bobanjov
Iskusan
- Poruka
- 6.181
Владимир Димитријевић
24. 12. 2010.
Под претњом се налази независност породице, право родитеља да одређују приоритете васпитања и устројства породичног живота, традиционални односи деце и родитеља, засновани на послушању млађих старијима. Родитељи не само да се фактички одстрањују од заштите права своје деце, него постају објекат непрестаног надзора од стране „надлежних“ органа.
Године 1968, Херберт Маркузе, славни „еротски револуционар“, поручио је париским студентима: “Патологију треба прогласити за норму, а норму за патологију – и тако ћемо срушити буржоаско друштво“. То, што ће тако бити срушено СВАКО, а не само буржоаско друштво, Маркузеа се није тицало. Као и многи интелектуалци, од јакобинског хушкача Мараа наовамо, он се представљао као „пријатељ народа“, то јест као онај који, боље од самог народа, зна шта су његови интереси. Уосталом, сваки тоталитаризам је такав: ако нећеш да се утопиш у утопијску заједницу, ми ћемо те утопити, макар с каменом о врату.
А тоталитаризам, као што је доказао руски философ Иван Иљин, не зависи од облика, него од ОБИМА власти. Он је присутан свуда где држава хоће да непрестано надзире приватни живот својих грађана. Једна од најсрамнијих епизода из историје тоталитарних режима је повест о Павлику Морозову, дечаку који је потказао своје родитеље као непријатеље совјетског режима. Родитељи су послати у ГУЛАГ, а мали Павлик је ушао у све уџбенике Стаљиновог доба као пример „совјетског патриотизма“.
НАТО-измећари на власти у Србији, скупа са НВО делатницима сорошевског порекла, у последње време се показују као евро-стахановци, ударнички спремни да ураде чак и оно што се не тражи, да би нас што пре поевроунијатили. Одричу се Косова и одвајају Војводину, доносе „pro-gay“ законе, спремају се да легализују проституцију и да одузимају децу родитељима који их шљицну по стражњици (такав закон, који и најблаже телесно опомињање проглашава кривичним делом, постоји у само 18 земаља света, али НАТО-ударници желе да покажу како су „напреднији“ од „напредних“).
Значи, удариће на породицу, обрачунаваће се са основним верским слободама и традиционалним моралним законима.
Волите ли брзу вожњу?
That’ s not all, folks, то јест: „Децо, волите ли брзу вожњу?“ (што рече teenage – ђаво у првом делу филма „Ми нисмо анђели“). Куда ће нас одвести брза вожња с Мефистом прерушеним у возача на линији Београд – Брисел? Прошетајмо мало по свету, тек да знамо шта нас чека. Европски суд за људска права наредио је 2009. године Италији да уклони распећа из свих државних школа на основу тужбе једне грађанке ове земље, која је истакла да та распећа сметају њеној деци, коју она васпитава атеистички. Грађанка је пореклом из Финске. Против одлуке Суда дигли су глас и Ватикан и премијер Берлускони и италијанска јавност, али… Али стразбуршки необољшевици се не дају: једна грађанка јача је од целе католичке Италије.
Да ли је то све?
Није, наравно. У Шкотској је изведена представа у којој је Христос представљен као „транссексуалац“ (политички некоректно, рећи ћу: Боже, опрости!)
Пољски суд је наложио свештенику који је абортус упоредио са холокаустом да се извини и плати казну. И то није обичан свештеник, него главни уредник највећег католичког недељника „Gosc Nedzielny“, Марек Ганцирчик; а и казна није била мала: 11.000 долара. Свештеник је у једном од бројева свог часописа, октобра 2007, критиковао одлуку Европског суда за људска права. Наиме, тај суд је наложио држави Пољској да исплати 25.000 евра жени која је 2000. године родила „нежељено“ дете (девојчица је, у време писања чланка, била седмогодишње здраво дете), зато што су лекари својевремено одбили да над њом обаве абортус, јер порођајем здравље мајке не би било угрожено. (То је, по пољском закону, било легално.)
