Poruke.....vasoj ljubavi,prijatelju,prijateljici...

0.jpg
 
Čula su naelektrisala vrhove prstiju kojima sam joj doticao kožu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena tragajući uzalud za malom, najmanjom greškom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili tek odškrinute školjke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice, za koju sam mislio da umire kada te obuzme, i da se više ne može vratiti ako je jednom preboliš.

Đole Balašević

:heart:
19-1-1.jpg
 
ОЧИЈУ ТВОЈИХ ДА НИЈЕ - Vasko Popa

Очију твојих да није
Не би било неба
У малом нашем стану

Смеха твога да нема
Зидови не би никад
Из очију нестајали

Славуја твојих да није
Врбе не би никад
Нежне преко прага прешле

Руку твојих да није
Сунце не би никад
У сну нашем преноћило
 
Na panju naše povijesti, dovela me mislima poruka da čekam te.
Gledam opadaju listovi, cvrkut ptica putuje, a ti ne dolaziš.
Smjenjuju se tragovi, sunce krošnje probija, u meni trema je vidljiva.
Dal ćeš nešto priznati, srce mi povrijediti, bojim se, našeg raskida.
Gdje si sada ti, dal si mu se vratila, u glavi milun kombinacija se razlijeva.
Drhtaji u meni dječaka strahom prigušuju, neke loše naznake pokazuju.

Nema razloga da postaneš prošlost mojih stihova, jer osnovna si prehrana.
Od kuda dolaze svi tu crni znakovi, koprca se bezbroj strahova, grizem usnama.
Grizem nokte, gazam se po prstima da se probudim, iz snova boli iskočim.
Ljubav sam ti iz sebe nemilice prenosio, zavlačio u snove ti, da me zavoliš.
Možda postao naporan, oprosti mi nije loša namjera, volim te ženo predivna.
A sada,neka slutnja razara, znojni dlanovi, suze u očima, kada više dolaziš.
Jednostavno ne vidim razloga, da postanem dio tvog prošlog izloga
Sretan bio sam, što imah te… na trenutke za sebe, prekrasnim maštama.
Dozvoljavala si da jezdim ti na grudima, dok ne zaspeš da šapćem ti stihove.
I kad ljubim te sretan sam, bez obzira što mašta je, dio mene si postala.
Odjednom čujem škripu točkova, iz taksija si iskočila, trčiš koracima oprosta.
U meni se smjenjuje nevera, grašci znoja dopiru do usana, pratim ti sjaj u očima.
Dolaziš… u zagrljaj skačeš mi, bez teksta ostavljaš, sreću očima povraćaš.
Objašnjavaš da voliš me, da mašta u javnost prenese se, dosta je bilo čekanja.
Okrećem te bez prestanka, novu starnicu naše sudbine ti si okrenula
Posula si prah da otjeraš sve zle duhove, što nam iza leđa rovare.
Volim te ženo, ma koliko bila u mojim mislima, stvarnost si doselila
I sada…mada nemam te, svakodnevno jašem kočijama maštanja.
Hvala ti…maštu si spasila u realnost je ugurala, na trenutak oživjela.
Krenimo, slike su realnije, duge na usnama postoje, da i dalje zavode.

Smenjuju se tragovi - Net
 
Na pustinjski pesak, koji je ležao nepomično, padali su užareni zraci sunca. Svuda unaokolo, do u nedogled, vladala je mukla tišina. Tako je to trajalo danima i mesecima, godinama i vekovima.

Jedno maleno zrnce, koje se nalazilo na površini peščanih naslaga, otpoče jednog jutra, nekim čudom, da misli. U njegovoj sićušnoj glavi rojile su se velike slike o nekom drukčijem i neobičnijem životu. Peščano zrnce je zaželelo da se pokrene iz svoje zažarene jednoličnosti, da napusti ovo dosadno mesto sa kojeg se nije čuo ni šum, ni glas, niti se moglo bilo šta, sem peska, videti. Utom dunu pustinjski vetar. Jedan sloj peska sa površine pokrenu se iz svoje nepomičnosti i polete kroz vazduh. U sivom peščanom oblaku, koji je plovio nad pustinjom, nalazilo se i zrnce koje misli. U njegovoj sićušnoj glavi prvi put je likovala misao:

“Počelo je, najzad!”

Posle nekoliko časova vazdušne vožnje, zrnce pade kraj jedne zelene oaze. Naćuljilo je svoj sićušni sluh i osluškivalo veselo kloktanje izvora. Dani i noći su postajali sve zanimljiviji. U oazu su navraćali beduini sa kamilama. Dovikivali su se među sobom, a ponekad i pevali. O, koliko je samo tada bilo šumova!

Meseci i godine su prolazili.
U sićušnoj glavi su ponovo otpočinjale da se roje velike slike o drukčijem životu. I od tada, kako bi dunuo vetar, tako bi i zrnce koje misli ulazilo u sivi, peščani oblak, koji bi ga preseljavao na sve novija i zanimljivija mesta. Sićušna glava nije mirovala. Stalno su se u njoj rojile velike slike. Maleno zrnce je sve češce žudelo za novim vetrom koji mu je uvek donosio promenu. Jednog dana dunu neki strašni vetar koji je satima vitlao peščani oblak nad pustinjom, sve dok ga ne nadnese nad morsku pučinu. Tako se maleno zrnce nađe i na morskom dnu. Posmatralo je sada velike i male ribe i osluškivalo iznad sebe huku talasa.

Vodene struje koje su ga valjale, premestiše ga najzad i do mesta odakle su bageri vadili pesak za gradnju. Kad se jednog jutra zrnce probudilo na lopati, otpoče njegova duga vožnja. Samo, ovoga puta, bez vetra. Vozilo se sada kamionima, vozovima i kolicima. U njegovoj sićušnoj glavi carovala je samo jedna misao:

“To je, dakle, onaj veliki život!”

U nekom velikom gradu, u nekoj velikoj ulici, radnici ga pomešaše sa žitkim katranom i ugradiše u asfalt. Danima su preko njega, uz buku, prelazile automobilske gume. Maleno zrnce je sa osmehom osluškivalo žamor velegrada, sve dok mu se ponovo ne ukaza slika o drukčijem životu. Zrnce koje misli je napregnuto očekivalo vetar. Ali, kada se vetar pojavio, zrnce nije uspelo, onako zarobljeno u asfaltu, ni za dlaku da se pokrene sa svog mesta. Vetar je ulicom preko njega i veselo vitlao samo izgužvane hartijice.

Stevan Raičković - Bajka o zrnu peska
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top