kisela bombona
Elita
- Poruka
- 20.095
У интервјуу који је прихватио за `Haarec`, а који је уступљен и дневном листу `Danas`,
Милошевић говори о својим гледањима на могућност да буде ухапшен, да му се суди, садашњим властима, "приватној политици" Сједињених Америчких Држава према њему, о мотивима који су га покретали док је водио своју политику, али и издаји својих сарадника и пријатеља када више није био на власти.
Слободан Милошевић је одведен у Централни Затвор неколико дана након објављивања овог интервјуа, тачније, 1. априла 2001. године.Милошевић говори о својим гледањима на могућност да буде ухапшен, да му се суди, садашњим властима, "приватној политици" Сједињених Америчких Држава према њему, о мотивима који су га покретали док је водио своју политику, али и издаји својих сарадника и пријатеља када више није био на власти.
У данима непосредно пред његово хапшење, прелиставајући бројеве дневног листа `Danas` из тог периода, могуће је видети обећања високих државних званичника да до хапшења, али и изручења Слободана Милошевића неће доћи.
"Чини се да је то његово највеће разочарање у људском смислу. У политичком смислу, то је, како каже, осећање да је ‘на Косово стигао касно’. Он говори мирно, љубазно, без узбуђења и отворено за сусрет с неким кога први пут среће“, пише Драган Бисенић у викенд издању `Danas`- а за 24. и 25. март 2001. године у оквиру интервјуа са Слободаном Милошевићем са насловом,
"Слободан Милошевић:
Обичан човек кога су историјске околности довеле у ситуацију
да сав свој живот посвету угроженом народу“.
Обичан човек кога су историјске околности довеле у ситуацију
да сав свој живот посвету угроженом народу“.
Захваљујући колегама из израелског дневника `Haarec`, овај интервју је истовремено објављен у `Тел Авиву` и у `Danasu`.
„Doskorašnji predsednik SRJ Slobodan Milošević dočekao nas je uveče u prostranoj dnevnoj sobi kuće u kojoj sada živi, da bi smo obavili intervju zatražen još pre pet meseci. Soba je nameštena belom garniturom za sedenje, ispred koje se nalazi još jedan slični stočić s foteljama. U sobi je, iza ove garniture, uočljiv veliki globus. ‘Ja sam mislio da ste Vi stariji čovek, a Vi dečko’, prve su reči mog domaćina. Kažem da ipak nisam dečko, te da radim već dugo, od vremena kad je postao predsednik CK Srbije, ali on uzvraća: ‘Za mene, koji ima kćerku Vaših godina, Vi ste mladić’“, opisan je prvi susret sa Slobodanom Miloševićem.Predlog pitanja i tema za razgovor dostavljeni su već ranije, podseća Bisenić, a intervju je prihvaćen krajem februara, da bi definitivno bio obavljen uveče, 14. marta 2001. godine, a isti je autorizovan. U nastavku sledi intervju u celosti.Ugrožen je teritorijalni integritet Jugoslavije. U ekspanziji su albanski separatizam i terorizam, jer su se snažno i brzo, posle oktobarskih događaja, preneli i na područje van Kosova. Aspiracije albanskih separatista i terorista se šire sa teritorije Kosova na druga područja južne Srbije i u ovim okolnostima gde im se omogućava da kupuju vreme, ja ne znam, zaista, gde im je kraj. Bojim se da će i drugi separatisti dobiti svoje terorističko lice i zahtevati naročito autonomni status za višenacionalna područja Srbije ili čak i za otcepljenje tih područja od Srbije. Crna Gora se može odvojiti od Srbije, jer se na tome radi i van Jugoslavije i u Jugoslaviji, ali, bojim se da će Crna Gora biti suočena i sa unutrašnjim separatističkim tenzijama i zahtevima za prekrajanjem njenog teritorijalnog prostora – istakao je Slobodan Milošević u odgovoru na pitanje našeg saradnika o karakteristikama današnjeg političkog trenutka u Jugoslaviji.
