Ово је уједно први помен Хрвата и хрватске државе и наравно њеног признања.Не мислим да Хрвати пре тога нису постојали али нису чинили владајући слој. Бранимир је дошао на власт франачком иницијативом а окретањем Риму задобио признање хрватске државе.
Можда је Бранимир био хрватског рода али прва титула је дукс Совена а друга и трећа у натписима дукс Хрвата. Дакле овде је било неких промена.Што не значи да не можемо пре овога говорити о Хрватима јер је предходни период време њиххове етногенезе и можемо користити Хрват као одредницу али не можемо Борну нити Људовита Посавског звати етничким Хрватима јер нигде у записима не постоје као такви.
Ја не желим да кажем да Хрвати пре овога нису постојали већ да нису преовладали свим Словенима и нису чинили владајући слој до тад.
" Mletački ljetopisac Ivan Đakon navodi da je „neki Slaven, imenom Branimir, umorivši Zdeslava, prisvojio njegovu kneževinu“ (ipsius ducatum usurpavit). Iz toga se zaključuje da Branimir nije bio iz vladarske obitelji Trpimirovića kojoj je pripadao Zdeslav. Nije točno poznato Branimirovo podrijetlo, no po natpisima, kao i po obliku imena, zaključuje se da je bio iz Ravnih kotara ili iz unutrašnjosti, dakle iz banske Hrvatske. Postoje mišljenja da je Branimir mogao biti jedan od Domagojevih sinova, no to nije ničim dokazano.
Fragment grede s natpisom kneza Branimira, 888. g., Muć Gornji
Njegov natpis iz predromaničke crkve u Muću iz 888. godine (ulomak grede dužine 87 cm i visine 27 cm) ne donosi nikakav vladarski naslov. Na natpisu arhitrava oltarne pregrade iz crkve sv. Mihovila u Ninu (879.-892.) naziva ga se (Bra)nnimero dux Sclavorum. Na ulomcima iz predromaničke crkve kod Skradina stoji (Bra)nimero duce(m) Clavitnoru(m), a slično i na ostalim natpisima s njegovim imenom (u Ninu je nađen ulomak oltarne pregrade koji je bio uzidan u zid crkve sv. Mihovila, a uz Branimirovo ime spominje se ime opata Teodeberta; u Ždrapanju kraj Skradina na ulomku zabata spominju se uz kneza Branimira i župan Priština i njegova žena kao donatori crkve; najmlađi je nalaz iz Otresa kraj Bribira). Na ploči, koju je 1928. našao hrvatski arheolog don Mate Klarić 1928. u Šopotu kod Benkovca[1] napisano je Branimiro com... dux Chruatoru(m). U Čedadskom evanđelistaru zapisano je: Brannimero comiti. Mariosa cometissa, što se odnosi na Branimira i vjerojatno na njegovu ženu Marušu (Mariju). Očito je da se hrvatsko i slavensko ime rabe kao sinonimi, a Branimir je vjerojatno istovremeno nosio i naslove bana (comes) i kneza (dux). Ipak, papa Ivan VIII. nikad ga ne oslovljava naslovom dux, nego mu pridaje naslove princeps, a kasnije comes, što bi moglo značiti da je Branimir vladao kao nečiji vazal, no vjerojatno je bila riječ samo o simboličnom podlaganju, s obzirom na Branimirovu snagu. Moguće je da papa ima pred očima i čitavo područje na kojem žive Slaveni, a koje uključuje Velikomoravsku kneževinu, Hrvatsku i Bugarsku, pa su svi vladari toga područja viđeni kao pokrajinski vladari. Naslov comes, dux i princeps kroz sljedeća su stoljeća dobili sasvim određena značenja, pa je comes označavao grofa, dux vojvodu, a princeps kneza, no takva jasna podjela ne može se primijeniti na Hrvatsku 9. stoljeća. Jasno je samo da princeps već označava viši stupanj samostalnosti, pa je to već oznaka jačanja utjecaja knezova Primorske Hrvatske.
U pismu Teodoziju, papa poziva ninskoga biskupa da biskupsko posvećenje ne prima od drugih, nego polaganjem papinih ruku. U vrijeme teških nesporazuma s Carigradskim patrijarhatom, dok je u Carigradu patrijarh Focije, papa nastoji uspostaviti i učvrstiti svoju jurisdikciju u Primorskoj Hrvatskoj u kojoj je prije Branimira, kao bizantski vazal, a stoga i sklon Carigradskom patrijarhatu, vladao Zdeslav. I u pismu svećenstvu i svemu puku, papa ih poziva da se „vrate svetoj Rimskoj Crkvi.“ Sva tri pisma pisana su istog dana i odgovor su na ranije pismo kneza Branimira što ga je ovaj poslao po „časnom svećeniku Ivanu.“ Taj je Ivan bio papin izaslanik koji je, osim Hrvatima, papina pismo ponio i okolnim krajevima.
