Pokajanje

[Silence_]

Господ гледа срца и осећања човекова а не разум.Кад је неко покајање у питању Господ неће погледати на оног ко каже кајем се јер знам да је грех то што сам учинио,до тог закључка сам дошао размишљањем.Господ ће гледати оног ко дође,клекне и почне да плаче ко мала беба и каже: ,,Господе,ни сам не знам шта сам ти све сагрешио али молим те све ми опрости!''У Светом Писму читамо о двојици грешника који су се кајали за грехе своје и исповедали их пред Богом.То су Саул и Давид.Нису обојица добили опроштај од Бога.Говорио је Саул: ,,Сагрешио сам што сам преступио заповест Господњу...''(1.Сам. 15,24).Говорио је и Давид: ''Сагреших Господу...''(2.Сам.12,13).Давид је добио опроштај и спасење а Саул се није удостојио опроштаја и погинуо је у гневу Господњем.Саул је само речима и разумом исповедао грехе своје,а није показао искрено покајање и поправљање,а Давид,по исповедању греха је сваку ноћ квасио своју постељу сузама,изнемогао од поста,изнурио тело и смирио се пред Господом.

Kako se pokajanje objasnjava u religiji? Primetio sam da mnogi forumasi, kada diskutuju u bezbrojnim temama o postojanju Boga i grehovima, kazu "samo se pokajes i Bog ti oprasta". Koliko je diskutabilno to "samo"? Da li su ljudi zaboravili kako izgleda pravo pokajanje? Kako vi dozivljavate pokajanje?

 

[gost 271475]

Kako se pokajanje objasnjava u religiji? Primetio sam da mnogi forumasi, kada diskutuju u bezbrojnim temama o postojanju Boga i grehovima, kazu "samo se pokajes i Bog ti oprasta". Koliko je diskutabilno to "samo"? Da li su ljudi zaboravili kako izgleda pravo pokajanje?

Sam Spasitelj nam kaze da biva "veca radost na nebu za jednoga gresnika koji se kaje, negoli za devedeset i devet pravednika kojima ne treba pokajanje".............

To "samo se pokaješ"...je verovatno rečeno sa malom dozom ironije...čini zlo, greši, gazi, ponižavaj, povređuj...sve se briše, ako se "samo" pokaješ, ali iskreno...i pred Bogom. A šta je sa žrtvama, oštećenima, povređenima, prevarenima, silovanima, mrtvima? I to se briše? "Radost na nebu?"...verovatno ćemo svi zajedno u raj....baš veselo.

Nije diskutabilno "samo"...diskutabilno je preispitivanje da li je uopšte, u kojoj meri i koliki greh počinjen...i svest čoveka o tome da je uopšte pogrešio.
Pokajanje tražimo od oštećenog, a to ni u kom slučaju ne može biti Bog....ali čovek kao duhovni slabić u stvari traži oprost za sebe...i usmerava se na pogrešnu stranu. Koliko je to iskreno?

Potreba za pokajanjem bi trebala da povuče lični osećaj krivice...ako toga nema, nema ni iskrenosti u tom kajanju. Problem je što se o tome misli kad je šteta već počinjena...možeš da se kaješ do sudnjeg dana, da mučiš sebe, uzalud.
O tome treba misliti pre nego što se desi...ako se već desilo, prihvatiti to i nastaviti dalje...utopija je vrećati film unazad, jesti samog sebe...naročito ako se radi o nekim banalnim stvarima, sitnicama koje nikome ne nanose zlo..a taj naopaki osećaj samo nama samima šteti.

.Господ ће гледати оног ко дође,клекне и почне да плаче ко мала беба и каже: ,,Господе,ни сам не знам шта сам ти све сагрешио али молим те све ми опрости!'

Ovo nema smisla...mašiš poentu...
Ako jadan ne zna šta je sve zgrešio, za šta se kaje?
Koji je motiv? Oproštaj za zlu ne trebalo?
Ako nije svestan greha...kako dolazi do zaključka da mu treba oproštaj?
I zašto bi ga Gospod pogledao? Zato što roni suze???