– Što se ekonomskih i socijalnih prilika tiče, nastavio je Milošević, one su loše, jer standard naglo i mnogo pada. Mislim da je to neopravdano, jer je. ekonomska situacija i u uslovima sankcija bila mnogo bolja, a sada s obzirom da su konačno skinute sve sankcije i uspostavljene sve veze sa „svetom“ to pogotovo ne bi smelo da se događa. U predizbornoj kampanji predstavnici sadašnje vlasti su obećavali blagostanje – ako oni i kad oni dođu na vlast skinuće se sva embarga i počeće brzi, gotovo fantastični, oporavak društva. I eto, oni su došli na vlast, skinuta su sva embarga. A od oporavka brzog, pogotovo fantastičnog, ni posle pola godine, nema ništa. Naprotiv. I neće ga biti uskoro ili ga neće biti uopšte, ako se vlast ne bude bavila ekonomskim i ostalim poslovima bitnim za život građana, već se isključivo bavila hajkom na predstavnike prethodne vlasti, političke neistomišljenike i levičare. Mnoga preduzeća, čak i ona koja su od vitalnog značaja za život zajednice, ne rade. Pripremaju se za jeftinu prodaju stranim kupcima ili za jednostavno poklanjanje strancima. Što se političkih prilika tiče, mislim da zemlji preti opasnost od uspostavljanja jednopartijskog sistema, jer su sve partije koje nisu vladajuća partija, izložene medijskom linču, otimanju materijalnih dobara kojima legalno raspolažu, a njihovim istaknutim predstavnicima danonoćno se preti hapšenjem. U toku su montirani politički procesi i najavljuje se čitava serija novih. To uvodi društvo u atmosferu straha, ljudi počinju da se plaše za svoje živote, za svoju imovinu i za svoj posao. Sredstva informisanja su
isključivo u rukama vlasti, potpuno su uniformna i u njima nema prostora ni za jedno mišljenje koje je drugačije od oficijelnog, vladajućeg. Od obećane demokratije, naravno, nema ništa. Ali, sve je u znaku nasilja, pada standarda, političkog jednoumlja i teritorijalne nestabilnosti – istakao je Milošević.
Podrška u četiri oka
Da li sebe smatrate političarom, državnikom ili revolucionarom? Vašu prvu fazu borbe za promene u jugoslovenskom društvu nazvali ste „antibirokratskom revolucijom“?
– Uvek sam za sebe smatrao da sam običan čovek, koga su istorijske okolnosti u jednom trenutku njegovog života dovele u situaciju da sav svoj život posveti narodu kome je sve bilo ugroženo.
Da li ste, počinjući svoju političku karijeru kao vodeći čovek Srbije imali i neki politički plan prema kojem ste vodili svoju politiku, ili ste svoju politiku prilagođavali onako kako su se i okolnosti menjale. Jednom ste zamerili svojim političkim protivnicima da ih „nigde nije bilo kada je bilo neizvesno kako će se okončati borba za celovitost Srbije“. Da li to ukazuje da je bilo trenutaka u političkoj borbi, kada ni sami niste znah kakav će njihov ishod biti?
– Kada sam 1989. godine izabran za predsednika Srbije, još je postojala SFRJ. Imao sam tada 47 godina, pre toga sam najveći deo svoga radnog života proveo u privredi i bankarstvu i smatrao sam da svoja znanja i iskustva mogu da iskoristim u koncipiranju i realizovanju ekonomskog razvoja Srbije na savremen i uspešan način.
Nije zasluga ni moja, ni Srbije, pa ni Jugoslavije u krajnjoj liniji, što je u burnim događajima koji su zadesili Istočnu Evropu 1989. i 1990. godine, u svim zemljama tog regiona došlo do dramatičnih političkih tenzija, sukoba i promena koje su u drugi plan stavile i ekonomsku i socijalnu i obrazovnu i kulturnu dimenziju njihovog života, a „svele život ovih zemalja na stranačke sukobe i borbe, a u višenacionalnim državama na etničke, nacionalne i verske netrpeljivosti, zbog kojih su se neke od tih višenacionalnih zemalja raspale, a neke nastavile da žive u neprekidnim i teškim tenzijama između većinskog stanovništva i manjina.
Zasluga za taj traumatični život svih ovih zemalja najvećim delom pripada kreatorima svetskog poretka koji je predviđao da se ove zemlje kolonizuju. Ali, naravno, ne treba ni ove zemlje amnestirati od svake odgovornosti za sudbinu koja ih je snašla. Bilo je, ipak, dosta načina da se suprotstave ekonomskoj i socijalnoj degradaciji, a naročito političkim, nacionalnim, verskim i etničkim sukobima koji su razgrađivali njihovo biće.
