У Кнежевини Србији 1815.-1882. бјеше вријеме у ком унутрашње побуне и устанци против апсолутизма одређених владара као и они династичке природе нису били ријеткост.
Кнез Милош и Народна канцеларија су се сусретали са бројним тешкоћама у решавању унутрашњих проблема. Народна канцеларија је отпочела са радом одмах након споразума Милоша и Марашлије а састојала се од 12 представника нахија Београдског пашалука и требало је да представља врховни орган српске полуаутономије. Међутим, она је убрзо изгубила на ауторитету због унутрашњег сукоба између својих чланова. Почела је да јача струја која се залагала за концепцију по којој би се Србија поделила између четворице истакнутих Срба – кнеза Милоша, Петра Молера, Павла Цукића и проте Матеје Ненадовића. Тиме би се избегла могућност да Србијом влада једна личност. Кнез Милош је ову идеју прећутно прихватио, али је већ 1816. године дошао у сукоб са Петром Молером. Турци су то искористили како би с умешали у унутрашње односе Срба. Молер је, заслугом кнеза Милоша, убрзо оптужен за проневеру приликом сакупљања пореза. Марашлија је прихватио, наводно, жељу већине српских посланика и наредио да се Молер задави на Калемегданској тврђави. Убрзо потом кнез Милош је под своју контролу ставио Народну канцеларију. Ипак, Милошева власт је још увек била у опасности, највише због емиграције коју је предводио Карађорђе, а потом и првих већих буна.
Уз Молара, убијен је и владика Мелентије Никшић.
https://sh.m.wikipedia.org/wiki/Melentije_Nikšić
Њих двојица се убрајају међу прве опозиционаре кнезу Милошу.
Убрзо долази до буне кнеза кнеза Симе Марковића и Петра Цукића, која је уз турску помоћ угушена, Петра убија Милош, а Симу Марашли паша. И ова побуна је исто избили због Милошевог апсолутизма.
Након убиства великог вожда Карађорђа, исте 1817. године и прогашења Милоша за насљедног кнеза, побуне ће постати све учесталије.
1821. избија Абдулина буна, коју су предводили Марко Тодоровић Абдула и Стеван Добрњац, брат Петра Добрњца. Побуна је за 9 дана скршена, Стеван је отишао код Турака у Лесковац, а Марко прво у шуму, након чега се предао и добио помиловање да би 1823. био убијен испред куће. Буна је избила из више разлога, а на Википедији пише следеће:
Marko je jedno vreme bio knez čitave požarevačke nahije, ali knez Miloš napravi reorganizaciju kneževine i postavi Joksu Milosavljevića za Velikog Serdara Podunavskog, pa mu je Marko bio podređen. Marko pod nagovorom raznih nezadovoljnika reši da se pobuni protiv Miloša. Čak je i Marašli ali Paša podgrevao takvo nezadovoljstvo a pridružio mu se i Stevan Dobrnjac, brat Petra Dobrnjca.
Лично мислим и да је незадовољство народа због убиства Карађорђа као и незадовољство због Милошевог апсолутизма одиграло битну улогу.
1825. догодила се, до тада најмасовнија буна против кнеза Милоша, Ђакова:
http://srpskaenciklopedija.org/doku.php?id=ђакова_буна
Устанак је био поприлично јак. Устаници су освојили Пожаревац гдје су спалили конак Милошевог брата Јована. Устаници су потом у Тополи изнијели свој програм реформи у којем су захтијевали промјену друштвеног и економског положаја народа, укидање непосредних пореза, смањење новчаних пореза и кулука. Милош је успио обећањима да поколеба вође устаника, након чега се сурово обрачунао са осталим устаницима, нарочито са сељацима. Након Ђакове буне Милош је извршио благе промjeне, како би смањио незадовољство становништва према његовом режиму. Наредио је органима власти да испитају узроке ове масовне побуне. Смијенио је неке локалне старjешине, смањио порез, укинуо батине, избjегавао је тајна убиства, пажљиво је разматрао жалбе становништва. Ове реформе су биле умјерене и нису могле значајно да задовоље и смире српско становништво.
Следећа је била буна Ђорђа Чарапића, синовца Васе Чарапића, која се десила 1826.
https://sr.m.wikipedia.org/wiki/Чарапићева_буна
Ово је вјероватно била и прва буна династичког карактера, а побуњеници су захтијевали и повратак руководства Првог српског устанка из емиграције. У буни је било доста трговаца и занатлија, али је она брзо откривена и угушена, а вође (Ђорђе и Марко Чарапић) сурово повијене.