 

[Сале]

To "samo se pokaješ"...je verovatno rečeno sa malom dozom ironije...čini zlo, greši, gazi, ponižavaj, povređuj...sve se briše, ako se "samo" pokaješ, ali iskreno...i pred Bogom. A šta je sa žrtvama, oštećenima, povređenima, prevarenima, silovanima, mrtvima? I to se briše? "Radost na nebu?"...verovatno ćemo svi zajedno u raj....baš veselo.

Овде си врло поједноставила.
Кад би то тако било не би било грешника.
Међутим (за тебе: под претпоставком да има Бога који је свемогућ), питање је да тај што гази, понижава, повређује све око себе се заиста искрено покајао (то Бог зна).
Грехова има великих и малих али су грехови и свако заиста искрено покајање као прво теби доноси унутрашњи мир а затим Бог како одлучи.
Са жртвама, па ето разлога да постоји Бог, негде те жртве морају да осете благостање јер да нема равнотеже каквог би смисла имао овај свет, осим ако не мислимо да смо просте животиње које нагоном убијамо, газимо, повређујемо...људе јер онда заправо то и није грех јер чинимо оно што сматрамо да је то позитивно јер бранимо своје ЈА.

 

[gost 271475]

Овде си врло поједноставила.
Кад би то тако било не би било грешника.
Међутим (за тебе: под претпоставком да има Бога који је свемогућ), питање је да тај што гази, понижава, повређује све око себе се заиста искрено покајао (то Бог зна).
Грехова има великих и малих али су грехови и свако заиста искрено покајање као прво теби доноси унутрашњи мир а затим Бог како одлучи.
Са жртвама, па ето разлога да постоји Бог, негде те жртве морају да осете благостање јер да нема равнотеже каквог би смисла имао овај свет, осим ако не мислимо да смо просте животиње које нагоном убијамо, газимо, повређујемо...људе јер онда заправо то и није грех јер чинимо оно што сматрамо да је то позитивно јер бранимо своје ЈА.

Sale, Sale...uvek na juriš protiv bezbožnika...

Otišla sam u krajnost, valjda ti je jasno...greh je jako širok pojam, stvar ličnog doživljaja (kada su sitnije stvari u pitanju)...ili pak nešto što može izazvati javnu osudu, širih razmera.
Znači, činiti sebi i činiti drugom zlo...dve različita pojma...ali, ne čini drugom što ne želiš sebi.

Sad mi nije jasno kako Bog zna da je pokajanje iskreno i kako ti znaš da on zna...i kako taj mučenik zna da on zna???

A šta bi bila ravnoteža?
Strpati na jednu livadu žrtvu i nasilnika?

"негде те жртве морају да осете благостање"...šta reći na ovo...osim, blago onom čiji mozak toliko atrofira, da se nada blagostanju posle smrti...

...cela tvoja poslednja rečenica nema nikakvog smisla...nije greh za bolesnog čoveka, onog koji nije svestan šta radi...ne smatra on ništa za pozitino, ili negativno, ne brani on svoje Ja...desio mu se neki kvrc u glavi...i kraj.

Znači...Sale kaže da ako imamo nagon za ubijanjem, smatramo sebe životinjama, ne kajemo se, jer branimo svoj Ja....onda nije greh...zanimljivo.
Mogu reći da je čak i samoodbrana greh, u neku ruku, nije za osudu, ali je činjenica da uzimamo nekome život....onda kada se čovek na trenutak pretvori u životinju, ali da sebe smatra životinjom....to, Sale nema nikakvog smisla.

 

[rdeki]

Међутим (за тебе: под претпоставком да има Бога који је свемогућ), питање је да тај што гази, понижава, повређује све око себе се заиста искрено покајао (то Бог зна).
Грехова има великих и малих али су грехови и свако заиста искрено покајање као прво теби доноси унутрашњи мир а затим Бог како одлучи.

