Не знам шта се у људима промијенило и зашто је све отишло у першун (ја сам фина и ја не псујем!), али не могу да схватим зашто сам ја поносна на неке ствари које су постале неуобичајене, а мени су сасвим природне и нормалне. Мислим, прије свега, на однос који имам са мамом и имала сам га са татом. (И сад бих га имала да ми је тата жив.) Некако, ја сам од најранијих дана имала фантастичне односе са родитељима, максимално повјерење, нисам ништа знала (а ни могла ни хтјела) да им прећутим (осим кад сам порасла, па је неке ствари ипак било лакше рећи мами) и никад ми апсолутно ништа није било табу тема. Ваљда су ме мама и тата научили да ми нико не жели добро као они, али ја вјерујем да је то неоспорна истина.
Углавном, кад видим колико моје другарице мало разговарају са својим мајкама, а колико се поверавају мојој, дође ми жао. Дјевојке, нешто није у реду. Како можете да будете толико неповјерљиве према својим мајкама и толико дистанциране од њих? Подвлачим, све мајке сам упознала, не чине ми се баш толико неприступачним.
Било како било, ја сам изузетно поносна на то што сам блиска са својом мајком и генерално се питам шта се збива и ко је овдје луд?
Углавном, кад видим колико моје другарице мало разговарају са својим мајкама, а колико се поверавају мојој, дође ми жао. Дјевојке, нешто није у реду. Како можете да будете толико неповјерљиве према својим мајкама и толико дистанциране од њих? Подвлачим, све мајке сам упознала, не чине ми се баш толико неприступачним.
Било како било, ја сам изузетно поносна на то што сам блиска са својом мајком и генерално се питам шта се збива и ко је овдје луд?
Ostanite otvorene i za druge inpute. 