Boris T
Poznat
- Poruka
- 7.572
Ова тема је инспирисана дискусијом на суседну тему коју већ дуго водим са неким људима. Оно што постаје јасно јесте да индоктринација није празна реч ако је човек целог живота користио само српске изворе за историју.
Пишем своје мишљење испод и спреман сам за конструктивну дискусију на ту тему са аргументима - али без логике која се врти у круг и не нуди ништа конкретно као аргумент осим сопственог става или ствари попут „свих“ аутора то тврде, и "општеприхваћени" став.
И опет, желим да упозорим људе спремне на провокације - ова тема није о томе колико је Србија лоша, већ о томе како су Бугарску и Бугаре доживљавали сами српски политички кругови у првој половини 19. века, и како je то (можда) утицало на даљи ток историје и односе између две земље у наредних 100 година.
Многи људи цитирају Гарашањина и његове идеје у "Начертаниja". Међутим, мало ко је прочитао са разумевањем шта је он заправо рекао. У поглављу о Бугарској заправо се врло мало говори о самим Бугарима као признању и будућности, а више о политичкој борби између Србије и Русије чија би aрена требало да постане Бугарска. Таква је била политичка реалност коју је Гарашанин видео 1844. године - веома антируска и до те мере мегаломанска да се у једном тренутку човек пита како је Србија могла бити прави стратешки противник Русије. Ово само показује у којој мери је сам Гарашанин био преварен од стране Заха и заиста је веровао да се Србија може такмичити са Русијом за контролу над Балканом.
"Начертаниje" из 1844. није била само привремена политичка скица; она је постала матрица дугорочног српског геополитичког мишљења према Бугарској и шире према јужнословенским народима. Кроз ту матрицу, Гарашанин је артикулисао начело које ће Србија до Првог светског рата и даље практиковати: одвајање географско-стратегијског простора од националних субјеката. Бугарска није била „драма две нације", већ теснин кроз коју Србија мора да прође на пути окончања турске доминације у региону.
У тексту свог такозваног програма Гарашанин отвара одељак о Бугарској класично географским позиционирањем: „Бугарска је између свију словенски земаља најближа славном граду царства турског". То није само географско позиционирање; то је геополитичко исказивање. Бугарска постаје релевантна за Србију управо као „пут у Цариград" и као „земља пред вратима" ка срцу Османског царства. Централни географски положај је благодет за политичко деловање, а не за промоцију унутрашње националне самосвести. Кроз такво позиционирање, Бугарска је сведена на територијални ентитет у већој геостратешкој игри, а не на националну јединицу са правом на сопствени историјски развој.
Укупни контекст је јасан: Гарашанин пише са позиције Кнежевине Србије, која је управо постала аутономна и добила грађанске слободе кроз Хатишерифу и Адријанопољски уговор. Та Кнежевина је мала, али видљива. Њени политички интереси су конкретни: како се проширити, како успоставити утицај, како избегнути руску апсорпцију и аустријску интервенцију. У том оквиру, Бугарска није партнер са којим се разговара као равноправна нација; то је територијa са становништвом које треба „просветлити" и „привезати" за Србију кроз образовање, културни утицај и политичку агитацију.
Ево централног парадокса: Гарашанин признаје да су Бугари „највећа грана славенског народа у Турској". Чини се да би то требало да буде разлог за њихову посебност. Али то није. Уместо тога, та препознатост као „словенске гране" служи као комунални окидач за деловање Србије: Бугари су Словени (дакле су нам „природно блиски“), али без националне самосвести (да бисмо их могли обликовати).
Гарашанин каже : Бугари „скоро никако немају поверење у своју собствену снагу и само на спољашна из страних земаља (Русије) долазећа подстреканија усуђују се они упуштати се у покушенија ослободити се". То је имплицитно признање да Бугари немају засебне историјске и политичке планове, него су реактивна маса окупљена око туђих подстицаја (Русија). Из тога следи закључак: пошто немају сопствене планове, може их Србија водити. Пошто су Словени и национално несигурни, Србија их може „просветлити“.
Гарашанинова анализа руског утицаја је стратешка. Русија, каже он , долази у Бугарску као апсолутна сила која захтева безусловну покорност; Русија захтева да Бугари слушају њене налоге као заповести. То је опасно за Србију. Али закључак није: „Оставимо Бугаре њиховој судбини" или „Признамо да су Бугари самосталан народ, са сопственим интересима које треба уважавати као равноправне". Напротив, закључак је: Србија мора да дође у Бугарску брже и јаче него Русија, и то кроз просветљујуће средства – школе, свештенство, књиге, „школе, свештенство, књиге, политичке делатнике". То је колонијална геополитика под маском „словенског братства".