Mislim da iskreno pokajanje znači:
"Svi srcem i celim svojim bićem žalim zbog onoga što sam uradio. Pošto sam svestan svoje greške, učiniću sve što je u mojoj moći, uz Božiju pomoć da ispravim učinjeno. Svim svojim bićem, uz Božiju pomoć, trudiću se da u budućnosti ne ponovim istu grešku."

Nikakvog smisla nema ako neko ode da se ispovedi, kao pokajao se, a onda nakon toga krene da radi isto što i ranije.

A tek kada prestane da nas grize savest zbog onoga što smo učinili može doći do unutrašnjeg mira.

 

[gost 271475]

A šta se dešava kada nema griže savesti...da li to znači da greh nije počinjen, ili individua nije sposobna da oseti tako nešto?

Suština je...koliko mi sebe osuđujemo za nešto, a koliko nam drugi naturaju osećaj krivice?

Lako je pogrešiti, teško je to priznati.

 

[rdeki]

A šta se dešava kada nema griže savesti...da li to znači da greh nije počinjen, ili individua nije sposobna da oseti tako nešto?

Suština je...koliko mi sebe osuđujemo za nešto, a koliko nam drugi naturaju osećaj krivice?

Lako je pogrešiti, teško je to priznati.

Ne znam. Još nisam upoznao nekoga ko nema grižu savesti. Ima njih koji svojim ponašanjem pokušavaju da je maskiraju i sakriju... A kako uveče spavaju, to oni najbolje znaju.

U svakom slučaju, ako nema griže savesti nema ni pokajanja.

 

[gost 271475]

Ne znam. Još nisam upoznao nekoga ko nema grižu savesti. Ima njih koji svojim ponašanjem pokušavaju da je maskiraju i sakriju... A kako uveče spavaju, to oni najbolje znaju.

U svakom slučaju, ako nema griže savesti nema ni pokajanja.

Ne mislim uopšte na grižu savesti...već od slučaja do slučaja, selektivna savest...

O tome pričam, ne moraš da pokažeš, izraziš kajanje pred nekim/nečim...dovoljno je suočiti se sa sobom...i već je pola posla obavljeno...ali treba shvatiti i osetiti pojam dobra/zla, u svim nijansama...od toga zavisi i kvalitet sna.

Nema...

 

[Borac za prava zivotinja]

Podsvest vrlo dobro prepoznaje greške kada ih učinimo, ma koliko ih mi negirali.
I možemo da pričamo šta hoćemo, ali, kada uveče legnemo u krevet, ona nam ispred nosa maše belom zastavicom. Otuda košmari, nesanica, neuroze raznih vrsta.
Ne uočiti objektivno postojeću krivicu jednako je samoobmani, koja često ima veze sa taštinom, kaćiperstvom našeg duha, i egomanijom (drugi su krivi, što JA da se kajem?)
Dovoljno je da čovek počne da se preispituje pa da već zakorači na put pokajanja. Preispitivanje sopstvenih postupaka jeste jedna od staza koja vodi ka produhovljenosti, cilju svakog čoveka, bio on vernik ili ne.

A što se tiče grehova, oni, očigledno, nisu svi jednake težine.
Evo jednog zanimljivog primera iz literature:
Danteov Pakao ima 9 krugova:
1. nekršteni
2. strastveni
3. proždrljivci
4. tvrdice i rasipnici
5. gnevni
6. jeretici
7. nasilnici
8. podvodači, laskavci, lažni proroci, lopovi, licemeri, falsifikatori ...
9. izdajice

 

[darkoje]

Najveca greska je da postoje mali gresi.Ne ne postoje!!! Svako greh nagriza dusu.Za mene kao vernika omrsiti se je greh ali za onoga koji je odrastao kao ljudozder u divljini to sto bi pojeo coveka je potpuno normalno.Pitenje je da li je moj greh manji od njegovog??? Ne bi trtebao da mi bude.Onoga sto opterecuje dusu i nagriza savest treba se kloniti a ako ne mozemo postupati sa najvecim oprezom a ne bi nekoga povredili.

