Поштовани,
Захваљујем. Критика је на месту. И таман сам почео да губим вољу за људе и да осећам присуство некаквог безосећања за знање, за моћ, празнину, кад ми се деси оволика срећа да видим да неко постави оно прво питање што људи обично постављају кад сретну Фридриха.
"Ја знам" је прво, од тога треба поћи. Никуд не идеш, сем ако си луд, где о томе не знаш шта те тамо чека или шта би тамо могао да нађеш. Или бих морао да ти то докажем? Ево, зар човек иде у смрт вољно или се ње боји?
Човек у хришћанству не осећа никакву потребу за знањем: човек у ничеанству осећа огромну жељу за напретком, за знањем у сваком погледу, а нарочито у оном што се тиче људске правичности и среће - среће за себе и среће за друге. Отуд и оно што се данас и у психологији и у Аристотеловој филозофији налази: највише волим самог себе! Питаћемо: зашто, није ли то егоизам? сурово од тебе, психологијо и Аристотеле! Али стоји нешто "мета". То нешто је управо ово: воља. Воље нема где нема љубави према себи. Отуд и она народна мудрост (то је погрдно речено, надам се да се разумомо, милсим да је Сартр то постовао први): онај ко не воли себе не може волети ни друге.
Ја се с тим раније нисам слагао... Али обратимо пажњу сада на други разлог зашто "Ја знам".
Пре свега, треба разумети да ако се од овога полази (мислим на "Ја знам!"), да ли је то и крај? Видиш, није у њега А=А, и тако ни "Ја знам" није у чињеничком смислу (није исто кад филозоф то каже и кад то исто каже правник). Или ћеш рећи да је ово апсурд? Али како онда ти можеш да ми говориш о богу, ако га ја не видим? И Фридрих говори о нечем сличном, и он је велики верник, али не верује у другога, верује у вољу, а зар није и она невидљива?
(Ако некога занима детаљнији опис овог последњег примера нека погледа у М. Ђурић, О потреби филозофије данас, Прометеј, Нови Сад, 2000.)
С поштовањем :shock:
