Danas je u 15h imao zakazan sastanak. Dogovor je bio da se sa svojom devojkom nadje ispred ulaza njene zgrade. Uzbudjen sto ce je danas videti, stigao je ranije na dogovoreno mesto. Preko puta ulaznih vrata zgrade, jednostavna, dvokrilna vrata celicnih okvira ispunjenih staklom, koja su izlazila na trotoar prometne ulice, ugledao je drvenu klupu. Zaputio se ka njoj i zauzeo uduban polozaj poigravajuci svojom desnom nogom koja je odavala njegovo uzbudjenje. Gledao je kroz staklo, zeljno iscekujuci da se poznato lice pojavi, zustrim pokretom povuce vrata i u dva koraka napusti prag dok se vrata polako zatvaraju za njom. Ta scena koju je iscekivao, cinila mu se dalekom, pa je vreme hteo da prekrati posmatrajuci ljude koji su prolazili ispred zgrade, koja je bila paralelno postavljena sa ulicom. Posmatrao je ljude tako sto bi nekoga uhvatio pogledom na uglu zgrade sa njegove desne strane i pratio ih dok ne napuste ugao zgrade sa njegove leve strane.
Ugledao je jednu stariju zenu, odevenu u jednostavnu haljinu braon boje sa belim cvetnim dezenom. U levoj ruci drzala je ceger iz koga su virili zeleni delovi povrca. Sa razdaljine zapazio je njenu kratku kosu i bore na levom profilu njenog lica. Te bore odavale su mu utisak tereta i patnje. Zamisljao je kako ova napacena zena ide svojoj kuci kako bi deci spremila rucak. Njena deca su bila teret koji je ona nosila. Verovatno su bili nesrecni, neispunjeni i neostvareni ljudi koji nisu uspeli da se izdignu iz cemera ljudske pakosti, pritisaka koji su im nametali stariji, i tako ispraznjeni, ostali u svojim tridesetim godinama, kod majke, bez posla, porodice i ikakve perspektive.
Visoka pojava u skupocenom poslovnom odelu nije mogla da mu promakne. Krupnim koracima grabio je ka necemu. Kroz naocare za sunce osetio je pogled sa visine i pun prezira prema slabima i saosecajnima. Na njegovom levom profilu mogla se uociti smrtna ozbiljnost. Ali, ta ozbiljnost nije bila posledica predanog rada i discipline, nego je ona poticala zbog otupelosti njegove empatije prema ljudima. Njegova ozbiljnost znacila je spremnost da se pogazi sve kako bi se doslo do cilja.
Dve plave simpaticne devojke, odevene u jednostavne kratke majice i u uskim pantalonama privukle su njegovu paznju. Njihova lica bila su prekrivena osmehom. Po gestikulaciji uvideo je da prepricavaju dogadjaje iz sinocnjeg izlaska. Osetio je da je taj smeh lazan, da je samo maska za tugu koju osecaju u sebi. Ove mlade devojke naucene su da ljudima pokazaju samo osmeh kako bi drugi pomislili da su srecne. Naucene su da je fizicka lepota valuta koja kupuje neki bolji i srecniji zivot, ispunjen iskljucivo materijalnim. Ispunio ga je osecaj patnje koji je povezivao sve ove ljude, nije mogao da se otme utisku da ljudi ne shvataju da sreca lezi u jednostavnosti.
U tom trenutku ta jednostavnost odigrala se pred njegovim ocima. Primetio je njegovu devojku kako zustrim pokretom otvara vrata i u nekoliko leprsavih koraka dolazi do ivice trotoara. Njihovi pogledi su se spojili. Ona je desnom rukom pramen svoje crne kose prebacila iza uva, poljubila vrhove svojih prstiju i poslala mu poljubac koji je pratio siroki osmeh. U tom trenutku shvatio je da srecu cini susret dvoje ljudi koji se vole.
Ugledao je jednu stariju zenu, odevenu u jednostavnu haljinu braon boje sa belim cvetnim dezenom. U levoj ruci drzala je ceger iz koga su virili zeleni delovi povrca. Sa razdaljine zapazio je njenu kratku kosu i bore na levom profilu njenog lica. Te bore odavale su mu utisak tereta i patnje. Zamisljao je kako ova napacena zena ide svojoj kuci kako bi deci spremila rucak. Njena deca su bila teret koji je ona nosila. Verovatno su bili nesrecni, neispunjeni i neostvareni ljudi koji nisu uspeli da se izdignu iz cemera ljudske pakosti, pritisaka koji su im nametali stariji, i tako ispraznjeni, ostali u svojim tridesetim godinama, kod majke, bez posla, porodice i ikakve perspektive.
Visoka pojava u skupocenom poslovnom odelu nije mogla da mu promakne. Krupnim koracima grabio je ka necemu. Kroz naocare za sunce osetio je pogled sa visine i pun prezira prema slabima i saosecajnima. Na njegovom levom profilu mogla se uociti smrtna ozbiljnost. Ali, ta ozbiljnost nije bila posledica predanog rada i discipline, nego je ona poticala zbog otupelosti njegove empatije prema ljudima. Njegova ozbiljnost znacila je spremnost da se pogazi sve kako bi se doslo do cilja.
Dve plave simpaticne devojke, odevene u jednostavne kratke majice i u uskim pantalonama privukle su njegovu paznju. Njihova lica bila su prekrivena osmehom. Po gestikulaciji uvideo je da prepricavaju dogadjaje iz sinocnjeg izlaska. Osetio je da je taj smeh lazan, da je samo maska za tugu koju osecaju u sebi. Ove mlade devojke naucene su da ljudima pokazaju samo osmeh kako bi drugi pomislili da su srecne. Naucene su da je fizicka lepota valuta koja kupuje neki bolji i srecniji zivot, ispunjen iskljucivo materijalnim. Ispunio ga je osecaj patnje koji je povezivao sve ove ljude, nije mogao da se otme utisku da ljudi ne shvataju da sreca lezi u jednostavnosti.
U tom trenutku ta jednostavnost odigrala se pred njegovim ocima. Primetio je njegovu devojku kako zustrim pokretom otvara vrata i u nekoliko leprsavih koraka dolazi do ivice trotoara. Njihovi pogledi su se spojili. Ona je desnom rukom pramen svoje crne kose prebacila iza uva, poljubila vrhove svojih prstiju i poslala mu poljubac koji je pratio siroki osmeh. U tom trenutku shvatio je da srecu cini susret dvoje ljudi koji se vole.
Napokon muško koje ne gleda globalistički, ne stavlja sve u isti koš i sve i svakoga objašnjava sa par citata umnih ljudi, već razmišlja i misli svojom glavom za svaku individuu posebno.