Poreklo reči Srbija u srpskom jeziku latinski jezik, XVIII vek (Kraljevina Srbija uspostavljena 1718. godine)

[Лички гусар]

Zvaničan i najosnovniji naziv jeste bio Srpska zemlja. Tome je najčešće pridavano i pomorska, a potom smo imali i razvijene i skraćene forme, itd. Nesporno je da su se vladari nazivali srpskim kraljevima, kraljevima Srbima ili Srpskoj zemlji i slično. To je sve nešto drugo; ovde sam govorio isključivo o reči Srbija. Ti nazivi država sa završecima -ija u Evropi potiču iz latinskog ili grčkog jezika.

Uslovno govoreći, „prirodni“ naziv za Srbiju bi glasio: Srpska. Kao što se na srpskom jeziku nazivaju i Bugarska ili Hrvatska, ili npr. Slovačka. To će reći da jedan od entiteta u BiH, Republika Srpska, ima istorijski i jezički slovenskije ili srpskije ime od Srbije.

Nakon 1718. godine imamo u srpskom jeziku i pojavu novog značenja Srbin, koje može označavati i stanovnika Srbije. Tada se rađa po prvi put nešto što će biti prethodnik reči Srbijanac, sintagma prirodni Srbin. Nešto kasnije ona je evoluirala i u srbijansko ime i otusa i to srpskom jeziku i taj izvesni specifikum u srpskom jeziku.

Да, Српска, иако смо ми навикли на друкчије па нас мозак мало заебава. Читао сам то на пар мјеста али не сјећам се више ни који су људи о томе писали.
Српска и Србија из латинског.
С краја 19. и почетка 20. вијека... Али кога занима истина ако нема званични печат "истине"?

 

[Casual Observer]

Zvaničan i najosnovniji naziv jeste bio Srpska zemlja. Tome je najčešće pridavano i pomorska, a potom smo imali i razvijene i skraćene forme, itd. Nesporno je da su se vladari nazivali srpskim kraljevima, kraljevima Srbima ili Srpskoj zemlji i slično. To je sve nešto drugo; ovde sam govorio isključivo o reči Srbija. Ti nazivi država sa završecima -ija u Evropi potiču iz latinskog ili grčkog jezika.

Uslovno govoreći, „prirodni“ naziv za Srbiju bi glasio: Srpska. Kao što se na srpskom jeziku nazivaju i Bugarska ili Hrvatska, ili npr. Slovačka. To će reći da jedan od entiteta u BiH, Republika Srpska, ima istorijski i jezički slovenskije ili srpskije ime od Srbije.

Nakon 1718. godine imamo u srpskom jeziku i pojavu novog značenja Srbin, koje može označavati i stanovnika Srbije. Tada se rađa po prvi put nešto što će biti prethodnik reči Srbijanac, sintagma prirodni Srbin. Nešto kasnije ona je evoluirala i u srbijansko ime i otusa i to srpskom jeziku i taj izvesni specifikum u srpskom jeziku.

To jeste činjenica, samo je činjenica i da je tadašnja Srbija (Raška, a i Duklja) za Vizantiju - Grke bila jedna od Slavonija/(tj jedna od Slovenija) i Tribalija, a arapski istoričari je nazivaju Slavonija, a zvala se po negde i i Srpsko, to bi bio arhaizam prve kategorije, iz najranijeg štokavskog perioda, oslonjenog na jezik Velike Moravske - tako govornici (preko 70-80 godina) najarhaičnije bugarske varijante timočkih govora u najizolovanijim staroplaninskim selima sa istočne strane Stare planine nazivaju Srbiju, koliko može da se vidi tamo i Bugarsku nazivaju Bugarsko, kao Česi i Slovaci.

Engleska se na engleskom naziva England, i nekorišćenje latinskog naziva Anglia nema nikakvog uticaja, ne vidim šta se ovim htelo. Možda je i keltski, predanglosaksonski Vels u stvari veoma skorašnja pojava, pošto se naziv Wales za nekadašnju kraljevinu Cymru nije mogao čuti pre doseljavanja Angla i Sasa u Britaniju? Na velškom se Engleska inače naziva Lloegr, to je keltski izraz za izgubljene zemlje.

