Пораст ксенофобије у Русији
Националистички покрет деведесетих година био је реакција на распад СССР-а, сада је стасало ново поколење које просто копира западноевропске обрасце расистичких градских покрета
Расистички и насилнички културни обрасци све популарнији међу младим Русима
Од нашег дописника
Москва, септембра – Судови у Русији у последње време веома оштро кажњавају нападе на странце – московски градски суд управо је осудио банду скинхеда на казне – од три године условно до 10 година строгог затвора због три покушаја убиства грађана Киргизије, Узбекистана и Кине. Занимљиво је да је у групи од 10 скинхеда, седморо било малолетно.
Према подацима Московског бироа за људска права, од јануара до средине септембра ове године извршено је 169 напада на странце. Убијених је 58, а 218 је прошло са лакшим или тежим повредама. Информативно-аналитички центар „Сова” наводи да је током прошле године било 97 убијених и 428 повређених у расистичко-ксенофобним нападима. То се не разликује много од података за претходну годину када је евидентирано 85 погинулих и 605 повређених. Највише напада дешава се у московско региону, Петербургу, Нижњем Новгороду и ставропољском крају, а најчешће жртве су грађани Узбекистана, Русије, Киргизије, Таџикистана, Јерменије, Дагестана, Вијетнама и Азербејџана.
У Русији то не чине никакви „навијачи” већ скинхеди и други представници националистичких организација који тврде да је њихова активност усмерена „само” на заштиту права руских грађана, а та заштита је таква да се у последње време страни студенти боје да изађу сами на улицу, а поготову да ноћу уђу у метро.
Раније су се националисти трудили да се организују по партијском принципу, а партије су се морале понашати по закону. Уколико нису, биле су забрањиване, као, на пример, националбољшевичка партија Едуарада Лимонова који је провео године у затвору. Последњих неколико година, међутим, појавиле су се организације и групе које нису заинтересоване да освоје власт већ почињу да „деле правду” на свој начин. Такви су, на пример, „Покрет против илегалне имиграције” (ДПНИ), „Савез словенских народа” и слични који имају од 10.000 до 15.000 чланова. Ксенофобични напади су све боље и боље организовани и припремљени.
Један од лидера ДПНИ Александар Белов сматра да до ксенофобије долази због „смањења политичких слобода за националистичке организације”. Он подсећа да и у Европи расте антиимигрантско расположење и да у Великој Британији има десет пута више злочина на основу ксенофобије.
Према статистичким подацима, ситуација је данас гора него раније јер су скинхеди били тинејџери (14–16 година) из сиромашних породица, покрет адолесцената који би они напуштали кад напуне двадесетак година. Садашњи национал-радикали су прилично озбиљан покрет у коме је све више људи са високим образовањем и пристојним зарадама.
Изменио се и начин њихове борбе, ако су то раније биле туче песницама, или у крајњем случају металним шипкама, сада се систематски користе ножеви, а било је и случајева употребе експлозива. Занимљиво је да се ватрено оружје користи крајње ретко, вероватно зато што га је лако идентификовати.
Директор „Сове” Александар Верховски сматра да су се и извори ксенофобије променили.
„Ако је националистички покрет деведесетих година био реакција на распад СССР-а, сада је стасало ново поколење које и не памти Совјетски Савез, али просто копира западноевропске обрасце расистичких градских покрета.”
Масовна миграција из средње Азије и северног Кавказа се, поготову у условима кризе, доживљава крајње негативно. Дошљаци пристају да раде за бедне плате истискујући на тај начин домаће становништво. Чињеница да они раде ионако слабо плаћене послове, које обично нико неће да ради, губи се из вида, а међусобна повезаност људи из појединих земаља доживљава се као доказ припадности „мафији”. На негативан однос према имигрантима утиче и њихова културна различитост, тврде социолози, као и страх да ће они наметнути свој културни образац који домаће становништво не разуме и не прихвата.
Милиционари који хапсе преступнике описују их као „обичну децу” која се ни по чему не разликују од својих вршњака. Ипак, веома су сигурни да чине добро – „кад говоре о својим злочинима, чине то „мирним гласовима, потпуно нормално, а то што говоре, ужасно је”.
Законска регулатива је таква да омогућава веома строго кажњавање преступника. Полиција их хапси, судови кажњавају, али сви се слажу да то није довољно. Верховски истиче да ће бити тешко решити проблем ксенофобије само пооштравањем казнене политике. Опште је мишљење да важну улога у борби против ксенофобије има васпитање и образовање, али и медији.
Скреће се пажња на случајеве кад новине, да би повећале тираж, ставе наслов „Чечен (или Таџик, или неко други) убио...” или на описивање злочина или прекршаја закона које организују криминални кругови са предзнаком „грузијски”, „чеченски”, „кавкаски”... О улози телевизије која, као уосталом и све телевизије света, не преза од честог приказивања насиља, често се говори, али фактор „гледаност” и „рејтинг” побеђује. Кад се то изузме, може се рећи да се медији понашају „пристојно” – злочини се називају злочинима, пише се о толеранцији, позива на разумевање. Изузетака има, али они само потврђују правило.
Љубинка Милинчић
[објављено: 27/09/2009]
http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Porast-ksenofobije-u-Rusiji.sr.html
Zvuči slično kao kod nas.
Da nisu naše organizacije preuzele recept iz Rusije,ili njihove preuzele ideje iz Srbije.
I kod njih su pojedine partije umešane sa nacio,kseno,raso,organizacijama.
Националистички покрет деведесетих година био је реакција на распад СССР-а, сада је стасало ново поколење које просто копира западноевропске обрасце расистичких градских покрета
Расистички и насилнички културни обрасци све популарнији међу младим Русима
Од нашег дописника
Москва, септембра – Судови у Русији у последње време веома оштро кажњавају нападе на странце – московски градски суд управо је осудио банду скинхеда на казне – од три године условно до 10 година строгог затвора због три покушаја убиства грађана Киргизије, Узбекистана и Кине. Занимљиво је да је у групи од 10 скинхеда, седморо било малолетно.
Према подацима Московског бироа за људска права, од јануара до средине септембра ове године извршено је 169 напада на странце. Убијених је 58, а 218 је прошло са лакшим или тежим повредама. Информативно-аналитички центар „Сова” наводи да је током прошле године било 97 убијених и 428 повређених у расистичко-ксенофобним нападима. То се не разликује много од података за претходну годину када је евидентирано 85 погинулих и 605 повређених. Највише напада дешава се у московско региону, Петербургу, Нижњем Новгороду и ставропољском крају, а најчешће жртве су грађани Узбекистана, Русије, Киргизије, Таџикистана, Јерменије, Дагестана, Вијетнама и Азербејџана.
У Русији то не чине никакви „навијачи” већ скинхеди и други представници националистичких организација који тврде да је њихова активност усмерена „само” на заштиту права руских грађана, а та заштита је таква да се у последње време страни студенти боје да изађу сами на улицу, а поготову да ноћу уђу у метро.
Раније су се националисти трудили да се организују по партијском принципу, а партије су се морале понашати по закону. Уколико нису, биле су забрањиване, као, на пример, националбољшевичка партија Едуарада Лимонова који је провео године у затвору. Последњих неколико година, међутим, појавиле су се организације и групе које нису заинтересоване да освоје власт већ почињу да „деле правду” на свој начин. Такви су, на пример, „Покрет против илегалне имиграције” (ДПНИ), „Савез словенских народа” и слични који имају од 10.000 до 15.000 чланова. Ксенофобични напади су све боље и боље организовани и припремљени.
Један од лидера ДПНИ Александар Белов сматра да до ксенофобије долази због „смањења политичких слобода за националистичке организације”. Он подсећа да и у Европи расте антиимигрантско расположење и да у Великој Британији има десет пута више злочина на основу ксенофобије.
Према статистичким подацима, ситуација је данас гора него раније јер су скинхеди били тинејџери (14–16 година) из сиромашних породица, покрет адолесцената који би они напуштали кад напуне двадесетак година. Садашњи национал-радикали су прилично озбиљан покрет у коме је све више људи са високим образовањем и пристојним зарадама.
Изменио се и начин њихове борбе, ако су то раније биле туче песницама, или у крајњем случају металним шипкама, сада се систематски користе ножеви, а било је и случајева употребе експлозива. Занимљиво је да се ватрено оружје користи крајње ретко, вероватно зато што га је лако идентификовати.
Директор „Сове” Александар Верховски сматра да су се и извори ксенофобије променили.
„Ако је националистички покрет деведесетих година био реакција на распад СССР-а, сада је стасало ново поколење које и не памти Совјетски Савез, али просто копира западноевропске обрасце расистичких градских покрета.”
Масовна миграција из средње Азије и северног Кавказа се, поготову у условима кризе, доживљава крајње негативно. Дошљаци пристају да раде за бедне плате истискујући на тај начин домаће становништво. Чињеница да они раде ионако слабо плаћене послове, које обично нико неће да ради, губи се из вида, а међусобна повезаност људи из појединих земаља доживљава се као доказ припадности „мафији”. На негативан однос према имигрантима утиче и њихова културна различитост, тврде социолози, као и страх да ће они наметнути свој културни образац који домаће становништво не разуме и не прихвата.
Милиционари који хапсе преступнике описују их као „обичну децу” која се ни по чему не разликују од својих вршњака. Ипак, веома су сигурни да чине добро – „кад говоре о својим злочинима, чине то „мирним гласовима, потпуно нормално, а то што говоре, ужасно је”.
Законска регулатива је таква да омогућава веома строго кажњавање преступника. Полиција их хапси, судови кажњавају, али сви се слажу да то није довољно. Верховски истиче да ће бити тешко решити проблем ксенофобије само пооштравањем казнене политике. Опште је мишљење да важну улога у борби против ксенофобије има васпитање и образовање, али и медији.
Скреће се пажња на случајеве кад новине, да би повећале тираж, ставе наслов „Чечен (или Таџик, или неко други) убио...” или на описивање злочина или прекршаја закона које организују криминални кругови са предзнаком „грузијски”, „чеченски”, „кавкаски”... О улози телевизије која, као уосталом и све телевизије света, не преза од честог приказивања насиља, често се говори, али фактор „гледаност” и „рејтинг” побеђује. Кад се то изузме, може се рећи да се медији понашају „пристојно” – злочини се називају злочинима, пише се о толеранцији, позива на разумевање. Изузетака има, али они само потврђују правило.
Љубинка Милинчић
[објављено: 27/09/2009]
http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Porast-ksenofobije-u-Rusiji.sr.html
Zvuči slično kao kod nas.
Da nisu naše organizacije preuzele recept iz Rusije,ili njihove preuzele ideje iz Srbije.
I kod njih su pojedine partije umešane sa nacio,kseno,raso,organizacijama.