Или, скори случај из Велике Британије. Двадесетшестогодишња Кари Вултортон извршила је самоубиство сазнавши да не може да има децу. Хитна помоћ је стигла на време и могла је да је врати у живот, али то нису урадили, па је Кери умрла. Разлог? Године 2005, власти „гордог Албиона“ усвојиле су „Акт о психичкој правној урачунљивости“, који право пацијента да умре по својој жељи ставља изнад лекарске обавезе да спасу нечији живот. Кери Вултертон је, у стању суицидног помрачења свести, оставила поруку да је не реанимирају. Плашећи се да их не похапсе (због кршења „права самоубице“), лекари су је послушали.
У тој истој Великој Британији усвојен је нови правилник за наставнике који им налаже, чак и ако предају у приватним хришћанским школама, да морају најпохвалније да говоре о исламу и хомосексуализму. Мултикулти култ!
У негда римокатоличкој Шпанији, Врховни суд је наредио да деца која одбијају да иду на часове грађанског васпитања, јер се на истима пропагира хомосексуализам (родитељи су им практикујући римокатолици), морају да похађају дате часове, без обзира на верско убеђење.
У вртићима Литваније пропаганда хомосексуализма спроводи се у складу с пројектом „Gender Loops“ у оквиру међународног програма „Gender Mainstreaming“. Литванским предшколцима се предлаже да анализирају бајку у којој се два принца заљубљују један у другог, венчавају се и постају краљ и краљ. Тражи се да се деци објасни „схватање важности сексуалне разноликости људи“. Само у Виљнусу је новом методу обучено преко 200 васпитача у вртићима.
У Украјини се, за 2010, планира увођење у школе факултативног курса „Толерантност“. Циљ – васпитање деце у духу толеранције према хомосексуалцима и људима другачије боје коже. Али, најважније је одузимање деце у оквиру тзв. „јувенилног система права“: казните дете, оно вас пријави социјалним радницима – и ви у затвор, а дете у интернат или на усвајање. А ви га, рецимо, казните тако што му не дате да 24 сата игра видео игрице, или га спречите да излази у град до три по поноћи.
Чија ће бити наша деца?
„Ви мислите – бунца маларија?“, рекао би Мајаковски у „Облаку у панталонама“. Било је то, било – али не у Одеси, као у поеми Мајаковског, него, рецимо, у Француској, где је од 2000. године наовамо родитељима одузето два милиона деце, чега се ужасава чак и председник Саркози, али каже да ту ништа не може учинити.
Или, рецимо, било је то, било, у Израелу, где сваке године родитељима држава одузме 2000 дечака и девојчица. Марина Сомодкина, посланик у Кнесету, говори како социјалне службе децу највише одузимају Јеврејима – репатријантима из Русије, при чему се „одузимање деце спроводи на основу потпуно наопаког схватања дечје добробити“. Резултат је да социјалне службе отимају децу из нормативних породица, које им се обраћају у тренутку потешкоћа, не очекујући да могу да остану без детета.
Како ће тек у „political corectness“ евро-НАТО Србији одузимати децу „националистима“ и „антиевроинтегративцима“! А? Шта мислите? „Неће ваљда“, говоре Срби већ две деценије, а они хоће, хоће, хоће! И те како хоће!
Руски публициста, Иван Леонов, јасно указује на опасност тзв. „јувенилног права“: „Под претњом се налази независност породице, право родитеља да одређују приоритете васпитања и устројства породичног живота, традиционални односи деце и родитеља, засновани на послушању млађих старијима. Родитељи не само да се фактички одстрањују од заштите права своје деце, него постају објекат непрестаног надзора од стране „надлежних“ органа.
На тај начин, социјалне службе, локалне самоуправе и невладине организације ће у суштини надзирати родитеље и њихово вршење родитељских дужности, а деца ће, у суштини, моћи да дижу тужбе против родитеља“.
Шта то, по Леонову, даље значи? То је „изградња технологије одузимања било ког детета из породице под изговором заштите његових интереса. Притом породица уопште не мора да буде асоцијална или таква да било чиме угрожава дете. Таква судбина може снаћи било коју породицу“. Евро-Срби, спремајте се: прво су вам одузели земљу од Вардара до Триглава; онда су вас протерали из Славоније, Барање, западног Срема, из Лике, са Кордуна, Баније и Книнске Крајине; отели су вам Дрвар и Горажде, прогнали вас из Мостара и Травника; на Косово идете с пасошем, а сад вам и Војводину претварају у иностранство.