 

[Casual Observer]

A napr Kralj Serbljem kod Tvrtka i ostalih vladara iz XIV i ranijih vekova ili Kralj Srpske zemlje i pomorske u ranijim titulaturama drugih vladara ovih prostora ogradjujem se nisam strucan..samo sam malo veci ljubitelj istorije i srodnih nauka je po meni dokaz..ili se varam da je ime Srbija za ovaj prostor postojalo i tada kao i ime naroda Srbi mozda se jeste redje upotrebljavalo posebno na zapadu tada u papskim i drugim dokumentima..znam da smo u latinskom tada bili poznatiji pod drugim imenom..Rasciani-Rashani-Latinski je tada bio do reformacije u XVI veku sluzbeni jezik svih zapadnih drzava tadasnje Evrope..

Bili smo poznati kao Rasciani, a po potrebi i kao Rusciani: kad je trebalo i Ruse optuživati da su i oni “nekada bilo katolici” pa se odmetnuli u “šizmu” namerno je korišćen naziv Rusciani da bu se opisali i južni i istočni slovenski “Šizmatici”, i tako i na Rusiju protegle sve optužbe na račun u Rimu po zlu već dobro poznatih Srba.

 

[Mrkalj]

Ovih nekoliko objava bilo je na susednoj temi, gde im i nije preterano mesto. Mislim da tema zaslužuje da bude zasebna, posebno zato što mislim da šira javnost ne zna ništa o ovome. Ne samo o pitanju reči Srbija u srpskom jeziku, već još i više o Kraljevini Srbiji koja je postojala u prvoj polovini XVIII stoleća i koja predstavlja vid obnove srpske državnosti, po prvi put nakon pada pod Turke Osmanlije sredinom XV stoleća.

Prvi se ovim problemom pozabavio Stojan Novaković (1842-1915) koji je 1904. godine u knijizi Ustanak na dahije 1804. objavljenoj povodom jubilarne 100-godišnjice izbijanja Prvog srpskog ustanka, napisao sledeće na 200. str.:

Pogledajte prilog 1643786

Spojler

Pogledajte prilog 1643787

Pogledajte prilog 1643791

Novakovićev zaključak je uglavnom tačan, ali postoji nekoliko izolovanih izuzetaka, koji, zapravo, potvrđuju pravilo.

Pre formiranja habzburške Kraljevine Srbije, 1718. godine, u istoriji postoje sveukupno 3 primera upotrebe ovog naziva i, za razliku od naziva koji se i danas u Srbiji koristi, kako u narodu, tako i službeno u svim kapacitetima, ovi primeri ne potiču iz latinskog, već iz grčkog jezika:

1) Jedno četvorojevanđelje iz XIII stoleća. U sinaksaru se nalazi spome Srbije, uz Stefana Nemanju. Objavio Gavrilo Vitković (1829-1902) u segmentu „Srpski istorijski i književni spomenici“ kao „Tetro euagelъ. Jevanđelije srpske redakcije pisano na koži u XIII. veku“ (Glasnik Srpskog učenog društva 67 iz 1887. godine, str. 319):

Pogledajte prilog 1643793

2) Jagićev tj. petrogradski rukopis (originalno iz Peći) Žitija Svetog Save od Domentijana iz XV ili početka XVI stoleća. Objavio Vatroslav Jagić u „Kritički dodatci tekstu života svetoga Simeuna i svetoga Save“, str. 10. V knjige Starine. Opisi i izvodi iz nekoliko južnoslovinskih rukopisa iz 1873. godine:

Pogledajte prilog 1643794

Možeš li mi objasniti šta se misli ovim naslovom, meni nija baš jasan:" Poreklo reči Srbija u srpskom jeziku latinski jezik, XVIII vek (Kraljevina Srbija uspostavljena 1718. godine) "


Naslov koji si naveo je pomalo nejasan jer je konfuzno sročen i meša nekoliko različitih aspekata istorije i lingvistike. Evo kako bih ga analizirao:

1. "Poreklo reči Srbija u srpskom jeziku":
   Ovo se odnosi na etimologiju imena "Srbija" u srpskom jeziku. Reč "Srbija" dolazi od etnonima "Srbi" (staroslovenski Srbъ) s dodatkom nastavka "-ija," što je uobičajen način formiranja naziva zemalja (kao što su Rusija, Bugarska, Hrvatska). Ovo je u srpskom jeziku autohtono i ne zavisi od latinskog jezika.
2. "Latinski jezik":
   Ovaj deo ukazuje na to da je reč "Srbija" možda preuzeta ili zabeležena u nekom obliku u latinskim spisima. U latinskom jeziku, Srbija se često beležila kao Servia ili Serbia. Međutim, latinski nije izvor reči "Srbija," već je samo način na koji su Rimljani i kasniji latinski pisci transkribovali ime naroda i zemlje Srba.
3. "XVIII vek (Kraljevina Srbija uspostavljena 1718. godine)":
   Ovo sugeriše vremenski okvir (18. vek) i povezuje ga sa uspostavljanjem Kraljevine Srbije, što je problematično jer:
   