Завршна секција текста наводи конкретна средства: „Бугари немају школе и учебна заведенија, зато би требало да Србија своје школе Бугарима отвори". Ово је врло моћна тактика. Школе дозвољавају Србији да дефинише која „наука" се преноси, који језик се користи, који историјски наративи се подучавају.То је оружје. Слично за свештенство: „Бугарско свештенство понајвише је грчко, а не народно бугарско; за то би врло пожелателно, и полезно било да би неко число млади Бугара богословију у Србији свршило". Образовање бугарских монаха у Србији значи индоктринација у српском националном правцу, а затим враћање тих монаха као агената српског утицаја.
Штампање књига у Београду, слање „поузданих људи" да буде националну самосвест и „уверење да ће Србија заиста Бугарима за њихово избављење у помоћ притећи" – то су све форме деловања на националну свест кроз претпостављање да та свест није већ фиксирана, и да је може Србија обликовати.
Гарашаниново мишљење није позабављено. Кроз другу половину 19. века, и касније Србија следе исту матрицу. Бугарска национална пробуђеност (1870, 1876, Априлски устанак ) не мења суштину: Србија наставља да је види као „словенски простор" у коме Србија има историјску предност.
Прво, кроз Бугарску Егзархију (1870), која је била верска раскол од грчке контроле, Србија је видела прилику – уместо да признa то као легитиман процес бугарског националног сазревања, Србија је то третирала као верски раскол који омогућава српски утицај. И друго, кроз ратове (1877-78 и 1912–1913) Србија је освојила територије насељене Бугарима, (Поморавље, Македонија), али их је третирала као „старе српске земље“ враћене под контролу, а не као новоосвојене земље са бугарским становништвом.
Јован Цвијић, међународно признати географ и антрополог, постаје Србији драгоцен исто као што је Гарашанин био раније, али на научном, интелектуалном нивоу. Бланки је писао 1842. године као спољни посматрач – политичар. Међутим, Цвијићoвa дела имају тежину својеврсног „научног каталога“ балканског становништва тог времена. Његов задатак је био дa "„докаже“ националност кроз географију и антропологију, а не да је дефинише кроз политички договор и компромис.“
„Цвијићев чувени исказ је да су "За време турске управе су сви балкански народи употребљавали реч „бугарин" да би њоме означили човека простог, сировог, из нижег, работничког, слоја" - (Јован Цвијић, Балканско полуострво и Јужнословенске земље, стр. 146). И слично томе Македонци, у појединим подручјима су просто ‘словенска маса’ без јасно артикулисане националне свести. То је необична формула, јер она оспорава националну сувереност на основу географских и етнографских налаза. Цвијић тврди да је његова анализа научна, заснована на антрополошким мерењима, језичким проучавањима и историјским изворима. Ипак, чињеница је да је та ‘наука’ стављена у службу гарашаниновог плана: ако су Македонци (и, по аналогији, многи Бугари) ‘без националног идентитета’, онда Србија има право – чак и обавезу – да их ‘освести’ као део једног ширег српског националног програма."
Цвијићев утицај је био колосалан. На Парижкој мирној конференцији 1919–1920, српски делегати су користили Цвијићеву научну ауторитету да обоснују нова територијална решења, истичући да су Македонски Словени биле „без националног идентитета" и стога природно припадају держави коју Србија ствара. То је директна примена Гарашаниновог плана: признање „словенског" слоја, затим занемаривање оног „националног" слоја јер он биће скоро необразован, и коначно анексирање под српском владом.
Гарашаниново мишљење је утемељило дугорочни оквир у коме Бугарска није била суверена национална јединица, већ географски простор са хришћанским становништвом, које треба да буде просветљено и уобличено. Кроз образовање, религију, штампу и, наконац, кроз ратну доминацију, та логика се проводила кроз целу другу половину 19. века и почетак 20. века.
Цвијићев "научни" став према Македонцима као „Словена без националног идентитета" није биo новина; то је била дугорочна еволуција Гарашаниновoг геополитичког мишљења, сада прилагођена језику модерне антрополошке науке. На том темељу, Србија је успела да оправда и територијалну окупацију након Балканских ратова и да учврсти своју позицију на Париској конференцији.
Парадокс је у томе што је ова логика изазвала управо оно што је требало да спречи: јаку бугарску националну реакцију, која је коначно довела до конфликта између оно „братских" Срба и Бугара, почев од Српско-бугарског рата, преко Другог балканског рата, Првог и Другог светског рата, па све до краја 20. века.
Горе наведено није из књиге или чланка јер се овде неки људи стално играју историјом преко медија и Фејсбука и других сумњивих извора. Ово је синтеза онога што сам прочитао о историји Македоније као делу балканског питања. Ово је наравно други поглед на бугарски „нож у леђа“.