Кнез Милош и Народна канцеларија су се сусретали са бројним тешкоћама у решавању унутрашњих проблема. Народна канцеларија је отпочела са радом одмах након споразума Милоша и Марашлије а састојала се од 12 представника нахија Београдског пашалука и требало је да представља врховни орган српске полуаутономије. Међутим, она је убрзо изгубила на ауторитету због унутрашњег сукоба између својих чланова. Почела је да јача струја која се залагала за концепцију по којој би се Србија поделила између четворице истакнутих Срба – кнеза Милоша, Петра Молера, Павла Цукића и проте Матеје Ненадовића. Тиме би се избегла могућност да Србијом влада једна личност. Кнез Милош је ову идеју прећутно прихватио, али је већ 1816. године дошао у сукоб са Петром Молером. Турци су то искористили како би с умешали у унутрашње односе Срба. Молер је, заслугом кнеза Милоша, убрзо оптужен за проневеру приликом сакупљања пореза. Марашлија је прихватио, наводно, жељу већине српских посланика и наредио да се Молер задави на Калемегданској тврђави. Убрзо потом кнез Милош је под своју контролу ставио Народну канцеларију. Ипак, Милошева власт је још увек била у опасности, највише због емиграције коју је предводио Карађорђе, а потом и првих већих буна.
Уз Молара, убијен је и владика Мелентије Никшић.
https://sh.m.wikipedia.org/wiki/Melentije_Nikšić
Њих двојица се убрајају међу прве опозиционаре кнезу Милошу.
Убрзо долази до буне кнеза кнеза Симе Марковића и Петра Цукића, која је уз турску помоћ угушена, Петра убија Милош, а Симу Марашли паша. И ова побуна је исто избили због Милошевог апсолутизма.
Након убиства великог вожда Карађорђа, исте 1817. године и прогашења Милоша за насљедног кнеза, побуне ће постати све учесталије.
1821. избија Абдулина буна, коју су предводили Марко Тодоровић Абдула и Стеван Добрњац, брат Петра Добрњца. Побуна је за 9 дана скршена, Стеван је отишао код Турака у Лесковац, а Марко прво у шуму, након чега се предао и добио помиловање да би 1823. био убијен испред куће. Буна је избила из више разлога, а на Википедији пише следеће:
Marko je jedno vreme bio knez čitave požarevačke nahije, ali knez Miloš napravi reorganizaciju kneževine i postavi Joksu Milosavljevića za Velikog Serdara Podunavskog, pa mu je Marko bio podređen. Marko pod nagovorom raznih nezadovoljnika reši da se pobuni protiv Miloša. Čak je i Marašli ali Paša podgrevao takvo nezadovoljstvo a pridružio mu se i Stevan Dobrnjac, brat Petra Dobrnjca.
Лично мислим и да је незадовољство народа због убиства Карађорђа као и незадовољство због Милошевог апсолутизма одиграло битну улогу.
1825. догодила се, до тада најмасовнија буна против кнеза Милоша, Ђакова:
http://srpskaenciklopedija.org/doku.php?id=ђакова_буна
Устанак је био поприлично јак. Устаници су освојили Пожаревац гдје су спалили конак Милошевог брата Јована. Устаници су потом у Тополи изнијели свој програм реформи у којем су захтијевали промјену друштвеног и економског положаја народа, укидање непосредних пореза, смањење новчаних пореза и кулука. Милош је успио обећањима да поколеба вође устаника, након чега се сурово обрачунао са осталим устаницима, нарочито са сељацима. Након Ђакове буне Милош је извршио благе промjeне, како би смањио незадовољство становништва према његовом режиму. Наредио је органима власти да испитају узроке ове масовне побуне. Смијенио је неке локалне старjешине, смањио порез, укинуо батине, избjегавао је тајна убиства, пажљиво је разматрао жалбе становништва. Ове реформе су биле умјерене и нису могле значајно да задовоље и смире српско становништво.
Следећа је била буна Ђорђа Чарапића, синовца Васе Чарапића, која се десила 1826.
https://sr.m.wikipedia.org/wiki/Чарапићева_буна
Ово је вјероватно била и прва буна династичког карактера, а побуњеници су захтијевали и повратак руководства Првог српског устанка из емиграције. У буни је било доста трговаца и занатлија, али је она брзо откривена и угушена, а вође (Ђорђе и Марко Чарапић) сурово повијене.