 

[louiskrstic]

Silence,
tvoje pitanje zavredjuje odgovor. Koji odgovor može zadovoljiti tvoja shvatanja ostaje na tebi. U mojoj religiji, Eckankar, ne verujemo u postojanje grehova pa otuda nema ni pokajanja. Tj, sve podleže Zakonu uzroka i posledica i sve mora biti odradjeno do najsitnijeg detalja.
Praktično naša ranije dela obrazuju naši potonju "sudbinu". Ono što se još naziva karmom.
Čovek je kovač svoje sudbine.
Pokajanje može smiriti samo čovekov osećaj krivice ali neće izbrisati i njegove dugove.
Kako bi drugačije naučili i znali razlikovati "pozitivno" od "negativnog."

 

[louiskrstic]

Borac,
Dante je samo nagadjao. Evo malo detaljnije negativnih pasija uma iz knjige "Ključ Života."
"Ukoliko pojedinac dozvoli da njegovim umom ovladaju pasije pohlepa, pohota, privrženost, sujeta i ljutnja onda takav um postaje izuzetno destruktivan najpre po samu osobu a onda i po okolinu. Ovih pet pasija u svom okrilju obuhvataju desetine drugih destruktivnih radnji ili navika. To su: abnormalne seksualne želje, upotreba droge, alkohola, duvana i preterano uzimanje hrane. Takodje obuhvataju klevetu, tračanje, vulgarizam, ogovaranje, psovke, nalaženje mana, ljubomoru, pakost (zlobu), nestrpljivost, ozlojedjenost, ruganje, imitiranje, destruktivni kriticizam, zlu volju, mrzovoljnost, džangrizavost, svadljivost, razdražljivost, laži, licemerje, kradju, podmićivanje, varanje, lukavstvo, lažno predstavljanje, krivokletstvo (laganje pred sudom), cicijaštvo (tvrdičluk), pravičnost po sopstvenom ubedjenju, netrpeljivost (verska, nacionalna, rasna), samozalaganje radi dokazivanja drugima, razmetljivost (šepurenje bogatstvom), drečavo (upadljivo i nakindjureno) oblačenje, ispoljavanje dominirajućih stavova, šefovanje, grdnja, privrženost nečemu ili nekome (liderima u politici, liderima ili svecima u religiji, u sportu, glumi, muzici) što predstavlja idolopoklonstvo.
Um radi po rutini i navici i otuda čovek živi, bez da shvata, poput roba svojim navikama, običajima i tradiciji. On se odupire promenama i otuda naviknut na ukus jedne hrane ne želi promenu. Naviknut na kafu, duvan, alkohol i drogu odbija promenu i traži ponavljanje uživanja istih nezavisno što je to destruktivno po samu osobu. Osoba slabog karaktera i volje ne može se osloboditi destruktivnih navika.
Od nekoliko podela uma najinteresantnija je ona funkcija po kojoj se deli na četiri dela....."

 

[Silence_]

Pokajanje tražimo od oštećenog, a to ni u kom slučaju ne može biti Bog....

Pretpostavljam da si mislila na oprostaj, ali ok. Ceo pristup ti je sa ateistickog gledista, ali pitanje je kako se to u religiji shvata. Sa ateistickog gledista mozes 'ladno da sve svedes pod psihologiju i da kazes da ces biti miran kad pogledas ucinjeno zlo iz objektivnog ugla, sagledas posledice, oprost potrazis od onog kome si zlo ucinio i najbitnije - oprostis sebi. Ali pitanje je u pdf-u Religija i mora se razmatrati sa gledista da postoji i Bog od koga je potrebno da trazimo oprostaj, a necemo jos jednu temu da upropastimo raspravljajuci ima li Boga i zakljucati je a da niko nije promenio taj stav.

Citat:
.Господ ће гледати оног ко дође,клекне и почне да плаче ко мала беба и каже: ,,Господе,ни сам не знам шта сам ти све сагрешио али молим те све ми опрости!'

Ovo nema smisla...mašiš poentu...
Ako jadan ne zna šta je sve zgrešio, za šta se kaje?
Koji je motiv? Oproštaj za zlu ne trebalo?
Ako nije svestan greha...kako dolazi do zaključka da mu treba oproštaj?
I zašto bi ga Gospod pogledao? Zato što roni suze???

To je bio citat, ne moje reci, nisam hteo da odvajam jer je ceo citat iz drugog foruma sa drugom temom koji mi se dopao. Ali sto da ne? I takvo trazenje oprostaja je uzrokovano grehovima koji su se nagomilali, kao kod razbojnika koji je bio sa Hristove desne strane na Golgoti kad je razapet.

 

[Silence_]

Mogu reći da je čak i samoodbrana greh, u neku ruku, nije za osudu, ali je činjenica da uzimamo nekome život....

Ali dozvoliti nekome da uzme nas zivot bez samoodbrane, po meni to je ravno samoubistvu, a samoubistvo je najveci greh jer se nemamo kad pokajati zbog ucinjenog. Mada je napravljena i greska da se pod samoodbranom misli iskljucivo na ubistvo u samoodbrani sto, najcesce, ne mora da se dogodi da bi se zastitili.

 

[Eleleth]

Silence,
tvoje pitanje zavredjuje odgovor. Koji odgovor može zadovoljiti tvoja shvatanja ostaje na tebi. U mojoj religiji, Eckankar, ne verujemo u postojanje grehova pa otuda nema ni pokajanja. Tj, sve podleže Zakonu uzroka i posledica i sve mora biti odradjeno do najsitnijeg detalja.
Praktično naša ranije dela obrazuju naši potonju "sudbinu". Ono što se još naziva karmom.
Čovek je kovač svoje sudbine.
Pokajanje može smiriti samo čovekov osećaj krivice ali neće izbrisati i njegove dugove.
Kako bi drugačije naučili i znali razlikovati "pozitivno" od "negativnog."

Vrlo dobro.
Samo bezuvjetna ljubav zaobilazi zakon karme i posušuje puno toga,

 

[Silence_]

Silence,
tvoje pitanje zavredjuje odgovor. Koji odgovor može zadovoljiti tvoja shvatanja ostaje na tebi. U mojoj religiji, Eckankar, ne verujemo u postojanje grehova pa otuda nema ni pokajanja. Tj, sve podleže Zakonu uzroka i posledica i sve mora biti odradjeno do najsitnijeg detalja.
Praktično naša ranije dela obrazuju naši potonju "sudbinu". Ono što se još naziva karmom.
Čovek je kovač svoje sudbine.
Pokajanje može smiriti samo čovekov osećaj krivice ali neće izbrisati i njegove dugove.
Kako bi drugačije naučili i znali razlikovati "pozitivno" od "negativnog."

A sta se desava sa dusom posle smrti u toj religiji?

 

[gost 271475]

Pretpostavljam da si mislila na oprostaj, ali ok. Ceo pristup ti je sa ateistickog gledista, ali pitanje je kako se to u religiji shvata. Sa ateistickog gledista mozes 'ladno da sve svedes pod psihologiju i da kazes da ces biti miran kad pogledas ucinjeno zlo iz objektivnog ugla, sagledas posledice, oprost potrazis od onog kome si zlo ucinio i najbitnije - oprostis sebi. Ali pitanje je u pdf-u Religija i mora se razmatrati sa gledista da postoji i Bog od koga je potrebno da trazimo oprostaj, a necemo jos jednu temu da upropastimo raspravljajuci ima li Boga i zakljucati je a da niko nije promenio taj stav.

Da, na oproštaj sam mislila...
Pa može se svesti pod psihologiju, ili logiku...svejedno, nije moguće biti miran, jer sam osećaj griže savesti ne bi trebalo u čoveku da probudi Bog, već svest i poimanje učinjenog u kontextu zla/greha. Oprost potražiš od oštećenog, da...a sebi olakšaš.
Ako pretpostavimo da Boga ima, u redu, treba nam i taj blagoslov, duhovna potreba, razumem...ali ako čovek ne shvati, ne prizna, ne prihvati odgovornost na sebe, za postupak, ako ne vidi gde je pogrešio, nema svrhe tražiti oproštaj ni od Boga.

Jedno bez drugoga ne ide...potreba za Bogom je duhovnog karaktera i on tu ima ulogu da preuzme deo savesti i odgovornosti, da ukloni težinu greha, da olakša čoveku.
Sve je to razumljivo, ali ipak mislim da ako se čovek rve sam sa sobom, manje će grešiti, manje će se kajati...ako se oslanja na scenario: greši,pokaj se, brišemo...opet će grešiti.
Ovo u slučaju da zloupotrebi taj oproštaj... Sa sobom se ipak najteže pomiriti...da nije, Bog nam ne bi trebao.

To je bio citat, ne moje reci, nisam hteo da odvajam jer je ceo citat iz drugog foruma sa drugom temom koji mi se dopao. Ali sto da ne? I takvo trazenje oprostaja je uzrokovano grehovima koji su se nagomilali, kao kod razbojnika koji je bio sa Hristove desne strane na Golgoti kad je razapet.

Znam da je citat...nema smisla onako slikovito prikazati čoveka slomljenog pod težinom sopstvene savesti...da li je njemu teže nego onom koji ne kleči i ne roni suze? Sumnjam.
Tako da ta forma traženja oproštaja ne mora da oslikava grešnika na kukuruzu...možda radi jačeg utiska.

 

[Сале]

Mislim da iskreno pokajanje znači:
"Svi srcem i celim svojim bićem žalim zbog onoga što sam uradio. Pošto sam svestan svoje greške, učiniću sve što je u mojoj moći, uz Božiju pomoć da ispravim učinjeno. Svim svojim bićem, uz Božiju pomoć, trudiću se da u budućnosti ne ponovim istu grešku."

Nikakvog smisla nema ako neko ode da se ispovedi, kao pokajao se, a onda nakon toga krene da radi isto što i ranije.

A tek kada prestane da nas grize savest zbog onoga što smo učinili može doći do unutrašnjeg mira.

У праву си.
Исус је говорио, твоји греси су опроштени иди и не греши више.

Сад око грже савести то је мало дискутабилно, јер каже се има људи који осећају да им је Бог опростио, а да они сами себи нису.
А опет имаш људе као рецимо "коза ностра" религиозни су, верују у Исуса, исповедају се, а онда настављају даље са својим "пословима" без гриже савести.

 

[gost 271475]

Ali dozvoliti nekome da uzme nas zivot bez samoodbrane, po meni to je ravno samoubistvu, a samoubistvo je najveci greh jer se nemamo kad pokajati zbog ucinjenog. Mada je napravljena i greska da se pod samoodbranom misli iskljucivo na ubistvo u samoodbrani sto, najcesce, ne mora da se dogodi da bi se zastitili.

Naravno da ne treba biti pasivan...ja nisam ni rekla da treba dopustiti tako nešto....ali tvrdim da će savest da se javi, proganja i muči, bez obzira da li je u samoodbrani, ili ne. Lično ne osuđujem, ali da je lako pomiriti se sa činjenicom da si nekome oduzeo život, ili ga napravio invalidom, verujem da nije....tim gore što tako nešto nije moguće ispraviti.
Samoubistvo je kukavičluk.
Ne mora, to su već krajnosti....

 

[rdeki]

А опет имаш људе као рецимо "коза ностра" религиозни су, верују у Исуса, исповедају се, а онда настављају даље са својим "пословима" без гриже савести.

U kojoj su meri samo religiozni, a u kojoj zaista veruju?

 

[Сале]

U kojoj su meri samo religiozni, a u kojoj zaista veruju?