Конструктивна критика је добродошла, осим наравно покушаја провокација од стране познатих ботова са наочарима на профилним сликама.
Пишем своје мишљење испод и спреман сам за конструктивну дискусију на ту тему са аргументима - али без логике која се врти у круг и не нуди ништа конкретно као аргумент осим сопственог става или ствари попут „свих“ аутора то тврде, и "општеприхваћени" став.
И опет, желим да упозорим људе спремне на провокације - ова тема није о томе колико је Србија лоша, већ о томе како су Бугарску и Бугаре доживљавали сами српски политички кругови у првој половини 19. века, и како je то (можда) утицало на даљи ток историје и односе између две земље у наредних 100 година.
Многи људи цитирају Гарашањина и његове идеје у "Начертаниja". Међутим, мало ко је прочитао са разумевањем шта је он заправо рекао. У поглављу о Бугарској заправо се врло мало говори о самим Бугарима као признању и будућности, а више о политичкој борби између Србије и Русије чија би aрена требало да постане Бугарска. Таква је била политичка реалност коју је Гарашанин видео 1844. године - веома антируска и до те мере мегаломанска да се у једном тренутку човек пита како је Србија могла бити прави стратешки противник Русије. Ово само показује у којој мери је сам Гарашанин био преварен од стране Заха и заиста је веровао да се Србија може такмичити са Русијом за контролу над Балканом.
"Начертаниje" из 1844. није била само привремена политичка скица; она је постала матрица дугорочног српског геополитичког мишљења према Бугарској и шире према јужнословенским народима. Кроз ту матрицу, Гарашанин је артикулисао начело које ће Србија до Првог светског рата и даље практиковати: одвајање географско-стратегијског простора од националних субјеката. Бугарска није била „драма две нације", већ теснин кроз коју Србија мора да прође на пути окончања турске доминације у региону.
У тексту свог такозваног програма Гарашанин отвара одељак о Бугарској класично географским позиционирањем: „Бугарска је између свију словенски земаља најближа славном граду царства турског". То није само географско позиционирање; то је геополитичко исказивање. Бугарска постаје релевантна за Србију управо као „пут у Цариград" и као „земља пред вратима" ка срцу Османског царства. Централни географски положај је благодет за политичко деловање, а не за промоцију унутрашње националне самосвести. Кроз такво позиционирање, Бугарска је сведена на територијални ентитет у већој геостратешкој игри, а не на националну јединицу са правом на сопствени историјски развој.
Укупни контекст је јасан: Гарашанин пише са позиције Кнежевине Србије, која је управо постала аутономна и добила грађанске слободе кроз Хатишерифу и Адријанопољски уговор. Та Кнежевина је мала, али видљива. Њени политички интереси су конкретни: како се проширити, како успоставити утицај, како избегнути руску апсорпцију и аустријску интервенцију. У том оквиру, Бугарска није партнер са којим се разговара као равноправна нација; то је територијa са становништвом које треба „просветлити" и „привезати" за Србију кроз образовање, културни утицај и политичку агитацију.
Ево централног парадокса: Гарашанин признаје да су Бугари „највећа грана славенског народа у Турској". Чини се да би то требало да буде разлог за њихову посебност. Али то није. Уместо тога, та препознатост као „словенске гране" служи као комунални окидач за деловање Србије: Бугари су Словени (дакле су нам „природно блиски“), али без националне самосвести (да бисмо их могли обликовати).
Гарашанин каже : Бугари „скоро никако немају поверење у своју собствену снагу и само на спољашна из страних земаља (Русије) долазећа подстреканија усуђују се они упуштати се у покушенија ослободити се". То је имплицитно признање да Бугари немају засебне историјске и политичке планове, него су реактивна маса окупљена око туђих подстицаја (Русија). Из тога следи закључак: пошто немају сопствене планове, може их Србија водити. Пошто су Словени и национално несигурни, Србија их може „просветлити“.
Гарашанинова анализа руског утицаја је стратешка. Русија, каже он , долази у Бугарску као апсолутна сила која захтева безусловну покорност; Русија захтева да Бугари слушају њене налоге као заповести. То је опасно за Србију. Али закључак није: „Оставимо Бугаре њиховој судбини" или „Признамо да су Бугари самосталан народ, са сопственим интересима које треба уважавати као равноправне". Напротив, закључак је: Србија мора да дође у Бугарску брже и јаче него Русија, и то кроз просветљујуће средства – школе, свештенство, књиге, „школе, свештенство, књиге, политичке делатнике". То је колонијална геополитика под маском „словенског братства".
