Popiti jutarnju kafu ili izvršiti samoubistvo?

[Banovic Strahinja]

Buđenje. Jutarnja kafa. Odlazak na posao. Gužva, obaveze, čekanje vikenda i povremeni stres. Povratak kući. Kratak razgovor s nekim, poneka obaveza, malo distrakcije. Spavanje. Vikend je prošao standardno.
Buđenje. Jutarnja kafa. Odlazak na posao. Povratak. Spavanje.
Buđenje. Jutarnja kafa. Odlazak na posao. Povratak. Spavanje.
Vikend kao kratka pauza između dva ponedeljka. Buđenje.

Pitate se: Kuda vodi sve ovo, koji je smisao svega ovoga?
Pre ili kasnije, dolazi trenutak kada čovek sebi postavi pitanje koje je Albert Camus smatrao jedino istinski ozbiljno filozofskim pitanjem: Popiti jutarnju kafu ili izvršiti samoubistvo?

No ipak, Camus nas ne ostavlja u tom sivilu. On beleži:
“Usred zime, naposletku sam otkrio da u meni postoji nepobedivo leto.”

Ako je svet apsurdan i mehanizovan, naša svest o tome je naš prvi čin slobode. Naše “nepobedivo leto” je ta tiha odluka da, uprkos besmislu, budemo prisutni, budemo blagi prema sebi i pronađemo lepotu u samom prkosu postojanja. Možda smisao nije u cilju do kojeg idemo, već u načinu na koji koračamo kroz to sivilo, noseći sunce u sebi.


Da li verujete da postoji neki neki viši cilj , kosmički smisao života, ili koji nam je unapred dat (sudbina, evolutivni cilj, viša sila), ili je svet suštinski ravnodušan, a mi smo ti koji u tom praznom prostoru moramo sami da ispisujemo smisao?

Šta za vas predstavlja to "nepobedivo leto" u trenucima kada je životna "zima" (stres, rutina, sivilo) najjača? Da li je to snaga volje ili neka aktivnost, osoba, neki ljudi, porodica, karijera, umetnost, ili neki viši cilj?

 

[Baudrillard]

Smisla nema, jedino što možeš je da pronađeš nešto što će ti prekratiti vreme i učiniti te zadovoljnim dok čekaš da odeš u večna lovišta. Za mene su to knjige i filmovi.

 

[Edmund]

Mislim da je život dar, kako god da okreneš
Iako sam često bio u fazonu "roknuću se"
Mislim da roknjavanje treba odlagati za "sutra"
A ako je nekome do toga baš, neka razmisli, ako mu/joj već nije do života, zašto da ne probaš sve što želiš hoćeš, a bojao si se pre toga?
Nemaš šta da izgubiš a možda ti bude bar zabavno

 

[Mstislav]

Popiti jutarnji sok i otici na dzoging.

 

[file71]

Popiti jutarnju kafu, pa izvršiti samoubistvo. Obrnuto ne može, bar ja nisam čuo za takav slučaj.

 

[2ličan]

Čemu takav pesimizam. Život ionako nije ništa drugo već...stanje pred smrt. Mišljenja sam da su naši životi puka slučajnost odnosno da život nikome od nas nije bio zagarantiran.
No, onog trenutka kada smo "zaživjeli"..smrt nam je zagarantirana. Ne treba je požurivati, sama će doći. Što se ono kaže...ni"ko za sjeme nije ostao.

Život sa sobom nosi padove i uspone ali treba se boriti i nikada ne odustajati. Ima jedna "misao" koja mi je na neki način vodilja..."nije štos u tome da ti život udijeli najbolje karte, već je štos u tome da najbolje odigraš sa onim kartama koje imaš.

Jutarnja kavica ..pa idemo dalje. Ima jedna zgoda kada su se dva velikana pisane riječi sa ovih prostora..Gustav Krklec i Branko Ćopić vozili u autu. Krklec je vozio a auto je nešto počeo "trokirati"...Branko tada reče..guraj Gustave dok nas ne zaustave.
Tako i mi..gurajmo dok ide, jednom će stati.

 

[buudala]

Kafa ne mora, a rakijica dve, može.
Samoubistvo odložiti za neku drugu priliku.

 

[Frederick_]

Vrlo je jednoatavno:
Život su emocije.
Lep je kad ima dovoljno lepih emocija.
I to je sve što treba da se zna o životu i o tome kako ga treba živeti, ako neko hoće da bude srećan.

 

[Stojkov Menidjer]

Buđenje. Jutarnja kafa. Odlazak na posao. Gužva, obaveze, čekanje vikenda i povremeni stres. Povratak kući. Kratak razgovor s nekim, poneka obaveza, malo distrakcije. Spavanje. Vikend je prošao standardno.
Buđenje. Jutarnja kafa. Odlazak na posao. Povratak. Spavanje.
Buđenje. Jutarnja kafa. Odlazak na posao. Povratak. Spavanje.
Vikend kao kratka pauza između dva ponedeljka. Buđenje.