Питаш се или питаш мене.
Ја заиста не могу да процењујем ко је у коликој мери верујућ.
А у осталом вера не може да се мери.

 

[Silence_]

Da, na oproštaj sam mislila...
Ako pretpostavimo da Boga ima, u redu, treba nam i taj blagoslov, duhovna potreba, razumem...ali ako čovek ne shvati, ne prizna, ne prihvati odgovornost na sebe, za postupak, ako ne vidi gde je pogrešio, nema svrhe tražiti oproštaj ni od Boga.

Onaj koji negira da je gresio nece ni da trazi oprostaj, kod njega kajanje nece doci, pogotovo ne ono iskreno koje pominjemo.

Sve je to razumljivo, ali ipak mislim da ako se čovek rve sam sa sobom, manje će grešiti, manje će se kajati...ako se oslanja na scenario: greši,pokaj se, brišemo...opet će grešiti.

Eto opet radis ono sto sam rekao da se cesto desava u raspravama, to olako poimanje pokajanja, kao da je to samo reci "kajem se". Onaj ko se iskreno pokaje nece vise tako lako praviti greh, ucice iz svojih gresaka.

Ti to je gledas iz negativnog, pesimistickog ugla, zasto mislis da ce se ponavljati greh? Zasto ne bi bilo - gresi, pokaj se, brisemo, i opameti se za sledeci put?! Naravno, ne mozemo ocekivati da covek posle toga postane bezgresan, nema takvog, ali bar nece ponavljati iste greske.

nema smisla onako slikovito prikazati čoveka slomljenog pod težinom sopstvene savesti...da li je njemu teže nego onom koji ne kleči i ne roni suze? Sumnjam.
Tako da ta forma traženja oproštaja ne mora da oslikava grešnika na kukuruzu...možda radi jačeg utiska.

Posto si ranije prilazila sa psiholoske strane, pogledaj samo sta bi i u ovom slucaju bilo, tj sta se desava kad se sva bol drzi u sebi. Mozda je njihova bol ista, ali zar Bog ne oprasta samo onome ko oprostaj trazi?

 

[gost 271475]

Onaj koji negira da je gresio nece ni da trazi oprostaj, kod njega kajanje nece doci, pogotovo ne ono iskreno koje pominjemo.

Slažem se...zar to nisam i ja rekla?

Eto opet radis ono sto sam rekao da se cesto desava u raspravama, to olako poimanje pokajanja, kao da je to samo reci "kajem se". Onaj ko se iskreno pokaje nece vise tako lako praviti greh, ucice iz svojih gresaka.

Ne, rekla sam: ako se oslanja na dati scenario...
Opet, poslednja rečenica...zar nisam isto rekla?

Ti to je gledas iz negativnog, pesimistickog ugla, zasto mislis da ce se ponavljati greh? Zasto ne bi bilo - gresi, pokaj se, brisemo, i opameti se za sledeci put?! Naravno, ne mozemo ocekivati da covek posle toga postane bezgresan, nema takvog, ali bar nece ponavljati iste greske.

Nije gledište pesimističko, već sasvim realno.
Ako Bog tako olako daje oproštaj, čovek nema potrebu da se sam sa sobom toliko lomi...svaljuje svoj teret na tuđa pleća...
Ljudi ponavljaju mnoge greške, to je činjenica...sve dok iz njih ne izvuku neku pouku...to je neki logičan obrazac ponašanja.

Posto si ranije prilazila sa psiholoske strane, pogledaj samo sta bi i u ovom slucaju bilo, tj sta se desava kad se sva bol drzi u sebi. Mozda je njihova bol ista, ali zar Bog ne oprasta samo onome ko oprostaj trazi?