Завршна секција текста наводи конкретна средства: „Бугари немају школе и учебна заведенија, зато би требало да Србија своје школе Бугарима отвори". Ово је врло моћна тактика. Школе дозвољавају Србији да дефинише која „наука" се преноси, који језик се користи, који историјски наративи се подучавају.То је оружје. Слично за свештенство: „Бугарско свештенство понајвише је грчко, а не народно бугарско; за то би врло пожелателно, и полезно било да би неко число млади Бугара богословију у Србији свршило". Образовање бугарских монаха у Србији значи индоктринација у српском националном правцу, а затим враћање тих монаха као агената српског утицаја.
Штампање књига у Београду, слање „поузданих људи" да буде националну самосвест и „уверење да ће Србија заиста Бугарима за њихово избављење у помоћ притећи" – то су све форме деловања на националну свест кроз претпостављање да та свест није већ фиксирана, и да је може Србија обликовати.
Гарашаниново мишљење није позабављено. Кроз другу половину 19. века, и касније Србија следе исту матрицу. Бугарска национална пробуђеност (1870, 1876, Априлски устанак ) не мења суштину: Србија наставља да је види као „словенски простор" у коме Србија има историјску предност.
Прво, кроз Бугарску Егзархију (1870), која је била верска раскол од грчке контроле, Србија је видела прилику – уместо да признa то као легитиман процес бугарског националног сазревања, Србија је то третирала као верски раскол који омогућава српски утицај. И друго, кроз ратове (1877-78 и 1912–1913) Србија је освојила територије насељене Бугарима, (Поморавље, Македонија), али их је третирала као „старе српске земље“ враћене под контролу, а не као новоосвојене земље са бугарским становништвом.
Јован Цвијић, међународно признати географ и антрополог, постаје Србији драгоцен исто као што је Гарашанин био раније, али на научном, интелектуалном нивоу. Бланки је писао 1842. године као спољни посматрач – политичар. Међутим, Цвијићoвa дела имају тежину својеврсног „научног каталога“ балканског становништва тог времена. Његов задатак је био дa "„докаже“ националност кроз географију и антропологију, а не да је дефинише кроз политички договор и компромис.“
„Цвијићев чувени исказ је да су "За време турске управе су сви балкански народи употребљавали реч „бугарин" да би њоме означили човека простог, сировог, из нижег, работничког, слоја" - (Јован Цвијић, Балканско полуострво и Јужнословенске земље, стр. 146). И слично томе Македонци, у појединим подручјима су просто ‘словенска маса’ без јасно артикулисане националне свести. То је необична формула, јер она оспорава националну сувереност на основу географских и етнографских налаза. Цвијић тврди да је његова анализа научна, заснована на антрополошким мерењима, језичким проучавањима и историјским изворима. Ипак, чињеница је да је та ‘наука’ стављена у службу гарашаниновог плана: ако су Македонци (и, по аналогији, многи Бугари) ‘без националног идентитета’, онда Србија има право – чак и обавезу – да их ‘освести’ као део једног ширег српског националног програма."
Цвијићев утицај је био колосалан. На Парижкој мирној конференцији 1919–1920, српски делегати су користили Цвијићеву научну ауторитету да обоснују нова територијална решења, истичући да су Македонски Словени биле „без националног идентитета" и стога природно припадају держави коју Србија ствара. То је директна примена Гарашаниновог плана: признање „словенског" слоја, затим занемаривање оног „националног" слоја јер он биће скоро необразован, и коначно анексирање под српском владом.
Гарашаниново мишљење је утемељило дугорочни оквир у коме Бугарска није била суверена национална јединица, већ географски простор са хришћанским становништвом, које треба да буде просветљено и уобличено. Кроз образовање, религију, штампу и, наконац, кроз ратну доминацију, та логика се проводила кроз целу другу половину 19. века и почетак 20. века.
Цвијићев "научни" став према Македонцима као „Словена без националног идентитета" није биo новина; то је била дугорочна еволуција Гарашаниновoг геополитичког мишљења, сада прилагођена језику модерне антрополошке науке. На том темељу, Србија је успела да оправда и територијалну окупацију након Балканских ратова и да учврсти своју позицију на Париској конференцији.
Парадокс је у томе што је ова логика изазвала управо оно што је требало да спречи: јаку бугарску националну реакцију, која је коначно довела до конфликта између оно „братских" Срба и Бугара, почев од Српско-бугарског рата, преко Другог балканског рата, Првог и Другог светског рата, па све до краја 20. века.
Горе наведено није из књиге или чланка јер се овде неки људи стално играју историјом преко медија и Фејсбука и других сумњивих извора. Ово је синтеза онога што сам прочитао о историји Македоније као делу балканског питања. Ово је наравно други поглед на бугарски „нож у леђа“.
Конструктивна критика је добродошла, осим наравно покушаја провокација од стране познатих ботова са наочарима на профилним сликама.
