Quantcast

Pomrčina ugušene duše (knjiga deo 7)

Sandveil dance

Domaćin
Moderator
Poruka
3.357
1568125937380.png


Mogla je da oseti kako je vreba kroz prozore i balkonska vrata, čak i kroz proreze zatvorenih šalona, kako drhti od pomamne želje da joj isisa srž i toplotu, još više svaku specifičnost ličnosti, karaktera, doživljaje, radost, nadahnuće pa čak i tugu, bol, jad, da iscedi iz nje sve što jeste i uzme za sebe, nakaradno se ukrasi krađom i bar za trenutak se ispuni tuđom vatrom, otetim plamenom koji bi nestao kao svitac ponesen olujnim vetrovima u večitoj noći suočen sa veličinom unutrašnjeg ambisa. Trčala je po maloj vikendici proveravajući da li su čvrsto zatvoreni svi prozori i vrata, palila plafonjere, zidne i stone lampe, čak i sveće koje je stavljala ispred prozora u nadi da će svetlo zaustaviti nalet otelotvorene čađave nezajažljive provalije još bolnije šuplje i mračne pred iskrama tuđih duša. Pobegla bi da pronađe pomoć da kućica nije bila tako neoprezno sagrađena daleko od grada na samom početku velike šume u čudnom svetu bez crvenih granica. Predosećala je da je spas čeka u šumi, ali kako da protrči pored tog stvorenja i stigne do zagrljaja prvih stabala? Prvo su počinjali udarci o šalone i sa svakim naletom bi se sa njih odlomljivali komadići drveta, kao i sa prozora, ragastova, delovi maltera bi otpadali sa zida i plafona, pojavljivale se naprsline na pločicama... Zatim bi i stakla popucala, krivio se pod, padale stvari sa polica i iz ormarića, lomio se nameštaj dok konačno ne bi ispadale cigle iz zidova kao da su ispaljene topom. Koliba se tresla kao usahli list pre otpadanja sa grane i kad bi se konačno smrvila pred nezaustavljivom silom i zlokobna tama se zaletela ka njoj, budila bi se sva znojava i prestravljena.

Svaki put kad bi majka živela sa njima u kući i kad bi se sama našla pred njom obuzeo bi je isti užas. U periodima njenog boravka u bolnicama, zavodima i odeljenjima raznih instituta noćne more bi se proredile ili ih ne bi uopšte bilo nekad i nedeljama, a čim bi se vratila, vraćalo se i Moljčicino malo privatno mučilište iz koga nije mogla da pobegne kao ni iz sopstvene kože. Najgore od svega je bilo što je svima sem njoj Stakleni cvet delovala pitomo i krotko, kao da se unutra krila osoba malo pobrkanog snalaženja u svetu i činjenicama, ali prilično blaga, štaviše nežna i krhka. Međutim čak i kroz masku ranjivosti Moljčica je nazirala krvožedni mrak u očima koji je zaudarao na skrovište mnogih demona čije su se kandže neprimetno pružale na sve strane poput opake paukove mreže postavljajući zamke iza leđa i u neočekivanim trenucima, grčevito pokušavajući da sve i svakoga zaraze svojom tminom, sruše, polome i odvuku do dna svog pada. Od majčinog prisustva Moljčica bi gubila snagu, volju, želju za bilo čim, najviše od svega radost koja bi ponekad iščezla da se ne vrati danima.

Nikome nije govorila o noćnim morama. U babu je imala potpuno poverenje, ali je sumnjala u to da bi joj poverovala jer Stakleni cvet joj je bila ćerka i stara gospođa ju je neizmerno volela. A kome drugome da kaže? Pesmi vetra, da, to bi sigurno uradila da ju je do sada upoznala, međutim iz nekog razloga sestre su se uvek same viđale, a dogovor je već odavno postignut da će Moljčica do petnaeste godine živeti sa gospođa Liticom, a od petnaeste sa Pesmom vetra. Još dve godine, samo dve godine i neće morati nikada više da vidi Stakleni cvet! Osećala se veoma loše što joj je sama pomisao na napuštanje majke donosila toliko veliku radost i olakšanje, pa opet, teško da je mogla da oseti bilo šta drugo prema njoj sem gnušanja i straha. Uostalom, jedina prava majka koju je imala bila je gospođa Litica.

Godinama pre toga, kad ju je prvi put jeziv san probudio u ranim jutarnjim časovima i kad je nakon toga za doručkom prepoznala tamu u očima svoje majke, pobegla je kroz zadnje dvorište, preko niske kamene ograde i pravo u mali staklenik koji je komšiji slikaru služio kao atelje. Mislila je da će kućica biti prazna, ali ne, on je tamo već vredno radio.
Muzika se skoro neprimetno šunjala između tegli punih četkica, bočica terpentina, malih posuda sa lanenim uljem i tuba raznih boja razbacanih po komodi pored velikog štafelaja. Bila je lenja, sporog, uspavljujućeg i maznog ritma. Oštro je odudarala je od umetnikovih energičnih pokreta kojima je nanosio boju na platno. Još više je odudarala od ozbiljno zamišljenog izraza njegovog lica. Zraci jutarnjeg sunca su se, naprotiv, priklanjali nežnom mrmorenju razlivajući svoje medno blago po zidovima. On ništa od toga nije primećivao. Jedva da je bio svestan posla koji je obavljao predano, vešto i pažljivo, pa opet nekako otsutno kao da je pustio telo da radi samo šta mu drago dok je on zaronjen u misli boravio negde veoma daleko odatle. Nije primetio ni devojčicu koja je zbunjeno stajala naslonjena na dovratak i pratila njegove hitre pokrete diveći se majstorstvu kojim je stvarao. Uživala je u muzici i mekom svetlu posutom po prostoru od koga su se ljuljuškajući padajuće trunčice prašine sjajile poput zlatnih konfeta. Pogledom je prelazila po svemu dok se nije zaustavila na svom odrazu u velikom starinskom ogledalu postavljenom pored vrata. Tu ju je presreo dobrodušno živahan pogled starca koji ju je konačno spazio.