24. 12. 2010.
Под претњом се налази независност породице, право родитеља да одређују приоритете васпитања и устројства породичног живота, традиционални односи деце и родитеља, засновани на послушању млађих старијима. Родитељи не само да се фактички одстрањују од заштите права своје деце, него постају објекат непрестаног надзора од стране „надлежних“ органа.
Године 1968, Херберт Маркузе, славни „еротски револуционар“, поручио је париским студентима: “Патологију треба прогласити за норму, а норму за патологију – и тако ћемо срушити буржоаско друштво“. То, што ће тако бити срушено СВАКО, а не само буржоаско друштво, Маркузеа се није тицало. Као и многи интелектуалци, од јакобинског хушкача Мараа наовамо, он се представљао као „пријатељ народа“, то јест као онај који, боље од самог народа, зна шта су његови интереси. Уосталом, сваки тоталитаризам је такав: ако нећеш да се утопиш у утопијску заједницу, ми ћемо те утопити, макар с каменом о врату.
А тоталитаризам, као што је доказао руски философ Иван Иљин, не зависи од облика, него од ОБИМА власти. Он је присутан свуда где држава хоће да непрестано надзире приватни живот својих грађана. Једна од најсрамнијих епизода из историје тоталитарних режима је повест о Павлику Морозову, дечаку који је потказао своје родитеље као непријатеље совјетског режима. Родитељи су послати у ГУЛАГ, а мали Павлик је ушао у све уџбенике Стаљиновог доба као пример „совјетског патриотизма“.
НАТО-измећари на власти у Србији, скупа са НВО делатницима сорошевског порекла, у последње време се показују као евро-стахановци, ударнички спремни да ураде чак и оно што се не тражи, да би нас што пре поевроунијатили. Одричу се Косова и одвајају Војводину, доносе „pro-gay“ законе, спремају се да легализују проституцију и да одузимају децу родитељима који их шљицну по стражњици (такав закон, који и најблаже телесно опомињање проглашава кривичним делом, постоји у само 18 земаља света, али НАТО-ударници желе да покажу како су „напреднији“ од „напредних“).
Значи, удариће на породицу, обрачунаваће се са основним верским слободама и традиционалним моралним законима.
Волите ли брзу вожњу?
That’ s not all, folks, то јест: „Децо, волите ли брзу вожњу?“ (што рече teenage – ђаво у првом делу филма „Ми нисмо анђели“). Куда ће нас одвести брза вожња с Мефистом прерушеним у возача на линији Београд – Брисел? Прошетајмо мало по свету, тек да знамо шта нас чека. Европски суд за људска права наредио је 2009. године Италији да уклони распећа из свих државних школа на основу тужбе једне грађанке ове земље, која је истакла да та распећа сметају њеној деци, коју она васпитава атеистички. Грађанка је пореклом из Финске. Против одлуке Суда дигли су глас и Ватикан и премијер Берлускони и италијанска јавност, али… Али стразбуршки необољшевици се не дају: једна грађанка јача је од целе католичке Италије.
Да ли је то све?
Није, наравно. У Шкотској је изведена представа у којој је Христос представљен као „транссексуалац“ (политички некоректно, рећи ћу: Боже, опрости!)
Пољски суд је наложио свештенику који је абортус упоредио са холокаустом да се извини и плати казну. И то није обичан свештеник, него главни уредник највећег католичког недељника „Gosc Nedzielny“, Марек Ганцирчик; а и казна није била мала: 11.000 долара. Свештеник је у једном од бројева свог часописа, октобра 2007, критиковао одлуку Европског суда за људска права. Наиме, тај суд је наложио држави Пољској да исплати 25.000 евра жени која је 2000. године родила „нежељено“ дете (девојчица је, у време писања чланка, била седмогодишње здраво дете), зато што су лекари својевремено одбили да над њом обаве абортус, јер порођајем здравље мајке не би било угрожено. (То је, по пољском закону, било легално.)