U tim okolnostima, na samom početku devedesetih godina, ja sam bio prinuđen da, u borbi za očuvanje Jugoslavije, a kasnije u podršci interesima srpskog naroda van Srbije i, najzad, u naporima da se sačuva nezavisnost same Srbije i treće, tek uspostavljene Jugoslavije, da branim najveće vrednosti – domovinu, narod, slobodu, nezavisnost, nacionalno dostojanstvo. A istovremeno smo uspešno držali paralelni front borbe za ekonomski opstanak u uslovima ratova, sankcija i velikog broja izbeglica gotovo čitavu deceniju. Naša ekonomska politika u tim uslovima donela je rezultate kojima se ni jedna zemlja u okruženju (a ni jedna nije imala ni ratove ni sankcije) ne može pohvaliti.
Moji, kako vi kažete, politički protivnici ili većina njih, nikada nisu učestvovah u naporima vlasti na čijem čelu sam bio da se sačuva integritet Srbije. I, onda, kada su kod mene dolazili da o tome razgovaramo i da se eventualno dogovorimo oko zajedničkog istupanja, nisu se pridržavali dogovora i najčešće su me posle dva-tri dana optuživali javno za poteze za koje su mi u četiri oka davali podršku.
Kap u moru nepravde
Kakav je Vaš odnos prema Izraela i prema stavu Izraela prema Jugoslaviji?
– Mi smo uvek imali pozitivan odnos prema potrebama izraelskog naroda da živi u miru i da bude slobodan. Ali, moram da kažem, da nam, nažalost, sličnom dobrom voljom, od strane Izraela, nije uzvraćeno, kada je srpkoin narodu bilo teško, kada je bio izložen svim vrstama pritisaka – od medijskih i ekonomskih do oružanih. Bilo je, doduše, i onih koji su digli glas protiv albanskog separatizma i terorizma. Premijer Šaron na primer. Ali, to su bili retki izuzeci.
Neki Srbiju i njenpoložaj vole daporede sa položajem Izraela, Kosovo sa Jerusalimom, muslimansko okruženje Srbije sa palestinskim i arapskim okruženjem Izraela. To je rekao i sadašnji predsednik Koštunica. Smatrate li da su ta poredenja osnovana ili su ona rezultat izvesnih propagandnih numera da bi se položaj Srbije bolje shvatio u svetu?
– Najveća sličnost je u tome što je i nad Srbima kao i nad Jevrejima izvršen genocid. Samo su sada gasne komore i peći za spaljivanje, zamenile usavršenije, prikrivenije i dugotrajnije forme uništavanja jednog hrabrog naroda i njegove države. Medijska satanizacija, ekonomske sankcije, blokade, bombardovanje. Srbi su jedini narod koji je bombardovan u Evropi od Drugog svetskog rata. Najpre u Republici Srpskoj, a onda Jugoslaviji. 2.2000 tona bombi sručeno je na Jugoslaviju 99. – gotovo sve na civilne ciljeve. Njihove udvorice danas, u Jugoslaviji, prema političkim neistomišljenicima, a pre svega levičarima, vrše takvo bezakonje, nasilje i diskriminaciju koja se samo može uporediti sa diskriminacijom nad Jevrejima u nacističkoj Nemačkoj.
Kako ste reagovali kada je prethodna vlada Izraela odbila da odobri ulazak na milenijumsku proslavu u Jerusalimu premijeru Bulatoviću i drugim jugoslavenskim zvaničnicima, aprihvatila da to bude Zoran Đinđić?
– Diskriminacija naše zvanične delegacije za milenijumsku proslavu u Jerusalimu bila je samo kap vode u moru nepravde, jednog višegodišnjeg linča čitavog naroda, kome su se pridružili i u kome su učestvovah, bez razmišljanja, svi koji su želeli da se ponizno dodvore Klintonovoj administraciji. Nismo uopšte reagovali. To je za nas bilo uobičajeno ponašanje. Jevrejima bi to osećanje moralo biti prilično prepoznatljivo.
Da li ste bih svesni političkih rizika kojima se izlažete?
– Razumljivo, tamo gde je odgovornost najveća, najveći je i rizik. A na čelu zemlje i naroda koji su izloženi vrlo organizovanim međunarodnim pritiscima, koji su predmet pažnje gotovo celog sveta, taj rizik je najveći.
