ОТАЏБИНО
Људи прилазе свирепо
Са надама да их убијем
Узетост маха без срца
Прождирем
Из нијансе остатка свог срца
Чујем крви мач
У бој, у бој свирепости очна
У лудило лудила ти плимо нискости
Од крша до ђубришта
Историја мирише
У травама стакла борбених људи
Папири небриге одаслати по снегу крви
У чамотињи старог ораха слика рата
Зовем мртвило у себи
Дужна сам му описа
И слике давних умрлих истина
Да у руци их замрсим
И читаоцима принесем
Да ли лудилу ширим руку
Да ли набоју сечива даривам се
Ка врху ножа, и пробоју животних жила
Умирем ко жртва од свих жртвована
Селим се речима без свога дела
Копам чамотињом старог свога села
И бригом и драмом закопала свет
И животињом својом даровала све
Ти ниси тамо
Познала бих ти корак
Ти душо..моја мамо
Ти оче...моје вече
Моја надо..моја слепости
Љубави моја, мило чедо
Сувише је рата на мом путу
Сувише драме у тишини мојој
Људи дижу копља
Умртвљујући ме
Око болесно, руке дрхтаве
Дан угашен, живот прегажен
Слава напуштена, душа преварена
Ко да ми покаже пута
Кад га неумем следити
Ко да ме пожурује
Када се смем само једити
На себе и на друге
Јер песник сам туге
Не живота, не сјаја
Већ само рата и ратне драме
Песник сам одвратности,
Панике и страха
До мене само прекланих вратова води пут
До вас само моја смрт
У долини своје жеље крадем
још једну слику других
Маштам о другима, а од себе бегах
Ко аорист уситњена
Ко аорист избачена
Из живљења, из света
Стара сам
Без душе
Крика и лета
Стара песмо моја
Научи ме како се умире
Криком умирућих птица
Њеним трком
Падом, устајањем
Њеним проклетством испуни ме
Да их научим мудрима
Да их научим светима
Те људе
Те друге
Те људе
Неразумне
Те људе
од мене напуштене
О Србијо мила мати
Када ћеш ме опет дати
Милим крвним непријатељима
Твојим глупостима
Да ме убију
Да ме сакате
Њихове гадости
И погледи
Њихове свирепости
Одвратности
Србијо мила мати
Када ћеш ми заплакати
Што те један песник силно воло
Некад давно
Некад давно
А сад исти тај песник
У тами чами
У теби мрзи
И тебе и њих
И друге и отаџбину
И сваки људски лик
Јер мржња сам
Јер умрла сам
Нисам душа
Нисам песма
Само бујица бесмисла
Која те слика
Посусталошћу
Српске књижевности
Мила мати
Када ћеш за мном заплакати
Када ћеш ме туђину опет дати
Јер висину продајеш вековима
Висину на којој се ја родих
Висину на којој једино дисах
Када ћеш ме мила сестро
Својом опет звати
И овако мртвом
Обамрлом
Невеселом
Од тебе проклетом
А ипак теби само верном
Када ћеш ме домовино
Опет својим чедом звати
И не дати ми да од тебе одем
У свет других
У свет избеглих
У свет страних
Када ћеш ме
Мајко моја
У утроби опет
Склонити
Опет
Миловати
И заштити
Од Бесмисла
Од Рата
Од Крви
И Ножа
Када ћеш ме мати
Када ћеш
Када
Опет својим Чедом,
А не Издајником
Звати
Мс

Људи прилазе свирепо
Са надама да их убијем
Узетост маха без срца
Прождирем
Из нијансе остатка свог срца
Чујем крви мач
У бој, у бој свирепости очна
У лудило лудила ти плимо нискости
Од крша до ђубришта
Историја мирише
У травама стакла борбених људи
Папири небриге одаслати по снегу крви
У чамотињи старог ораха слика рата
Зовем мртвило у себи
Дужна сам му описа
И слике давних умрлих истина
Да у руци их замрсим
И читаоцима принесем
Да ли лудилу ширим руку
Да ли набоју сечива даривам се
Ка врху ножа, и пробоју животних жила
Умирем ко жртва од свих жртвована
Селим се речима без свога дела
Копам чамотињом старог свога села
И бригом и драмом закопала свет
И животињом својом даровала све
Ти ниси тамо
Познала бих ти корак
Ти душо..моја мамо
Ти оче...моје вече
Моја надо..моја слепости
Љубави моја, мило чедо
Сувише је рата на мом путу
Сувише драме у тишини мојој
Људи дижу копља
Умртвљујући ме
Око болесно, руке дрхтаве
Дан угашен, живот прегажен
Слава напуштена, душа преварена
Ко да ми покаже пута
Кад га неумем следити
Ко да ме пожурује
Када се смем само једити
На себе и на друге
Јер песник сам туге
Не живота, не сјаја
Већ само рата и ратне драме
Песник сам одвратности,
Панике и страха
До мене само прекланих вратова води пут
До вас само моја смрт
У долини своје жеље крадем
још једну слику других
Маштам о другима, а од себе бегах
Ко аорист уситњена
Ко аорист избачена
Из живљења, из света
Стара сам
Без душе
Крика и лета
Стара песмо моја
Научи ме како се умире
Криком умирућих птица
Њеним трком
Падом, устајањем
Њеним проклетством испуни ме
Да их научим мудрима
Да их научим светима
Те људе
Те друге
Те људе
Неразумне
Те људе
од мене напуштене
О Србијо мила мати
Када ћеш ме опет дати
Милим крвним непријатељима
Твојим глупостима
Да ме убију
Да ме сакате
Њихове гадости
И погледи
Њихове свирепости
Одвратности
Србијо мила мати
Када ћеш ми заплакати
Што те један песник силно воло
Некад давно
Некад давно
А сад исти тај песник
У тами чами
У теби мрзи
И тебе и њих
И друге и отаџбину
И сваки људски лик
Јер мржња сам
Јер умрла сам
Нисам душа
Нисам песма
Само бујица бесмисла
Која те слика
Посусталошћу
Српске књижевности
Мила мати
Када ћеш за мном заплакати
Када ћеш ме туђину опет дати
Јер висину продајеш вековима
Висину на којој се ја родих
Висину на којој једино дисах
Када ћеш ме мила сестро
Својом опет звати
И овако мртвом
Обамрлом
Невеселом
Од тебе проклетом
А ипак теби само верном
Када ћеш ме домовино
Опет својим чедом звати
И не дати ми да од тебе одем
У свет других
У свет избеглих
У свет страних
Када ћеш ме
Мајко моја
У утроби опет
Склонити
Опет
Миловати
И заштити
Од Бесмисла
Од Рата
Од Крви
И Ножа
Када ћеш ме мати
Када ћеш
Када
Опет својим Чедом,
А не Издајником
Звати
Мс

ops: