja sam napustio posao u državnoj firmi, uzeo socijalni program i zakupio obe vodenice. Danas u njoj radimo supruga Milica i ja, deca žive u gradu, a svaki dinar koji ovde zaradimo slađi nam je od korice hleba.
Međutim, Živanovići ne žive samo od vodenice. U obližnjem selu Zlatarić imaju kuću i okućnicu, malo imanja, kupine i maline. Upravo su obaveze na zemlji doprinele da u vodenici uvede samousluživanje.
- S jeseni i zime nije bio problem, jer i inače vreme provodim u njoj - priča nam Dragan. - Ali leti, kada dođe sezona branja, morao sam da se i time pozabavim. A vodenica je kraj puta, ljudi dolaze, sramota me je da ih dočekaju zaključana vrata. Setim se, te izmerim nekoliko kesa s brašnom, a ključ ostavim kod komšije vikendaša, čija je kuća tik iza vodenice. Još na vratima napišem da ako nekom nešto treba, neka se obrati tom i tom.
Uz novac i kesa bombona
I funkcionisalo to nekoliko dana, sve dok prijatelj nije morao da ode za Beograd. Šta ću sad, pitam se ja i odlučim. Ostaviću otključano, napisaću šta treba, pa ću videti šta će biti. Odmerim ti tako nekoliko kesa raznog brašna, napišem cenu i kažem da se posluže slobodno. Računam, ako me neko i „poplaši", neće biti strašno. I tako to zaživi. Dođem uveče, vidim fale tri kese, a pare uredno ostavljene. Dopunim lager i ponovo ostavim. Svaki put isto, da bi posle nekoliko dana, pored novca, zatekao i kesu ljutih bombona i cedulju. Neko napisao: „Čoveče, ljudino! Brašno smo uzeli, pare ostavili, a sa bombonama te čašćavamo. Slikali smo tvoju vodenicu i ovaj natpis, tek toliko da Negotinu i celoj Krajini pokažemo kako se to radi u zapadnoj Srbiji. Da pokažemo da još ima poštena sveta i poverljivih ljudi!".
Posle nekoliko dana nova cedulja. Žena ispisala sledeće: „Nedavno sam bila u Švajcarskoj kod sina i prošla kraj baštice sa jagodama. Čovek ostavio vagu da sami naberete, izmerite i platite koliko košta. Zapitam se, tako: bože, zašto takvog poštenja nikada neće biti u mojoj Srbiji? A danas vidim da ga i te kako ima. Sina sam odmah pozvala, samo da kažem da je Švajcarska došla i kod nas. Hvala ti, čoveče, što vraćaš veru u ljude, što daješ priliku da u vremenu opšteg lopovluka i poštenje pokaže svoje lice".
I da je hteo, Dragan posle ovakvih poruka i zahvalnosti nije mogao da prestane. Jedino što je proširio asortiman usluge, pa sad i onaj ko želi da nešto samelje to jednostavno ostavi u vodenici. Vodeničar to posle izmeri, samelje, ujam uzme, a brašno ostavi. I za takve stoji obaveštenje, a na njemu piše: „Čoveče, ako imaš poverenja u mene, nemoj sumnjati. Ako sumnjaš, nemoj ostavljati!".
I narod ne sumnja. Radi i ponaša se kako je bog zapovedio, a za svoje poverenje biva višestruko nagrađen. Jer, kako ovde kažu, Draganovo brašno je nadaleko poznato i jedinstveno, nešto što se s fabričkim ne može porediti.
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/regioni/story/141275/Poštenje+živi+u+-+vodenici.html
Ako je suditi na osnovu iskustva Dragana Živanovića, vodeničara iz valjevskog sela Pričević, poštenje u Srbiji još živi. A ono što je on učinio verovatno je jedinstven primer u našoj zemlji. Prepustio je na savest svojim mušterijama da mogu sami, bez nadzora, da uzimaju brašno, plaćaju, uzimaju kusur i, ako baš žele, ostave neku rečenicu u knjizi utisaka. I sve to kada u vodenici nema vlasnika.
Nije to Dragan učinio iz čistog hira, već iz preke potrebe. Baš kao što ga je muka i naterala na ovaj posao.