U svakom slučaju je zdravije izbaciti sav bol iz sebe, pasivno izražavanje emocija vodi nekim drugim unutrašnjim sukobima, nema veze sa slikom čoveka koji se kaje, ili ne kaje...nema veze sa Bogom...niti bi On na osnovu onoga što vidi trebao da meri koliko je čije kajanje, koliko je veliki bol. Ne znam, ja lično ne umem da pustim da nešto tek tako izađe iz mene, ali to ne znači da neki ventil ne postoji... da li na osnovu izraza lica, ili poze neko može da "premeri" dubinu emocija? Kod mene to ne ide tako...i smatram da nije merodavno.
Ne znam da li Bog prašta samo onome ko oproštaj traži...mene više zanima zašto čovek oproštaj uopšte traži...tačnije, zar ga ne može naći u sebi, i oproštaj i odgovore i put i utehu i nadu...i sve ono što mu je potrebno da se digne kada padne?
Bog ima ulogu da oprosti onome koji nije dovoljno jak sam sebi da pomogne.

 

[louiskrstic]

Vrlo dobro.
Samo bezuvjetna ljubav zaobilazi zakon karme i posušuje puno toga,

Da bi se stiglo do bezuvjetne ljubavi pojedinac , kao Duša, proživi u nižim svetovima nekoliko stotina hiljada života. ima ogroman broj iskustava i dotle kompenzira sva svoja dela te sve pasije svoga uma stavi pod vlastitom kontrolom.
Čovek u humanoj svesti je predaleko od bezuvjetne ljubavi ali ipak korača u tom pravcu.

A sta se desava sa dusom posle smrti u toj religiji?

Isto kao i u svakoj drugoj religiji. Životni put svakog od nas teće po istovetnim pravilima nezavisno da li kao jedinke verujemo ovako ili onako, sledimo ovu, oni ili nijednu religiju.
Mi kao Duše reinkarniramo ogroman broj puta dok na kraju ne prihvatimo slušati Reč Božju a Reč Božja nije nijedna knjiga ovoga sveta, kako se veruje po mnogim religijama, već je to sami Sveti Duh.

Reč Božja je samo još jedno od mnogih imena za Sveti Duh.
On podučava nas Duše preko snova pa su snovi tajni prolaz do najviših stanja svesti i punog razumevanja života.

Dakle, mi kao Duše jesmo besmrtni.

 

[Silence_]

Onaj koji negira da je gresio nece ni da trazi oprostaj, kod njega kajanje nece doci, pogotovo ne ono iskreno koje pominjemo.

Slažem se...zar to nisam i ja rekla?

Nisi, rekla si da nema svrhe traziti oprostaj od Boga ako mi sami negiramo da smo pocinili greh (sto, izvini ali moram reci, i nema bas smisla).

Nije gledište pesimističko, već sasvim realno.
Ako Bog tako olako daje oproštaj, čovek nema potrebu da se sam sa sobom toliko lomi...svaljuje svoj teret na tuđa pleća...

Covek koji ima makar malo obraza, posle oprostaja nece nastaviti sa istim greskama da bi zatim za iste ponovo trazio oprostaj, i tako u krug.

U svakom slučaju je zdravije izbaciti sav bol iz sebe, pasivno izražavanje emocija vodi nekim drugim unutrašnjim sukobima, nema veze sa slikom čoveka koji se kaje, ili ne kaje...nema veze sa Bogom...niti bi On na osnovu onoga što vidi trebao da meri koliko je čije kajanje, koliko je veliki bol. Ne znam, ja lično ne umem da pustim da nešto tek tako izađe iz mene, ali to ne znači da neki ventil ne postoji... da li na osnovu izraza lica, ili poze neko može da "premeri" dubinu emocija? Kod mene to ne ide tako...i smatram da nije merodavno.

Izvini ali mislim da stvari ne stoje tako. Tj ne prihvatam ideju da nas Bog posmatra ocima coveka(kao kamerom) i na osnovu toga ocenjuje ko je plakao - oprasta mu se. Ako prihvatas (makar i hipoteticki) da on postoji, onda prihvati i da zna i sva nasa unutrasnja osecanja a ne samo suze, izraze lica i sl. kakva je bila tvoja teorija.