Gospodin Zrno peska bio je zaista sitne građe, sav majušan, mršav, sivkast i neugledan sem lica koje je umelo da se ozari osmehom kojim je govorio glasnije nego drugi rečima. Gledao je u nju blago trepćući ne pitajući ništa i onda je pokretom ruke ponudio da sedne na mali dvosed od pletene trske sa velikim i udobnim jastucima. Prošla je i sela, ali joj je bilo neprijatno što je tako upala i prekinula ga u radu. Želela je da mu objasni, ali istovremeno i da ne kaže šta se stvarno dogodilo.

„Izvinite što sam došla bez poziva“, započe ona nesigurnim glasom, „bilo mi je potrebno... potrebno... da nekuda pobegnem...“.

On se vrati svom radu.

„Gospođa Stakleni cvet se sinoć vratila?“

„Da.“

„Razumem“, promrlja on dok je zamišljeno klimao glavom. Sedeli su u tišini nekih pola sata. On je slikao neometeno i mirno kao da je sam, a i devojčica se posle nekog vremena opustila zaneseno prateći prizor koji je nastajao na platnu.

„Ovo je mesto za bežanje, pa može biti tvoje koliko i moje“, dodao je tiho malo kasnije pogledavši je i namignuvši joj, a ona odgovori širokim osmehom. Bez reči podelili su malu garnituru tako da je veći stočić i dvosed koristila Moljčica i napunila ih svojim knjigama i sveskama u koje je prepisivala sve što je mislila da je bilo važno i da bi trebalo da zapamti. Fotelja i manji stočić bili su slikarevi i u njoj je zavaljeno sedeo dok je pio kafu i ponekad bio nepomičan satima u tišini posmatrajući svoje slike. Kad ga je jednom upitala rekao je da slike uistinu nastaju u tim periodima nerada, a da kasnije samo izrone jer su u njemu već čekale gotove.

Stakleni cvet je pokušavala da nagovori majku da zabrani Moljčici da posećuje slikara tobož se brinući da će ga ona ometati u radu. Gospođa Litica je na to odgovorila da ga je već pitala i da on kaže da se veoma raduje posetama male komšinice. Nakon toga je oprezno nagoveštavala da nije sasvim pristojno da stariji čovek i devojčica koja je bila skoro već devojka toliko vremena provode zajedno, ali se i to odbilo od njene majke ni ne dodirnuvši je i prohujalo je natrag poput eha. Naposletku je u nekoliko prilika nametljivo nastojala da im se pridruži, ali ju je nešto u postojanoj smirenosti tih sitnih očiju, tišini i zracima osmeha zaustavljalo na samom pragu terajući je da se zlovoljno i nerado povuče u senku.

Osveta Staklenog cveta slikaru tekla je kapima otrova koje su se skoro neprimetno širile od jedne do druge osobe koja je slušala sluzave laži o zabrinutoj majci koja jadikuje nad nesrećom koju joj je naneo taj grozni starac što je okrenuo dete protiv nje, jadne bolesne žene nesposobne da se bori za sebe i dobrobit svog deteta. Čak je napominjala i da je gospođa Litica oduvek bila ljubomorna što bi devojčica više volela da živi pored majke pa je iz tog razloga dozvoljavala neprirodno prijateljstvo. Ljudi se potom dosetiše i tragedije koja se dogodila slikarevom sinu i počeše opet da zavlače svoje ljubopitljive poglede i prste pogotovo u one stvari koje nisu nimalo razumeli i ne bi trebalo ni da ih se tiču. Najviše su se uzrujali oni javno dobronamerni ljudi što su svoje vrline potvrđivali bezrazložnim uništavanjem tuđih života i koji ni za čim nisu više žudeli nego za otkrivanjem i obelodanjivanjem baš onih tajni koje su ljudi najdublje krili. Instinktom zverskog lovca osećali su da su se u tim potpražnim džepovima nalazili najslađi zalogaji za njihovo prepredeno zlo.

Posle nekog vremena, Moljčica je uspela da sklopi priču iz delova koje je načula i išla je otprilike ovako: „Mladić koji je bio skoro obožavan zarad svoje lepote i mile prirode imao je tešku nesreću kada je vozeći motor kamion naleteo na njega. Leva strana lica mu je bila teško povređena od čega je ostao veliki ožiljak od čela pa skoro do same brade. Uprkos opštoj zapanjenosti, odbio je da se podvrgne operaciji i povrati pređašnji izgled. Pričao je nekakve nerazumljive budalaštine kojima je objašnjavao zašto to ne bi trebalo da uradi koje su sav svet koji je sebe smatrao razumnim uverile u nepobitnu činjenicu da je skrenuo s uma. Ono što slikaru nisu mogli da oproste bila je drskost sa kojom se oglušio o njihove mudre savete i nije prisilno odveo sina na lečenje, već mu je pomogao da nestane iz grada i ostavi im neutoljenu radoznalost koja je vapila za saznanjem o tome šta mu se dalje dogodilo.“


Zrno peska je na svako pitanje o sinu odgovarao da je on sasvim dobro i da se nalazi tamo gde je sam želeo da bude. I ni reč više o tome nije niko iz njega mogao da izvuče. Prirodno, mrzeli su njegovu snagu i neosetljivost na ne mali pritisak ogovaranja i sve glasnije se pitali kako li će čovek koji je bio toliko loš otac uticati na to mlado devojče.
 
Poslednja izmena:
Top