Quantcast

Pogled

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.360
pred nadolazeći Samhain


Ako bi mi, milošću bogova, zapao trijumf da svetom pokazujem otelotvorenje svega čemu stremim i protiv čega lajem, pomislio je mladi doktor, onda bih molio samo za jedno: ovu ženu.

Sa prozora svoje ambulante posmatrao je staricu istim onim fasciniranim očima kao i svaki put ranije. Kažu da je teško skinuti pogled sa lepote, ali kako je bizarno tek druga strana ogledala; možda je i zanesenost ružnoćom potpuno razumljiva. Čovek će opčinjeno zuriti i u jedno i u drugo.

Ta je energija od iste loze i korena.

Nije trebalo dokaza jačeg od površnog pogleda na ženu da bi vam njena sudbina postala kristalno jasna i očigledna. Izraz arhetip tu je gotovo neprimeren. Hiljadu godina ljudska se mladunčad zastrašuje ovakvom vrstom ružnoće; i dete koje sutra rodite, verovaće vam na reč. Ono se neće dati zavarati kućicom od marcipana – i sa druge strane proplanka nanjušiće garež peći.

Današnje oštrooke Snežane nemaju respekta spram sirotih, guravih torbarki koje im dođu na vrata; i ako ste dovoljno naivni da se pouzdate u njihovu bolećivost, najverovatnije će vam jabuku zgurati u grlo.
Ali to nije bio evolucijski domet koji je on cenio.

S ponosnim beskompromisom svoje mladosti, verovao je da napredak koji tek razrađuje predrasude, umesto da ih eliminiše; nije nikakav napredak.
Pomislio je to baš u trenutku kad je prva kamenica poletela.

Nije to bio velik kamen, više blatna gruda, i ruka koja ju je hitnula nije bila dorasla želji; ali nije se ni radilo o posledici. Već o uzroku. Mladi se čovek trsio da zadrži mirno lice. Kad je prvi put, po svom dolasku u selo, prisustvovao sličnoj sceni, reagovao je na hvalu svojim godinama, odgoju i obrazovanju. Istrčao je napolje iz ambulante i rasterao osionu, bezobraznu dečurliju. Pobegli su čoporski: tek toliko da mu nisu na dohvat ruke i dovoljno blizu da bi čuo svaku pogrdu koju mu dobacuju. Znajući da se riba čisti od glave, nije se raspitao o njihovim roditeljima. Umesto toga otišao je pravim autoritetima koje jedno selo u nedođiji može imati. Nije pomislio ni trenutka – tada, dok se tinta na njegovoj krasopisnoj diplomi još nije valjano ni osušila a staž na prvom radnom mestu karijere još uvek brojao danima – da njegov postupak neće doneti ploda; i ni u ludilu kako ga, možda, neće razumeti. Zar učitelj, sveštenik i doktor nisu svetionik razuma u jednoj zajednici koja živi pri zemlji i od zemlje, sveto trojstvo kojem se bespogovorno veruje i klanja? On nije sumnjao ni trena.
Možda je baš zato razočaranje bilo toliko veliko.

Sram ih bilo; pomislio je srameći se sebe što se njegov revolt najposle sveo na malograđansko negodovanje kao da je u pitanju ružan rečnik kojem je svedočio. Ali naprosto nije znao kako bi jezgrovitije uobličio svoju osujećenost. Sram da ih bude, slepce. Ta se reč toliko često rabi da se već odavno olinjala do neprepoznatljivosti. Niko više, valjda, ne shvata pravo značenje srama. Ali nikako drukčije do sramotom nije mogao imenovati ponašanje kojim je selo maltretiralo tu nesretnu ženu.

Eno je tamo, mislio je, gledajući kako joj se sitni lik udaljava stazom. Možda ima i svih sto godina, e, a ko bi to sa sigurnošću znao? Čak i ona? Ako sto godina živite takvim životom, možda odlučite da više ne brojite. Znao joj je kuću, skrajnutu na rubu sela i zaraslu stazu kojom se nigde ne stiže i niko je ne koristi. Kućerak čađav ko i ona, uleglog krova od trule slame. Koliba u kojoj čovek ni svom psetu ne bi dao da prespava. Ali ta žena nije imala čime da nahrani pseto. Kad god bi je ugledao da ide selom nekog je vraga teglila na grbavim leđima: naramak suvog granja, šareni torbak, snop paprati. Pod teretom, čelo joj se priklanjalo kolenima. Vukla je stazom onu ćopavu nogu kao da je privezala nečiju tuđu.

