Politika prećutala Jankov let Srpski pilot posle pada aviona ostao sa kraćom nogom, ali se vratio u eskadrilu i pomogao proboj Solunskog fronta

đavolčić

Buduća legenda
Moderator
Poruka
40.019
Sa pet centimetara kraćom nogom, kao posledicom zadobijenih povreda prilikom pada aviona u bici sa neprijateljskom avijacijom, pilot Janko Markićević se dobrovoljno vratio u eskadrilu i učestvovao u proboju Solunskog fronta. A za to što se o njemu njegovim podvizima malo zna kriva je – politika koja mu je neoprostivo zamerila što je ratovao za svog kralja. Evo knjige u izdanju Istorijskog arhiva Užice kojom se donekle ispravlja nepravda prema Markićeviću, ali i mnogim drugim njegovim saborcima – herojima srpskog i jugoslovenskog neba koji su od Prvog balkanskog do Drugug svetskog rata ostali verni kruni. „Kraljevski vazduhoplovci – Užički vojni okrug 1912 –1945“ naziv je kapitalnog dela istraživača i publiciste Aleksandra Ognjevića u kome je autor objedinio biografije, potkrepljene fotografijama i drugim dokumentima, 101 vazduhoplovca koji su u četiri rata vojevali u svojim i savezničkim eskadrilama, a neki od njih i poginuli na letačkim zadacima. Sa izuzetkom braće Petrović – Vladete, Branivoja i Božidara, čiji roditelji su poreklom iz užičkom kraja, a njihov značaj po ratno vazduhoplovstvo je ogroman, svi ostali su rođeni na teritoriji tadašnjeg Užičkog vojnog okruga koji je danas teritorijalno sličan Zlatiborskom okrugu.
Među 101 iscrpno dokumentovanim životnim putem je i onaj kojim je pilot Janko Markićević prešao od rođenja 1895. u Pilatovićima kod Požege do smrti 1944. u švajcarskom Veveu i počasnog plotuna uz koji je sahranjen.
Markićevića je objava rata Turskoj 1912. zatekla kao kaplara – pitomca Pešadijske podoficirske škole koji biva raspoređen u u Drugi prekobrojni puk. Posle balkanskih ratova, iz kojih je izašao sa činom podnarednika, učestvovao je u povlačenju srpske vojske preko Albanije i stigao do Bizerte. Za zasluge stečene na bojnom polju protiv Bugara kod Ohrida i Resena unapređen je u čin potporučnika
Među 20 oficira i podoficira koje je Vrhovna komanda 1916. poslala sa Krfa da izučavaju pilotažu bio je i Janko Markićević. Bio je primljen kao mehaničar, ali je spletom srećnih okolnosti prebačen u grupu za obuku pilota. Avgusta iste godine završava pilotsku školu sa odličnim uspehom i već narednog meseca se vraća u Solun gde je raspoređen u francusku eskadrilu F.384.

„Tu je uspešno izvršavao brojne zadatke bombardovanja, izviđanja kao i korekture ariljerijske vatre. Posebno se istakao 1. oktobra 1916. u daljnjom bombardovanju Gradskog i Udova,“ – piše Ognjević o Markićeviću. Kao pripadnik francuske ekskadrile F.398 koja je pridodata Prvoj srpskoj armiji, 26. marta 1917. u posadi sa franuskim poručnikom, markizom Žirodoom, dobio je zadatak da vrši poprečno letenje i sprečava prodiranje 25 neprijateljskih aviona na koje je pucala srpska artiljerija. U toj borbi njegov vazduhoplov je pogođen, a oštećene komande i loši vremenski uslovi nisu dozvolili da bezbedno spusti avion. Poručnik Žirodo je poginuo u padu letelice, dok je Markićević dobio teške povrede i opekotine, i levu ruku i desnu nogu slomio na po tri mesta.
.
Narednik-pilot eskadrile F.398 Janko Marikićević, kao mlad pilot, hladan i odlučan, izvršio je za vreme ofanzive 1916. mnogobrojna bombardovanja, koja su uvek uspela. Ima 50 časova leta nad neprijateljem u kojima je uvek pokazivao hrabrost i smelost. Pri povratku sa poprečnog letenja, izvršenog po vrlo rđavom vremenu, nesrećnim slučajem pri padu njegovog aparata sa visine od 200 metara, zadobio je veoma teške telesne povrede. Pohvaljujem narednika-pilota Janka Markićevića kao hrabrog i odlučnog pilota,“ naveo je 10. aprila 1917. u pohvalnoj naredbi komandant Prve armije vojvoda Živojin Mišić.

Sa pet centimetara kraćom nogom Markićević se na svoj zahtev vratio u eskadrilu i u učestvovao u septembarskoj ofanzivi prilikom proboja Solunskog fronta zbog čega je 1918. pohvaljen od komandanta Srpske avijatike Di Petrije de Larsana, a zatim još jednom od vojvode Mišića. Po završetku Velikog rata Janko Markićević radio je kao nastavnik letenja u prvoj pilotskoj školi u Novom Sadu, a 1920. aktivno učestvovao u gašenju albanske pobune. U međuratnom periodu službovao je u više vazduhoplovnih jedinica kao pilot-lovac, nastavnik letenja, komandir Pilotske lovačke škole 6. vazduhoplovnog puka, pomoćnik i zastupnik komandanta Opitne grupe i rukovodilac.
„Aprilski rat zatekao ga je na položaju u Odseku za sportsko vazduhoplovsto Direkcije civilnog vazduhoplovstva Štaba vazduhoplovstva vojske. U povlačenju vazduhoplovnih snaga stigao je do pomoćnog ratnog letelišta Kapino Polje pored Nikšića, gde je zarobljen od italijanskih okupatora 17. aprila 1941. Ostatak rata do kapitulacije Italije proveo je u logoru Lago di Garda, na obali istoimenog jezera na sveru Italije, - navodi Aleksandar Ognjević.

Iako već ozbiljno bolestan, Janko Markićević je sa grupom oficira uspeo da pobegne u Švajcarsku, gde je interniran u gradić Veve na obali Ženevskog jezera. Narededne godine ovde je i preminuo. Njegovi drugovi skupili su novac za limuzinu i sahranu, a lokalne vlasti obezbedile su pločasi plotun „koji ga je ispratio na poslednji let“. Počiva na istom groblju na kom i Čarli Čaplin. Za zasluge u ratu i miru Janko Markićević odlikovan je čak 15 puta: Srebrnom i zlatnom medaljom za hrabrost, Karađorđevom zvezdom sa mačevima, Spomenicama turskog i bugarskog rata, Albanskom spomenicom, Medalje za vojničke vrline, Francuskim ratnim krstom, Belim orlom V reda sa mačevima, Belim orlom V reda bez mačeva, Ordenom Svetog Save V stepena, Odrenom rumunske krune sa mačevima V reda, Ordenom jugoslovenske krune V reda, Ordenom nemačkog orla 1. reda i Ordenom jugoslovenske krune IV reda.

https://www.blic.rs/vesti/drustvo/p...lot-posle-pada-aviona-ostao-sa-kracom/kdppl30
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.