Čari zanata
- Vodeničarstvo je stari zanat i skoro da je već i izumrlo - priča nam Dragan u pauzi sipanja kukuruza u koš. - Da ću se time baviti i porodicu izdržavati, nisam mogao ni da sanjam. Ipak, život je nepredvidiv i valjda je u tome i njegova čar. Uoči bombardovanja, kada se više sedelo nego radilo, zamolio me je komšija, pokojni vodeničar Milosav Bošković Đedo, da mu pomognem. Imao je dve vodenice, ovu i još jednu nizvodno, pa kad zimi naiđe navala, ponajviše oko Srpske Nove godine, nije mogao da postigne. Ušao sam u posao iz čiste radoznalosti, a danas sam takav fanatik da je to zaista teško razumeti. Uostalom, ko bi bez preke potrebe ustajao u dva sata posle ponoći, razbijao led na reci i skoro ceo dan provodio u vodenici da ne uživa u svom poslu? Elem, prihvatim ja njegovu ponudu i polako počnem da otkrivam čari zanata. Zaneo me zvuk čeketala, miris brašna i žubor vode, ceo sam se našao u njemu. Kada je par godina kasnije Đedo otišao sa ovog sveta, bez razmišljanja sam napustio posao u državnoj firmi, uzeo socijalni program i zakupio obe vodenice. Danas u njoj radimo supruga Milica i ja, deca žive u gradu, a svaki dinar koji ovde zaradimo slađi nam je od korice hleba.
Međutim, Živanovići ne žive samo od vodenice. U obližnjem selu Zlatarić imaju kuću i okućnicu, malo imanja, kupine i maline. Upravo su obaveze na zemlji doprinele da u vodenici uvede samousluživanje.
- S jeseni i zime nije bio problem, jer i inače vreme provodim u njoj - priča nam Dragan. - Ali leti, kada dođe sezona branja, morao sam da se i time pozabavim. A vodenica je kraj puta, ljudi dolaze, sramota me je da ih dočekaju zaključana vrata. Setim se, te izmerim nekoliko kesa s brašnom, a ključ ostavim kod komšije vikendaša, čija je kuća tik iza vodenice. Još na vratima napišem da ako nekom nešto treba, neka se obrati tom i tom.
Uz novac i kesa bombona
I funkcionisalo to nekoliko dana, sve dok prijatelj nije morao da ode za Beograd. Šta ću sad, pitam se ja i odlučim. Ostaviću otključano, napisaću šta treba, pa ću videti šta će biti. Odmerim ti tako nekoliko kesa raznog brašna, napišem cenu i kažem da se posluže slobodno. Računam, ako me neko i „poplaši", neće biti strašno. I tako to zaživi. Dođem uveče, vidim fale tri kese, a pare uredno ostavljene. Dopunim lager i ponovo ostavim. Svaki put isto, da bi posle nekoliko dana, pored novca, zatekao i kesu ljutih bombona i cedulju. Neko napisao: „Čoveče, ljudino! Brašno smo uzeli, pare ostavili, a sa bombonama te čašćavamo. Slikali smo tvoju vodenicu i ovaj natpis, tek toliko da Negotinu i celoj Krajini pokažemo kako se to radi u zapadnoj Srbiji. Da pokažemo da još ima poštena sveta i poverljivih ljudi!".
Posle nekoliko dana nova cedulja. Žena ispisala sledeće: „Nedavno sam bila u Švajcarskoj kod sina i prošla kraj baštice sa jagodama. Čovek ostavio vagu da sami naberete, izmerite i platite koliko košta. Zapitam se, tako: bože, zašto takvog poštenja nikada neće biti u mojoj Srbiji? A danas vidim da ga i te kako ima. Sina sam odmah pozvala, samo da kažem da je Švajcarska došla i kod nas. Hvala ti, čoveče, što vraćaš veru u ljude, što daješ priliku da u vremenu opšteg lopovluka i poštenje pokaže svoje lice".
I da je hteo, Dragan posle ovakvih poruka i zahvalnosti nije mogao da prestane. Jedino što je proširio asortiman usluge, pa sad i onaj ko želi da nešto samelje to jednostavno ostavi u vodenici. Vodeničar to posle izmeri, samelje, ujam uzme, a brašno ostavi. I za takve stoji obaveštenje, a na njemu piše: „Čoveče, ako imaš poverenja u mene, nemoj sumnjati. Ako sumnjaš, nemoj ostavljati!".
I narod ne sumnja. Radi i ponaša se kako je bog zapovedio, a za svoje poverenje biva višestruko nagrađen. Jer, kako ovde kažu, Draganovo brašno je nadaleko poznato i jedinstveno, nešto što se s fabričkim ne može porediti.
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/regioni/story/141275/Poštenje+živi+u+-+vodenici.html