Pitate se: Kuda vodi sve ovo, koji je smisao svega ovoga?
Pre ili kasnije, dolazi trenutak kada čovek sebi postavi pitanje koje je Albert Camus smatrao jedino istinski ozbiljno filozofskim pitanjem: Popiti jutarnju kafu ili izvršiti samoubistvo?

No ipak, Camus nas ne ostavlja u tom sivilu. On beleži:
“Usred zime, naposletku sam otkrio da u meni postoji nepobedivo leto.”

Ako je svet apsurdan i mehanizovan, naša svest o tome je naš prvi čin slobode. Naše “nepobedivo leto” je ta tiha odluka da, uprkos besmislu, budemo prisutni, budemo blagi prema sebi i pronađemo lepotu u samom prkosu postojanja. Možda smisao nije u cilju do kojeg idemo, već u načinu na koji koračamo kroz to sivilo, noseći sunce u sebi.


Da li verujete da postoji neki neki viši cilj , kosmički smisao života, ili koji nam je unapred dat (sudbina, evolutivni cilj, viša sila), ili je svet suštinski ravnodušan, a mi smo ti koji u tom praznom prostoru moramo sami da ispisujemo smisao?

Šta za vas predstavlja to "nepobedivo leto" u trenucima kada je životna "zima" (stres, rutina, sivilo) najjača? Da li je to snaga volje ili neka aktivnost, osoba, neki ljudi, porodica, karijera, umetnost, ili neki viši cilj?

Pa ako izadješ iz MATRIX-a odmah ti šalju agente pod imenom "Privatni Izvršitelji za Neplaćene Račune"

Sad kad ste svi popili naknadnu pamet vidite kako je bilo vašim roditeljima sa vama dok ste vi izigravali ....

 

[buudala]

Kom je stvarno dojadilo, taj ne mrsomudi

 

[Stojkov Menidjer]

Vrlo je jednoatavno:
Život su emocije.
Lep je kad ima dovoljno lepih emocija.
I to je sve što treba da se zna o životu i o tome kako ga treba živeti, ako neko hoće da bude srećan.

A jel ste Vi u Njemačkoj iz emocija?

 

[Frederick_]

A jel ste Vi u Njemačkoj iz emocija?

Naravno

 

[Stojkov Menidjer]

Naravno

Meine lieben ...

 

[Отварач мозга...опет]

Buđenje. Jutarnja kafa. Odlazak na posao. Gužva, obaveze, čekanje vikenda i povremeni stres. Povratak kući. Kratak razgovor s nekim, poneka obaveza, malo distrakcije. Spavanje. Vikend je prošao standardno.
Buđenje. Jutarnja kafa. Odlazak na posao. Povratak. Spavanje.
Buđenje. Jutarnja kafa. Odlazak na posao. Povratak. Spavanje.
Vikend kao kratka pauza između dva ponedeljka. Buđenje.

Pitate se: Kuda vodi sve ovo, koji je smisao svega ovoga?
Pre ili kasnije, dolazi trenutak kada čovek sebi postavi pitanje koje je Albert Camus smatrao jedino istinski ozbiljno filozofskim pitanjem: Popiti jutarnju kafu ili izvršiti samoubistvo?

No ipak, Camus nas ne ostavlja u tom sivilu. On beleži:
“Usred zime, naposletku sam otkrio da u meni postoji nepobedivo leto.”

Ako je svet apsurdan i mehanizovan, naša svest o tome je naš prvi čin slobode. Naše “nepobedivo leto” je ta tiha odluka da, uprkos besmislu, budemo prisutni, budemo blagi prema sebi i pronađemo lepotu u samom prkosu postojanja. Možda smisao nije u cilju do kojeg idemo, već u načinu na koji koračamo kroz to sivilo, noseći sunce u sebi.


Da li verujete da postoji neki neki viši cilj , kosmički smisao života, ili koji nam je unapred dat (sudbina, evolutivni cilj, viša sila), ili je svet suštinski ravnodušan, a mi smo ti koji u tom praznom prostoru moramo sami da ispisujemo smisao?

Šta za vas predstavlja to "nepobedivo leto" u trenucima kada je životna "zima" (stres, rutina, sivilo) najjača? Da li je to snaga volje ili neka aktivnost, osoba, neki ljudi, porodica, karijera, umetnost, ili neki viši cilj?

...циљ?..

...не...

....када нешто радиш....
....шта год то било...
....ради до краја...
...претеруј...
....у свему што радиш...


....наравно...
....смисли прво, зашто то желиш...

Потрошачко друштво узима, оно највредније....време, породицу, љубав...

Мнови се сакривају иза посла...
не замерам...
...он доноси корист...
.....временом...
....запостављаш, одбацујеш...мање важно...фокусираш се на породицу и новац...мислиш да пазиш на здравље..довољно...