   • 1718. godina se odnosi na Požarevački mir, kojim su Austrijanci privremeno uspostavili vlast nad severnom i centralnom Srbijom, ali nije tada osnovana nikakva "Kraljevina Srbija" u smislu nezavisne države. Austrougarska administracija je koristila termin Königreich Serbien (Kraljevina Srbija) za teritoriju pod svojom kontrolom, ali to nije bila suverena srpska država.
   • Prava moderna Kraljevina Srbija uspostavljena je tek 1882. godine, za vreme kralja Milana Obrenovića.

Zaključak:​

Naslov pokušava da poveže poreklo reči "Srbija" sa latinskim jezikom i istorijskim dešavanjima iz 18. veka, ali nije tačno preciziran. Istina je da reč "Srbija" ima slovensko poreklo, dok se latinski jezik koristio za njenu transkripciju u evropskim diplomatskim i administrativnim dokumentima. Deo o "Kraljevini Srbiji" u 1718. godini je pogrešan ili zbunjujuć, jer se odnosi na administrativni naziv pod austrijskom vlašću, a ne na suverenu srpsku državu.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Možeš li mi objasniti šta se misli ovim naslovom, meni nija baš jasan:" Poreklo reči Srbija u srpskom jeziku latinski jezik, XVIII vek (Kraljevina Srbija uspostavljena 1718. godine) "


Naslov koji si naveo je pomalo nejasan jer je konfuzno sročen i meša nekoliko različitih aspekata istorije i lingvistike. Evo kako bih ga analizirao:

1. "Poreklo reči Srbija u srpskom jeziku":
   Ovo se odnosi na etimologiju imena "Srbija" u srpskom jeziku. Reč "Srbija" dolazi od etnonima "Srbi" (staroslovenski Srbъ) s dodatkom nastavka "-ija," što je uobičajen način formiranja naziva zemalja (kao što su Rusija, Bugarska, Hrvatska). Ovo je u srpskom jeziku autohtono i ne zavisi od latinskog jezika.
2. "Latinski jezik":
   Ovaj deo ukazuje na to da je reč "Srbija" možda preuzeta ili zabeležena u nekom obliku u latinskim spisima. U latinskom jeziku, Srbija se često beležila kao Servia ili Serbia. Međutim, latinski nije izvor reči "Srbija," već je samo način na koji su Rimljani i kasniji latinski pisci transkribovali ime naroda i zemlje Srba.
3. "XVIII vek (Kraljevina Srbija uspostavljena 1718. godine)":
   Ovo sugeriše vremenski okvir (18. vek) i povezuje ga sa uspostavljanjem Kraljevine Srbije, što je problematično jer:
   
   • 1718. godina se odnosi na Požarevački mir, kojim su Austrijanci privremeno uspostavili vlast nad severnom i centralnom Srbijom, ali nije tada osnovana nikakva "Kraljevina Srbija" u smislu nezavisne države. Austrougarska administracija je koristila termin Königreich Serbien (Kraljevina Srbija) za teritoriju pod svojom kontrolom, ali to nije bila suverena srpska država.
   • Prava moderna Kraljevina Srbija uspostavljena je tek 1882. godine, za vreme kralja Milana Obrenovića.

Zaključak:​

Naslov pokušava da poveže poreklo reči "Srbija" sa latinskim jezikom i istorijskim dešavanjima iz 18. veka, ali nije tačno preciziran. Istina je da reč "Srbija" ima slovensko poreklo, dok se latinski jezik koristio za njenu transkripciju u evropskim diplomatskim i administrativnim dokumentima. Deo o "Kraljevini Srbiji" u 1718. godini je pogrešan ili zbunjujuć, jer se odnosi na administrativni naziv pod austrijskom vlašću, a ne na suverenu srpsku državu.

Je li to opet ChaGPT?

 

[NickFreakyrgios]

Je li to opet ChaGPT?

Није Деретић је.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Није Деретић је.

Koja je poenta ovog konstantnog ubacivanja Deretića na gotovo svaku temu?

 

[NickFreakyrgios]

Koja je poenta ovog konstantnog ubacivanja Deretića na gotovo svaku temu?

Па да се не промени баш преко ноћи Деретић у ГПТ чат.

 

[suave]

Šumad-ija latinizam?

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Па да се не промени баш преко ноћи Деретић у ГПТ чат.

Je li možeš da smisleno probaš rečenicu da napišeš? O čemu se radi?