Glasanje Poetski konkurs na temu "Čovek bez lica"

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Br. 1

Gorak ko grejp, al ja ga volim
Ko mi je kriv što verujem svima
Donosi život iskušenja razna
A ja se po običaju na loša primam.

Mislim da znam, a stalno grešim
Prave stvari mi dolaze kasno
"Gorih sudbina ima"se tešim
Zašto sad patim nije mi jasno.

Ja imam sve,čemu neko stremi
Bog mi je dao vidi se jasno
Al opet osećam neku prazninu
" U sreći patim" baš je sablasno.

Kotrola, uzde, taktika, plan
Za to umeni ne postoji žica
Jer živim onako kako drugi hoće
kad sam svačiji, svoj sam bez lica.
 
Br. 2

Čovek bez lica

"Hiljadu skica, al nigde lica.
Iza njega polica, za rezerve maskica.
Uzmi jedno, stavi drugo,
Ponesi treće - ne znaš
kakve ćeš danas biti sreće.
Otvora prozor, pogleda vreme.
Dal se nasmejati il napeti vene?
Ima u njemu sećanje neko,
Al ko da traži, ko da se bavi,
Traženjem sebe, dok beže dani."

Pročitan isečak iz nepoznatog romana, navodi me na razmišljanje. Gde, kada i kako smo izgubili sebe? Kada i zašto smo počeli sebe da lažemo? Prihvatili smo sve što nismo, do te mere da smo zaboravili šta jesmo.
Drugi nam govore kako da se obučemo, kako da vaspitamo decu, kako da volimo. ..čime da se hranimo...
Sve smo to dozvolili...što bi neko rekao - ...dragi čitaoče...-
Uz neznanje sebe, proizvodimo nove duše.
Čistimo ih i praznimo, da bi ličele na naše - naše, koje smo izgubili.
Ne želimo da se setimo koji jesmo bili.
Štedimo se bola, trpljenja i muke.
Posle svega, čudimo se, zašto nam ništa ne ide od ruke!
-Čoveče bez lica! Sedi nasuprot sebe. Uzmi okvir ogledala i sastavljaj deliće.
Neka traje godinama...vreme nije prepreka, da pronađeš biće!....sastavljaj deliće...-
 
Br. 3

Ne trazi me, ja sam niko

Živim pod jarmom sopstvenih noćnih mora
nema osećaja kada padam u provaliju,
hladna ivica vetra odseče svaki ogorčeni vapaj za pomoć.
Zavučen u šutnju
nemo dočekujem zore
bez vriska,
čak bez šapata,
usne više nemam.
Odsutan sa svih portreta,
bez imena, bez sećanja
lišen vremena i želja
hranjen zaboravom,
bezličan čovek
tupo prisustvo,
upijam poglede, reči i snove,
uzvraćam ravnodušnošću,
moje apsurdno postojanje
večno je nedeljno popodne.
 
Br. 4

Nije to tuga u njegovim očima.
Senke tu žive umrtvljene.
Nemo govore
U tišinama samotnosti.

Pogledi žude za neviđenim.
Bezbojni repovi provociraju.
Bljesnu, pa nestanu.

On pruža ruku.
Na dlan bez linija života
Padaju kapi otopljene stvarnosti
I peku kao vreli vosak.
.
Nije to tuga u njegovim očima.
Sećanja su to osakaćena.
Slika obraza na vidike naslonjenjih,
Vlažni tragovi dlana na staklu,
Lice koje su popili kilometri,
Daljine poput mrlja na platnu.

Na dlan bez linija života
Urezuje mislima utore duboke.
U utorima skuplja segmente svoga lica.
Ali,
Vreme alavo proždire sve.
I nadutih dana odlazi u nigdinu
Da pojedeno lice svari.
 
1. Pravo glasa imaju svi učesnici foruma, uključujući i autore koji ne smeju glasati za svoj rad,
2. Glasanje autora nije obavezno ali je poželjno,
3. Moderator koji organizuje konkurs nema pravo glasa,
4. Glasanje je javno,
5. Svako ima na raspolaganju 5 poena, koje možete podeliti ili dati jednom radu,
6. Komentarisanje radova je poželjno (autori žele, pa ispoštujmo),
7. Po isteku roka određenog za glasanje moderator proglašava rezultate i pobednika,
7. Nepravilno, neozbiljno glasanje neće se računati
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top