evo
Реинкарнација је чињеница. То што тo више није део данашњих хришћанских веровања је због једне жене гладне моћи која је у раној Библији уклонила све референце на реинкарнацију.
На почетку хришћанске ере, реинкарнација је била један од стубова веровања. Без тога (као што се касније догодило), хришћанство би изгубило сваку логику.
Али да се вратимо у 6. век после Христа, где је на двору византијског цара Јустинијана скована дијаболична завера, која ће човечанство држати заточеним у лажном схватању реалности живота и смрти 1.400 година. У генерацијама пре тога, реинкарнација је још увек била неспорна чињеница у хришћанској цркви. Уместо тога, много се расправљало о томе да ли је Исус био више човек или више Бог. Несторије, игуман Антиохије, веровао је да Марију не треба звати „Мајка Божија“, јер је родила само „људског“ Исуса. Али сабор је прогласио Несторија јеретиком, послао га у пустињу и утврдио да је Исус истовремено и човек
и божански. Један од најжешћих Несторијевих противника био је Евтих, који је, с друге стране, веровао да је Исус
самобожанска, као што је његова људска природа била потпуно подведена у божанску. Данас ово учење називамо
монофизитизмом (тј. учењем да су две Христове природе спојене у нову јединствену људско-божанску природу). Четврти васељенски сабор (познат и као Халкидонски сабор) је 451. године осудио монофизитство као јерес и прогонио његове заговорнике. Један од најревноснијих прогонитеља био је потоњи цар Јустинијан.
Савет из 451. наглашава закон реинкарнације
Као што је већ поменуто, током ових верских контроверзи, реинкарнација никада није била тема разговора.
Сматрало се да је то фундаментална догма, која је чак била појачана Сабором из 451. Ко је тада могао да замисли да ће се хришћанска теологија тако суштински променити са Јустинијановим успоном на престо Источног римског царства 527. године и каквим дубоким последицама би услед тога страдали наредни векови?
Прави актер у сенци била је жена: Теодора, жена цара Јустинијана. Направила је оштар друштвени успон — а ова ћерка кротитеља медведа из цариградског циркуса користила је најстарије оружје жене да би се попела.
Њена горућа амбиција ју је гурала све даље. Требало је попети још једну степеницу: њено сопствено обожење. Тек тада би била једнака старим Цезарима. Није прошло много времена пре него што су римски цареви аутоматски обожени и добили богомољу у храмским салама. Хришћанство је окончало овај обичај.
И управо је ту библијски призната чињеница реинкарнације била камен спотицања: јер како је жена могла ући у вечност као богиња када је свако требало да се поново роди? Шта би могло спречити залуталу царицу да се поново роди као сасвим нормална особа — чак и као обична просјакиња? Теодора је знала да све док је реинкарнација брзо усидрена у хришћанској свести,
народ је никада неће прихватити као богињу.
Теодора је за добровољне помоћнике одабрала монахе монофизите, који су ускоро требали бити помиловани од изопштења. Они су требали осигурати да свако учење о реинкарнацији потпуно нестане из свих црквених докумената.
Можда мислите да такав захтев не би био могућ — само на практичном нивоу. Али Теодора је раширила сопствену мрежу агената по целом царству и старала се да „њени“ монаси, мало по мало, преузму руководство Црквом. И читава моћ Византијског царства била јој је на услузи, јер је Јустинијан већ постао њено вољно оруђе.
...
Да би остварила своје планове, Теодора је прво морала да под своју контролу стави Западну цркву (палог Западног Римског царства).
У томе су јој помогле војске Флавија Велизара тако што су обезбедиле византијски утицај у Риму и омогућиле Теодорину перфидност свргавања папе. То место је преузео један од царичиних миљеника.
Пошто се тако ослободила противљења западне цркве, Теодора се поново концентрише на Цариград и уз помоћ своје марионете, патријарха Менне, сазва Синод Источне цариградске цркве (543. године). Овај Савет
је опозвао осуду монофизитизма као и афирмацију реинкарнације, кодификовану 451. године нове ере. Ово је био први смртни ударац доктрини реинкарнације.
