Zasto bi neko,tek tako,unistavao ono sto unistiti ne zeli?
To su bas neke cudne misli koje se mogu javiti ponekad,istina meni prilicno nejasne.Da li da se svi obucemo u crno i pocnemo sahranjivati sve oko sebe i u sebi.Da li treba da postanemo grobari,iz inata.Bas ne znam zasto bi.Zar samo zato sto se plasimo da ce nesto oko nas ili u nama sahraniti drugi.Pa,naravno da ima i takvih.Ima ljudi kojima tudje zlo predstavlja dusevnu hranu.O,sa njima bi se vjerovatno svako ili bar vecina od nas mogli obracunati.Neko ovako,neko onako ali sigurno da bi.Svako na svoj nacin,mozda to ponekad ne bi ni osjetili.Mada,ne smatram da je to neka vrlina.Mozda u nekoj krajnjoj nuzdi,inace ne.Ali,zasto unistavati ono sto je nase.Zasto bi bilo ko unistio nesto svoje,eh radi drugih.Pa to mi je bas cudan razlog.Zar svi da u crnom stojimo ovako sami...
...bez apsolutno ikakve potrebe ako vec mozemo i imamo stajati sa nekim zajedno,setati,voljeti,ljubiti,biti strasni,biti njezni,zaljubljeni...Biti ljudi koji vole a ne mrze,koji se druze a ne kvare drugarstva,koji ne umiju izdati nikada.Bas nikada.To smatram najvecim grijehom u zivotu.Ne mislim tu nesto religiozno,vec zivotno.A izdaju je zaista tesko oprostiti.Lako je reci da oprastate ali koliko je ko od nas jak da zaista oprosti tako nesto,pitanje je.Crn sam,mozda mi crna boja i lijepo stoji ali ne smatram da joj se trebamo prikloniti kao boji nase duse.Daleko od toga.Da,volim sentishe,laganiju muziku,poeziju,umjetnost ali to nije nista lose...
Zar ove boje nisu,ipak,ljepse od crne?
To su bas neke cudne misli koje se mogu javiti ponekad,istina meni prilicno nejasne.Da li da se svi obucemo u crno i pocnemo sahranjivati sve oko sebe i u sebi.Da li treba da postanemo grobari,iz inata.Bas ne znam zasto bi.Zar samo zato sto se plasimo da ce nesto oko nas ili u nama sahraniti drugi.Pa,naravno da ima i takvih.Ima ljudi kojima tudje zlo predstavlja dusevnu hranu.O,sa njima bi se vjerovatno svako ili bar vecina od nas mogli obracunati.Neko ovako,neko onako ali sigurno da bi.Svako na svoj nacin,mozda to ponekad ne bi ni osjetili.Mada,ne smatram da je to neka vrlina.Mozda u nekoj krajnjoj nuzdi,inace ne.Ali,zasto unistavati ono sto je nase.Zasto bi bilo ko unistio nesto svoje,eh radi drugih.Pa to mi je bas cudan razlog.Zar svi da u crnom stojimo ovako sami...
...bez apsolutno ikakve potrebe ako vec mozemo i imamo stajati sa nekim zajedno,setati,voljeti,ljubiti,biti strasni,biti njezni,zaljubljeni...Biti ljudi koji vole a ne mrze,koji se druze a ne kvare drugarstva,koji ne umiju izdati nikada.Bas nikada.To smatram najvecim grijehom u zivotu.Ne mislim tu nesto religiozno,vec zivotno.A izdaju je zaista tesko oprostiti.Lako je reci da oprastate ali koliko je ko od nas jak da zaista oprosti tako nesto,pitanje je.Crn sam,mozda mi crna boja i lijepo stoji ali ne smatram da joj se trebamo prikloniti kao boji nase duse.Daleko od toga.Da,volim sentishe,laganiju muziku,poeziju,umjetnost ali to nije nista lose...
Zar ove boje nisu,ipak,ljepse od crne?