Или, скори случај из Велике Британије. Двадесетшестогодишња Кари Вултортон извршила је самоубиство сазнавши да не може да има децу. Хитна помоћ је стигла на време и могла је да је врати у живот, али то нису урадили, па је Кери умрла. Разлог? Године 2005, власти „гордог Албиона“ усвојиле су „Акт о психичкој правној урачунљивости“, који право пацијента да умре по својој жељи ставља изнад лекарске обавезе да спасу нечији живот. Кери Вултертон је, у стању суицидног помрачења свести, оставила поруку да је не реанимирају. Плашећи се да их не похапсе (због кршења „права самоубице“), лекари су је послушали.
У тој истој Великој Британији усвојен је нови правилник за наставнике који им налаже, чак и ако предају у приватним хришћанским школама, да морају најпохвалније да говоре о исламу и хомосексуализму. Мултикулти култ!
У негда римокатоличкој Шпанији, Врховни суд је наредио да деца која одбијају да иду на часове грађанског васпитања, јер се на истима пропагира хомосексуализам (родитељи су им практикујући римокатолици), морају да похађају дате часове, без обзира на верско убеђење.
У вртићима Литваније пропаганда хомосексуализма спроводи се у складу с пројектом „Gender Loops“ у оквиру међународног програма „Gender Mainstreaming“. Литванским предшколцима се предлаже да анализирају бајку у којој се два принца заљубљују један у другог, венчавају се и постају краљ и краљ. Тражи се да се деци објасни „схватање важности сексуалне разноликости људи“. Само у Виљнусу је новом методу обучено преко 200 васпитача у вртићима.
У Украјини се, за 2010, планира увођење у школе факултативног курса „Толерантност“. Циљ – васпитање деце у духу толеранције према хомосексуалцима и људима другачије боје коже. Али, најважније је одузимање деце у оквиру тзв. „јувенилног система права“: казните дете, оно вас пријави социјалним радницима – и ви у затвор, а дете у интернат или на усвајање. А ви га, рецимо, казните тако што му не дате да 24 сата игра видео игрице, или га спречите да излази у град до три по поноћи.
Чија ће бити наша деца?
„Ви мислите – бунца маларија?“, рекао би Мајаковски у „Облаку у панталонама“. Било је то, било – али не у Одеси, као у поеми Мајаковског, него, рецимо, у Француској, где је од 2000. године наовамо родитељима одузето два милиона деце, чега се ужасава чак и председник Саркози, али каже да ту ништа не може учинити.
Или, рецимо, било је то, било, у Израелу, где сваке године родитељима држава одузме 2000 дечака и девојчица. Марина Сомодкина, посланик у Кнесету, говори како социјалне службе децу највише одузимају Јеврејима – репатријантима из Русије, при чему се „одузимање деце спроводи на основу потпуно наопаког схватања дечје добробити“. Резултат је да социјалне службе отимају децу из нормативних породица, које им се обраћају у тренутку потешкоћа, не очекујући да могу да остану без детета.
Како ће тек у „political corectness“ евро-НАТО Србији одузимати децу „националистима“ и „антиевроинтегративцима“! А? Шта мислите? „Неће ваљда“, говоре Срби већ две деценије, а они хоће, хоће, хоће! И те како хоће!
Руски публициста, Иван Леонов, јасно указује на опасност тзв. „јувенилног права“: „Под претњом се налази независност породице, право родитеља да одређују приоритете васпитања и устројства породичног живота, традиционални односи деце и родитеља, засновани на послушању млађих старијима. Родитељи не само да се фактички одстрањују од заштите права своје деце, него постају објекат непрестаног надзора од стране „надлежних“ органа.
На тај начин, социјалне службе, локалне самоуправе и невладине организације ће у суштини надзирати родитеље и њихово вршење родитељских дужности, а деца ће, у суштини, моћи да дижу тужбе против родитеља“.
Шта то, по Леонову, даље значи? То је „изградња технологије одузимања било ког детета из породице под изговором заштите његових интереса. Притом породица уопште не мора да буде асоцијална или таква да било чиме угрожава дете. Таква судбина може снаћи било коју породицу“. Евро-Срби, спремајте се: прво су вам одузели земљу од Вардара до Триглава; онда су вас протерали из Славоније, Барање, западног Срема, из Лике, са Кордуна, Баније и Книнске Крајине; отели су вам Дрвар и Горажде, прогнали вас из Мостара и Травника; на Косово идете с пасошем, а сад вам и Војводину претварају у иностранство.