Tako već sljedećeg dana (8. lipnja 879.) papa piše i dalmatinskim biskupima, koji su tada bili pod izravnom jurisdikcijom Carigrada, te im prijeti izopćenjem ne vrate li se rimskoj stolici. Pismo upućeno ovim biskupima znatno je oštrijega tona, pa valja pretpostaviti da su s njima odnosi bili vrlo loši. Slična pisma, datirana između 7. i 14. lipnja 879. papa šalje i bugarskom kralju Borisu I. (Mihajlu), velikomoravskom knezu Svatopluku i nadbiskupu Metodu u Panoniji. Nakon Teodozijeva posjeta papi, ovaj (vjerojatno 881. ili 882.) piše Branimiru, svećenstu i svemu puku. Iz ovoga se pisma vidi da je Branimir pozitivno odgovorio na poziv tješnjih veza s Rimom, pa ga papa upućuje da u Rim pošalje svoje izaslanike, a papa će onda, o njihovu povratku, poslati i svoje u Hrvatsku: tekst pisma pape Ivana VIII. knezu Branimiru, svećenstvu i svemu narodu
Dragom sinu Branimiru....Kad smo naime na dan Uzašaća Gospodnjega služili misu na žrtveniku sv. Petra, digosmo ruke uvis i blagoslovismo tebe i cio narod tvoj i cijelu zemlju tvoju, da možeš ovdje uvijek spašen tijelom i dušom sretno i sigurno vladati zemaljskom kneževinom, a poslije smrti, da se na nebesima veseliš s Bogom i da vječno vladaš....Dano 7. dan mjeseca lipnja
Ipak, Hrvati nisu ovu vjernost Rimu pokazivali izravno i bez zadrške, nego preko akvilejskoga patrijarhata. Na taj je način Branimir, poput franačkih vladara, zadržao veću samostalnost u imenovanju biskupa na svome području. Kasnije će papa Stjepan V. prekoravati Teodozija što je preuzeo biskupsko mjesto davši se posvetiti od akvilejskoga patrijarha, a da nije tražio izričitu dozvolu pape. Teodozije kasnije postaje i splitskim nadbiskupom, te se tako u njegovoj osobit sjedinjuje Crkva na području Teme Dalmacije i Primorske Hrvatske, što opet govori o snazi i mudroj politici što su je zajedno vodili Branimir i Teodozije.
Branimir je zajedno s ninskim biskupom Teodozijem poslao pismo papi Ivanu VIII., u kojem su mu obojica u svoje i u ime hrvatskog naroda izrazili odanost i povratak prijestolju svetoga Petra Apostola. Zajedničko pismo kneza Branimira i biskupa Teodozija veoma je razveselilo papu.
Kneza Branimira naslijedio je 892. knez Muncimir, najmlađi sin kneza Trpimira i otac kralja Tomislava."
Ово су темељи Хрвата и хрватске државе , што се Паноније тиче археолошко остаци антрополошког типа у Далмације се појављују у Панонији тек у 13 веку тамо су могли доће тек нестанког аварског каганата постепено.
Није бил тако блиске интеракције између Франака и Срба али после уништења авараског каганата интервенцијом Пипина па касније Карла Великог који их је побио и опљачкао каганат је подељен на франачки и бугарски део.
Франци су избили на границе византијског царства и постали суседи а Срби у улози тампон зоне као и код Бугара.
Међутим Византијци су углавном губили битке са Бугарима док су Срби били успешни са Бугарима све до Симеуна великог.
Треба раздвојити да су византијци нападали Бугарску и улазили у њене територије као и Бугари на територије Србије па су можда због тога били у предности.
Део Словена у Авара је сигурно пребегао у Хрватску и Србију чак и Порфирогенит примежује да постоје аварски крајеви у Хрватској видљиви до данас , по лицима им се види да су Авари.
Међутим када говоримо о свему овоме а нарочито ратовима паде ми на памет реченице Мавра Орбина које кажу никада западни извори неће рећи поштено о жртвама преувеличаваће туђе а минимизираће свој број жртава. А посебно никад неће рећи да су уз помоћ једног словенског племена савладали друго. треба додати да је Мавро Орбин све учеснике велике сеобе народа звао Словенима и германе и Аваре и Бугаре. Тако да се ово односи на све, као и Илире и Трачане само њих сматра јединим Словенима који нису дошли из Скандинавије.