....сви смо рођени са органом, који ће нас на крају...издати...

 

[Banovic Strahinja]

Mislim da je život dar, kako god da okreneš

Zasigurno, zapravo kako uopste uporediti postojanje i nepostojanje?
Jednostavno je postojanje neizmerno bolje od nepostojanja- i poprilicno neveseo zivot je bolji od nepostojanja,
nisam siguran da li postoje neki ljudi kojima je zivot toliko nesretan da bi bilo bolje da nikad nisu postojali.

 

[Banovic Strahinja]

Izvršiti samoubistvo. Ko god može.
Život za 90% ljudi je u stvari samo nada da će jednog dana biti bolje. I ništa više.

Ciji mi se da pravis uobicajenu gresku koju pravi vecina ljudi, abono sto je David Hume otprilike rekao: Ne mozemo iz “jeste” praviti “sta treba”,
Vecna, zapravo besmislena dilema u ljudskim glavama: Postoji svet kakav jeste i postoji svet “kakav bi trebao biti”…
Svet treba gledati i prihvatiti onakvog kakav jeste.

 

[Banovic Strahinja]

Čemu takav pesimizam.

Ne bih rekao da se radi o pesimizmu: Tema je izvedena iz A. Camus-ovog “Mita o Sizifu”, doduse malo parafrazirana, i Camus je zakljucio da Sizif moze biti sretan.usprkos i u svoj njegovoj besmislenoj rutini i mukotrpnom guranju kamena Sizif ima svoje momente radosti i stece.

 

[Urwald]

Da li verujete da postoji neki neki viši cilj , kosmički smisao života, ili koji nam je unapred dat (sudbina, evolutivni cilj, viša sila), ili je svet suštinski ravnodušan, a mi smo ti koji u tom praznom prostoru moramo sami da ispisujemo smisao?

Lično ne verujem da neki viši cilj postoji, više sam u fazonu aktivnosti da sam izaberem neki opipljiv cilj i da pokušam da stignem do njega (ako u nekom razumnom roku ne uspem da ga dostignem, dognuću ruke i zacrtaću sebi neki novi cilj te ...)

Šta za vas predstavlja to "nepobedivo leto" u trenucima kada je životna "zima" (stres, rutina, sivilo) najjača? Da li je to snaga volje ili neka aktivnost, osoba, neki ljudi, porodica, karijera, umetnost, ili neki viši cilj?

Real time aktivnost + želja za konstantnom promenom. Za sebe lično sam provalio da mi životni postaje zima samo ako se ušuškam u momentu, čim mi nešto postane rutina usporim se i to u nekoj meri negativno utuče na mene. Vodim se nekom idejom napustiću ovaj svet bez igde ičega (onda valjda ništa i nema neku vrednost), tako da mi nije gubitak da zapalim i kuću koju sam sagradio samo da se pomerim iz mrtve tačke - suštinski je u pitanju pristup haotičnom življenju.

 

[Elle]

Ne bih rekao da se radi o pesimizmu: Tema je izvedena iz A. Camus-ovog “Mita o Sizifu”, doduse malo parafrazirana, i Camus je zakljucio da Sizif moze biti sretan.usprkos i u svoj njegovoj besmislenoj rutini i mukotrpnom guranju kamena Sizif ima svoje momente radosti i stece.

Zato što je sreća u čoveku a ne u okolnostima.

 

[Banovic Strahinja]

Zato što je sreća u čoveku a ne u okolnostima.

Ali okolnosti uticu na coveka i njegov nivo srece i blagostanja.

 

[Belgradeboy]

Ja ne pijem kafu, čaj ništa.

 

[MladenS.]

Da l' da se umijem il' da se ubijem prosto ne znam. Pa da vidim lice svoje bez izraza i bez boje.

Zezam se. Ja sam trenutno došao na prvi nivo nirvane. A to je zato što sada mogu da radim kad hoću, koliko hoću, za koliko hoću i one poslove koje hoću. Zato nikakvo samoubistvo ne dolazi u obzir. Nikada ne znaš kada ćeš da uđeš u život koji ti koliko-toliko odgovara.

 

[Zelena milja]

Šta za vas predstavlja to "nepobedivo leto" u trenucima kada je životna "zima" (stres, rutina, sivilo) najjača? Da li je to snaga volje ili neka aktivnost, osoba, neki ljudi, porodica, karijera, umetnost, ili neki viši cilj?

Neki ljudi, posebno jedna osoba. Dok je nje, biće i mene. Jer me suštinski menja kada smo zajedno. Potpno se promenim, toliko je primetno, duboko i kompletno. Kao pronalazak onog dela, bez kojeg sam polovična.
Sve se promeni. Čak mi svet deluje drugačije.

 

[Skafander]

Ja bih pre izvršio samoubistvo nego da popijem kafu. Haha

 

[Skafander]

Kafa i jeste jedan vid samoubistva, nije ili ili.