Ono što još nikad video nije, bilo je lice.

Pramenje kose sive i bele kao kudelja uvek joj je visilo pod maramom kao dronjava zavesa, mada je išla pravo, vukući zlosrećnu nogu; ali ne sapličući se i ne oklevajući. Pomalo je sumnjao da ide po mirisu, ne po očima. Ali, ako je to bilo tačno, onda je njušila nešto što njegov nos nikad ne bi mogao, jer koraku joj nije smetala ni kamenica ni pogrda. Musava seoska dečurlija klatila su joj se za repom kao pokora. Ako bi na putu susrela kakvo odraslo čeljade, ono joj se sklanjalo. Jednom je gledao kako nakostrešena a poleglih ušiju mačka sikće na nju vukući trbuh po zemlji, i svugde na puškomet seoski bi psi onemeli dokle god ne bi zamakla na krivini.
To ni Grimmova braća ne bi zabuncala.

Ostavivši svog Andersena tamo gde mu je bilo i mesto, u vrućem, od instinkata slepom i bezglavom detinjstvu; mladi je doktor postavio prava pitanja pravim ljudima. Ko je ta žena? S kim živi? Ima li rodbine? Ima li primanja? Je li ju neko obišao? Šta jede? Da li ima šta da jede? Zašto joj selo ne popravi kuću? Šta rade ti roditelji kad puštaju da im se dečurlija na ulici baca blatom i kamenjem po ljudima? U kojem veku i svetu vi živite? Šta vam fali, srca ili pameti?

Taj odvratni mali pop što balavi nad svakom suknjom; kasno je saznao od kog traži odgovor. Ima obraza da nedeljom sa propovedaonice proriče pakao ognjeni preljubnicima, dok on sam gori u skarednoj požudi. Onaj ko se jutrom budi u vlažnim čaršavima, poslepodne će biti najvatreniji zagovornik telesne čistote. Učitelj, sa onim njegovim kao lenjirom izvučenim razdeljkom i opsesivnom potrebom da vrhove penkala slaže u istoj ravni, a čija žena ne izlazi iz kuće dok joj modrice ne počnu žuteti – koji je odgovor tražio od njega?
Sveto trojstvo.
Prihvatajući rizik da počini blasfemiju, mladi je doktor odlučio istupiti.

Došavši u selo, bio je siguran u svoje stavove taman onoliko koliko mladost, obrazovanje i svest o sopstvenoj pameti mogu biti. Za razliku od nekih ljudi koje je znao, njemu izazov započinjanja prakse iza sedam gora nije predstavljao razočaranje. Nije mario za slavu, novce i poklopce. Iskreno, iz dna svoje humane, saosećajne duše, on je verovao u pomoć čoveku.

Zabludeli i oni nikad pošli tim putem neće ga sprečiti. Andersen je ostao ležeći zanemaren u fioci s njegovim dečijim dokolenicama. U spuštenim glasom ispričane priče o porodičnom belegu Onih Koji Vare U Kotlovima ionako je slabo verovao.
U priče moralno manjkavih nije verovao uopšte.
Kad je navukao zavesu i okrenuo se od prozora, dublje nego ikada ranije, upravo u srži svojih kostiju, osećao je da je sujeverje jedno od smrtnih greha.
Bio je spreman da unese nov red u svete knjige.

Vrata su se otvorila uz škripu nikada podmazanih šarki.
Prostorija je imala težak miris jedne bez prozora u kojoj se bar ceo vek spava mrtvim snom, i u kojoj spavači podvijaju pod sebe sve četiri noge. Mošusni miris zemlje, suve trave što i u smrti miriše na zemlju i repa bliskog zemlji i u životu i u smrti.
Starica je sipljivo udahnula uživajući.
To je bio miris koji je poznavala, miris njenih sopstvenih sukanja.
Šuštanje slame, nespretno podizanje na tanke, krive noge. Pružajući ruku krivu poput kandže da pomiluje rogatu glavu, žena je protepala:
-Milo babino, rođeno...
Meko meketanje u odgovor i hrapav i zahvalan jezik koji joj liže dlan.
Nad gornjim pragom vrata mesec je sedeo okrugao i žut kao dukat tek izašao ispod čekića.
Zagrčući blatom poprskane skute, žena je opkoračila životinju usahlim belim butinama. Dve reči prošaptane u crno jareće uvo.


Pod kotlom je tinjalo, a sestre čekaju.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.