Računao sam sa tim rizikom. Njegovim posledicama sam izložen od prvog dana, takoreći već od 1990. godine. Ali sam računao i sa istinom i pravdom. Verovao sam u njih. Zato se nisam branio od kleveta kojima sam bio izložen. Možda je to greška. Moja porodica, na primer, smatra da je greška, da nije trebalo da pređem ni preko jedne klevete.
Da li su izbori 24. septembra bili jedan od rizika? Ima vaših saradnika koji veruju da ste pogrešno savetovani da raspišete prevremene predsedničke izbore kada to niste morali da učinite?
– Rekao bih da ti koji sada kažu da me je neko pogrešno savetovao da raspisujem izbore za predsednika godinu dana ranije, da su baš oni ili deo njih bili ti koji su zastupali takav predlog.
Da li ste znali da će Vas, posle slike koja je u svetskim medijima stvorena o Vama, posle nepristajanja na uslove NATO-a, optužiti Haški tribunal?
– Računao sam na sve opasnosti koje sa sobom donosi odluka da Srbija i Jugoslavija ne prihvate uslove NATO pakta. Optužnica Haškog tribunala je samo jedna od tih opasnosti za moj život i život moje porodice.
Da li Vas optužnica Haškog tribunala i američka ucena na pet miliona dolara plaše i kakav Vi odnos imate prema svemu tome?
– Svako ko se nađe na čelu vojske koja se brani od spoljnog neprijatelja mora da računa sa odmazdom neprijatelja, ako se u međuvremenu ne sklopi mir i neprijatelj i dalje ima neprijateljske namere. Njegove neprijateljske namere prema „ratnom protivniku“ hrani situaciju u kojoj „ratni protivnik“ više nije vrhovni komandant. Onda se obračun sa bivšim vrhovnim komandantom smatra lakšim, naročito, zato što se nađe saveznik u njegovim političkim protivnicima u zemlji, a moguće i među dojučerašnjim saradnicima u odbrani zemlje.
Što se ucene tiče, o njoj mislim, nadam se, isto što i Vi, isto što i svi normalni ljudi na svetu. Ucena je jedan od najnemoralnijih oblika individualnog i kolektivnog ponašanja. Jedna od opravdano najomraženijih reči u ljudskom govoru je ucena.
Napad NATO-a na Jugoslaviju ocenili ste kao korak novih svetskih gospodara prema većem, mnogo krupnijem cilju. Pretpostavljam da je u pitanju Rusija. Da li su onda poslednjih desetak godina na Balkanu i Jugoslaviji istog karaktera koji je imao i 27. mart 1941. samo što je prošli put taj otpor trajao tri nedelje, a ovaj put deset godina?
– Po svemu izgleda da je tako.
Kakva je bila uloga velikih sila na Balkanu u poslednjih deset godina?
– Velike sile su imale zajednički interes da destabilizuju Balkan, da bi ga ekonomski koristile i politički kontrolisale. U tom pogledu je nelogično što su se u toj priči zajedno našle sve velike zapadne zemlje. Destabilizacija Balkana je i destabilizacija Evrope. To mogu da nemaju u vidu neki političari u SAD, ali to ne mogu da nemaju u vidu u Evropi.
Prethodna Jugoslavija je imala veoma bliske odnose s NATO-om. Kao načelnik jugoslovenskog Generalštaba, Koča Popović je 1951. čak obećao Ajzenhaueru da će se jugoslovenska vojska, iako je komunistička, boriti rame uz rame sa „zapadnom“, „kapitalističkom“ vojskom, protiv Sovjetskog Saveza. Kako iz te perspektive gledate na napad NATO-a na Jugoslaviju i uopšte ulogu NATO-a u jugoslovenskoj krizi?
– Ukidanjem Varšavskog vojnog saveza, NATO, koji je do tada bio njegov antipod, ostao je sam. Njegova moć je postala neograničena, svetska ravnoteža potpuno ukinuta. Možda su zato zemlje članice NATO pakta trebalo da svoju zajedničku politiku nađu u političkoj platformi saradnje sa svima, u pomoći nerazvijenim i malim zemljama i narodima. NATO, kada je ostao sam i postao moćan, imao je šanse da ukine sve ratove na svetu.
...следи наставак...
