УВОД
Крајем маја 2004.године господин Млађан Динкић, министар финансија у влади Србије, приликом гостовања у листу Политика, на питање новинара да ли још има наших пара на Кипру одговорио је дословце:
''Мислим да је Србија 2000. године пропустила шансу да оснује одговарајућу институцију која би се систематски бавила само тим проблемом. Сигурно је да је било изнетог новца, не само на Кипар, већ и у друге земље. Али прошло је доста година и верујем да је заувек изгубљена било каква шанса да се томе уђе у траг. Та могућност је постојала 2000. године, али тада није све учињено. Није основана институција која би се само тиме бавила. Европска уУнија има своје институције које се баве нерегуларним трансакцијама и повраћајем новца и Американци Такође'' – био је категоричан Динкић, а објавила је Политика 4.јуна 2004. године.
Млађан Динкић у Блицу 14. јуна 2002. године:
''Потрагом за новцем који је из земље изнет на Кипар бавило се само петоро људи у земљи који, чак и да су супермени, не би могли да му уђу у траг...''
Е, НЕЋЕ БИТИ...
ПРЕДГОВОР
Ово је прича о томе како су појединци из државног врха једне демократске земље – Србије, по свему судећи опљачкали своју земљу и њене грађане за најмање 4 милијарде долара, уз свесрдну помоћ појединаца из друге демократске земље, данас пуноправне чланице ЕУ – Кипра, и наравно уз помоћ појединих моћника из Америке и ЕУ.
Са економско-финансијског становишта појединаца са Кипра тај потез се може разумети, јер је то новац туђе земље којимсе побољшава положај своје. Такође, са гледишта појединих себичних српских политичара који себе још називају демократама, отимање новца од сопственог народа очигледно има смисла. Али, са позиција народа у Србији и његове државе, то не да нема никаквог смисла и оправдања већ има свој пуни назив, а то је велика обмана Србије. Подривање економског положаја сопствене државе и бездушно сиромашење народа има своје место исписано у законима државе.
Како су актери ових збивања чланови и старе и нове, постоктобарске демократске власти, тако ће овај у свету јединствени подухват носити наслов: ''ДЕМОКРАТСКА ПЉАЧКА СРБИЈЕ'' и поднаслов ''ЕКОНОМИЈА ДЕСТРУКЦИЈЕ – ПРИМЕНА У ПРАКСИ''.
На почетку ваља рећи да она није рађена на основу трачева или полуистина. Није у служби било чијих политичких интереса партија на власти или опозиције. Нема намеру да поштеди било кога ко је и у најмањој мери активни учесник догађања, или је својим нечињењем постао саучесник у овој работи.
Ова књига је исписана, пре свега, на основу докумената и других материјалних доказа који су сакупљени у последњих 12 година у Србији и на Кипру, непосредним званичним изјавама учесника, објављеним информацијама које нико није демантовао и многим књигама, новинама, часописима које су такође остале без икаквог коментара. Многи документи сакупљени и изложени у овој књизи су судски документи проистекли из неколико судских спорова на Кипру. Ту је затим преписка са државним органима Кипра и Србије, банкарским институцијама и појединцима. Најзад ова књига своје закључке заснива и на непобитним доказима и чињеницама објављеним у званичним извештајима Хашког трибунала, као и необјављеним извештајима и писмима госпође Карле дел Понте. Дакле, она је склопљени мозаик познат ужем кругу јавности, али сасвим сакривен од очију шире јавности. О свему томе много знају поједини органи власти Србије, Кипра, Грчке, САД-а, Велике Британије, Русије и других земаља.
Приложени материјал тешко може да оповргне или демантује било који који учесник догађања свеједно да ли је економиста, правник или политичар. Ови последњи понајмање, јер су у народу познати као људи који много фразирају, заобилазе истину, а понајвише етикетирају друге људе.
Циљ ове књиге је да обавести најширу јавност шта се иза кулиса догађало са нашим парама које су изнете из државе од 1990. године до данас. Српска јавност која је увек била бунтовна и правдољубива, сада као да је омађијана, готово припремљена од стране појединаца из демократске власти да што лакше прогута сурову истину како је Србија брутално опљачкана и осиромашена и осиромашена и да се са тим сазнањем дефинитивно помири. Када би се српска јавност покренула и приморала државне органе да поведу свеобухватну истрагу у земљи и иностранству,и најзад покрену акцију за повраћај новца , тај новац , или барем његова трећина – око милијарду и по долара – био би враћен Србији. То је мишљење и британских адвоката специјалиста за ту област, али и финансијских експерата Карле дел Понте која је знатижељно питала наше људе зашто не траже од Кипрана да врате новац Србији. Добијени одговор је гласио да они нису непосредно надлежни за то и да је то посао неког другог. Њеном чуђењу није било краја.
Кључни човек ове приче је господин Предраг Ђорђевић, рођени Београђанин, који живи скоро 13 година на Кипру и годинама се бави спољном трговином и консалтингом, а економско образовање и техничко знање, правна стручност и искуство омогућило му је да проникне у срж ове теме, открије како се перу паре у ''offshore'' центрима као што је Кипар, чиме је себе сврстао у експерте за ту област. До сазнања о свему томе на почетку боравка на Кипру долазио је невољно, игром случаја, да би се убрзо сасвим посветио тој тематици не би ли и на тај начин одбранио себе и своју породицу од жестоких напада разних типова са белим оковратницима који су седели или још седе у врховима двеју држава. Њега је истовремено ангажовао Глас Јавности да комплетира своје истраживање о овој теми и помогне реализацију ове књиге.
Ако се Предраг Ђорђевић буде изборио са њима то би убрзало враћање наших пара са Кипра народу у Србији што је коначан циљ његових напора. На нама је да му помогнемо.
ПОДСЕТНИК:
