По налогу Коминтерне Срби постају Македонци

[Casual Observer]

Јеси ли при себе? Какав бре Вазов, какви бакрачи? Чети што oбјављујем - учи ...

O čemu lupetaš? Šta znači neologizam “četi”? Koje bi to bilo značenje glagola koji je u infinitivu “četiti” ili analitički “da četi”?

 

[Casual Observer]

Какво канонско јединство ?

Retorićko pitanje o kanonskom jedinstvu sa crkvom koja je preimenovana Bugarska egzarhija, i sa Fanarom koji je iz antisrpskih pobuda pomoću Turaka ukinuo Pećku patrijaršiju.

 

[Casual Observer]

Није Бугарска основана у Македонији.

Ja iskreno smatram da su Bugari vise u pravo sto se tice Makedonaca, uz par iznimki.
Mislim da su oni izvorno deo Bugarskog korousa, dok su bili pos Nemanjicima to se malo menja, al nakon Balkanskih ratova se gusi Bugarski identitet i pocinje neuspesna Srbizacija. Srbima je pametnije bilo da su polusali stvoriti naciju sa 3 religije, umesto sto su vojskom isli Srbiti narod u Makedoniji. Komunisti su se plasili Bugarskog uticaja u Makedoniji i zato forsirali a Makedonski identitet.

У Кичеву је можда било стотину Срба. Није искључено, али нигде у Македонији није било великих српских енклава. Не знам зашто стално копаш по неким српским архивима. То неће променити бројке које су познате још од 19. века

Ако ти се 80 година испира мозак да је Самуил македонски цар, Климент и Наум македонски учитељи, а бугарски језик је заправо старомакедонски пожелећеш и ти да си македонски словен.

Ne samo što Bugarska nije osnovana u Makedoniji nego tamo nikakvih Bugara nikada nije bilo: istorijski izvori jedino pominju doseljavanje Slovena prvog talasa i posle njih i Srba => Makedonci nisu nikada “bili Bugari pa to zaboravili”, nastali su od Slovena iz prvog talasa i starosedelaca, a Srba je definitivno bilo, pominju se, i ima njihovih tragova.

Nasuprot tome, svi Bugari iz Makedonije su postali Bugari pod uticajem agresivne egzarhijske propagande - jedina stvarno izmišljena nacija u Makedoniji su upravo oni najgrlatiji, tj sami Bugari, to im je jasno pa se upravo zato ovoliko upinju.

Poimenično se pominje nekoliko slovenskih plemena i među njima i Srbi, ali Bugara nema pa nema: kratkotrajno pvladavanje nekom teritorijom se inače nazuva okupacija, a korišćenje neke ranije okupacije za opravdavanje nove, ili bar planiranje je već isuviše dobro poznato…

 

[Dobro situirani gospodin]

KAKO SU SRBI POSTALI MAKEDONCI​

NAJTEMELJNIJA operacija rasrbljavanja Srba posle Drugog svetskog rata izvedena je na teritoriji bivše jugoslovenske republike Makedonije, otkrio je istoričar Borisav Čeliković istražujući smišljeno „izgubljene“ etnološke radove iz ove oblasti.

Upoznavanje sa njima ne može da ispravi greške iz prošlosti, ali je upozorenje da se iste greške ne ponove

– Iščitavanjem najstarijih spisa o naseljima i poreklu stanovništva srpskog naroda, nastalih u drugoj polovini 19. i prvoj polovini 20. veka i poređenjem sa onim napisanim posle Drugog svetskog rata, možemo saznati na koji način je obavljano rasrbljavanje srpskog naroda i stvaranje novih nacionalnih entiteta na prostoru Balkana – kaže Čeliković, urednik etnografske edicije „Koreni“ u „Službenom glasniku“, koja je do sada publikovala oko 40.000 strana nepoznate građe o Srbima.

– Jedan od kominternovskih zadataka koji je posle Drugog svetskog rata preuzela komunistička vlast u Jugoslaviji bilo je stvaranje makedonskog entiteta.

Otkrića cenzurisanih etnoloških radova o Srbima u Makedoniji i naučnih manipulacija kojima se kreiralo javno mnjenje u SFRJ, kao i cenzorskih metoda i motiva srpskih intelektualaca da saučestvuju u rasrbljavanju bila su povod da buduća 49. knjiga edicije „Koreni“ pod imenom „Podrimlje“, na 1.000 strana, bude posvećena nestalim Srbima ovoga kraja.

– Još je ruski konzul Ivan Stepanovič Jastrebov oko 1875. godine utvrdio da na tom prostoru žive Srbi, muslimani i hrišćani, „koji drugog jezika osim srpskog ne znaju“, što nam ukazuje da je islamsko stanovništvo u relativno bliskom vremenu primilo ovu veru – navodi Čeliković.

– Samo tridesetak godina kasnije Jovan Cvijić uočava da je kod ovog islamskog stanovništva u toku proces arnaućenja. Odmah nakon Prvog svetskog rata isti prostor je antropogeografski istražio učeni Toma Smiljanić Bradina i u potpunosti potvrdio zaključke prethodnika u delu „Mijaci, Gorna Reka i Mavrovsko polje“. U studiji „Arnauti naše krvi – Arnautaši“, objavljenoj 1939. Jovan Hadži-Vasiljević navodi mnoge primer arnaućenja. Nakon Drugog svetskog rata usledio je novi proces rasrbljavanja pod okriljem Brozove vlasti.

Da bi se ispunio zahtev Kominterne za stvaranje nove nacije, bilo je neophodno stvoriti njenu prošlost „makedonizacijom“ srpske baštine, od srednjovekovnih crkava do narodnih pesama.

– Stvaranje nove nacije je bilo teško jer nije imala istorijsko utemeljenje, pa se na tome radilo intenzivno u sledećih dvadeset godina, svim sredstvima, od promene prezimena, do prisvajanja istorijskih ličnosti. Proces je okončan stvaranjem nove crkve koja je prisvojila srpsku duhovnu baštinu – kaže Čeliković.

– Od šezdesetih prestaju sva etnološka istraživanja u SR Makedoniji, jer bi ona neminovno otkrila rasrbljavanje. U taj proces bio je uključen deo srpskih intelektualaca, a oni koji na to nisu pristali bili su proskribovani.

Kao tipičnu žrtvu kominternovske politike istoričar navodi Tomu Smiljanića Bradinu, učenog Srbina rodom iz Tresonče u debarskom kraju, etnografa, filologa, pisca, borca balkanskih ratova, Velikog i Aprilskog rata. On je 1930. u Francuskoj odbranio doktorsku disertaciju: „Naša stara plemena Mijaci i Brsjaci u Južnoj Srbiji“. Njegova istraživanja srpske baštine jugoslovenski komunisti su pokušali da „makedonizuju“ o čemu su ostavili bizarna svedočanstva.

– Prilikom objavljivanja rada Tome Smiljanića Bradine, „Stare narodne mijačke pesme“, u časopisu „Glasnik Etnografskog instituta SANU“ (knj. IH-H, SANU, Beograd, 1961), u primedbi na rad je zabeleženo: „Prilikom pregleda ovoga rada, referent je piscu stavio primedbu da pesme napiše na novom makedonskom jeziku“ – navodi Čeliković.

– Bradina je naravno to odbio, pa se u primedbi uz rad urednik izvinjavao da „pisac nije mogao usvojiti ovaj predlog, pošto je materijal prikupljao na terenu pre rata, pa nije u mogućnosti da tekst prilagodi novom makedonskom jeziku“. Tu redakciju je sproveo akademik Dušan Nedeljković, koji je negativnim recenzijama, između ostalog, onemogućio i da SANU objavi rad Cvijićevog sagovornika Radoslava LJ. Pavlovića, a jedna od primedaba bila je „da je autor u radu koristio crkvene matične knjige“, da bi referat na kraju zaključivao sa „Smrt fašizmu – sloboda narodu“.

U rasrbljavanju Vardarske Makedonije bio je veoma angažovan i poznati geograf i antropogeograf Jovan Trifunoski.

– On je rođen kao Srbin u Pologu i do 1944. godine u radovima se potpisivao kao Trifunović, a onda je promenio prezime – otkriva Čeliković.

– Bio je izuzetno vredan, jedan od poslednjih sledbenika Cvijićeve antropogeografske škole, koji je istražio prostore koji zahvataju predele slivova Južne Morave, Vardara i Crnog Drima. U studiji o Skopskoj Crnoj gori, gde je stanovništvo istrajavalo na srpskom poreklu i obeležjima, on nijednom ne kaže da su oni Srbi, već ih naziva pravoslavnim stanovništvom, dok lokalne Arnaute predstavlja kao naciju, bez religijskog obeležja. U istraživanjima Debra i okoline, on za hrišćane kaže da su Makedonci, iako su svi raniji istraživači pokazali da su to Srbi i opisali njihov jezik i običaje.

NAUČNIK I RATNIK​

ETNOGRAF Toma Smiljanić Bradina rođen je 1888. u Tresonču u debarskom kraju, gde je 1906. do 1911. radio kao učitelj i sakupljao etnografsku građu. Kada je upisao Filozofski fakultet u Beogradu izbio je Prvi balkanski rat i on je ratovao kao dobrovoljac u odredu vojvode Vuka, od Kumanova do Elbasana. U Veliki ratu je ponovo uzeo oružje u ruke, preživeo je albansku golgotu i sa Krfa je upućen u Francusku gde je završio studije istorije i geografije. Učestvovao je i u Aprilskom ratu, a zatim se povukao u Srbiju i radio kao učitelj u Aleksincu do 1946. kada se penzionisao.

POKAJNIK​

JOVAN Trifunoski, rođen kao Trifunović, bio je najznačajniji geograf u jugoslovenskoj republici Makedoniji, profesor fakulteta u Skoplju.

– Ipak, zbog srpskog porekla on nije izabran u Makedonsku akademiju nauka, iako se trudio svim silama da afirmiše makedonsku naciju – kaže Borisav Čeliković.

– Nakon odlaska u penziju preselio se u Beograd i napisao i 1995. objavio knjigu „Makedoniziranje Južne Srbije“, verovatno sa ciljem da „spasi dušu“. U knjizi nije opisao svoju veliku ulogu u tom procesu, ali ona je zabeležena u njegovim radovima.
https://www.intermagazin.rs/evo-kako-su-srbi-postali-makedonci/
https://www.novosti.rs/drustvo/vest...ciju-rasrbljavanja-posle-drugog-svetskog-rata


Имали смо сличне теме, али нагласак у овој теми је план Коминтерне и активност ЈБ Тита на десрбизацији становнишпта Јужне Србије. Слажете се или не?

srbi kažu da je makedonija srpska a makedonci srbi
bugari kažu da je makedonija bugarska a makedonci bugari
grci kažu da je makedonija grčka i tamo žive grci
makedonci kažu da su poseban narod i da je makedonija njihova

ne mogu svi biti u pravu, trebaju izneti svi svoje argumente i da vidimo tko je u pravu

 

[Boris T]

https://www.maproom.org/00/48/present.php?m=0037

Kako je nešto moglo da bude u “geografskoj” “državi” koje u vreme pisanja nije bilo na kugli zemaljskoj? Da li je bugarska istoriografija dospela dotle i da tvrdi da je Otomanska Imperija u stvari bila “bugarska nacionalna država”?

Која бре држава? Да ли знаш шта је држава, а шта географска регија?

 

[Boris T]

Šta je ovde tačno sporno? Doduše, od nekog ko tvrdi da je i jezik Smoljana (inače ostalim Bugarima manje razumljiv od Vukovog jezika) samo jedan običan bugarski dijalekt definitivno može da se očekuje i da za bilo koju dijalektasku grupu/podgrupu i slično isto tako tvrdi da je “najčistiji bugarski jezik”, pa makar da je neophodno i učenje tog “samo bugarskog dijalekta” da bi se razumeo, i rečnik i prevodilac i objašnjenja.

Kako bi drugačije Đorđdvić i mogao da opiše bugarsku filologiju i folkloristiku čiji jedan istaknut član kao što je Benjo Conev “lingvistički” definiše “moravski bugarski” kao deo “bivše” Kraljevine Srbije “koji su zaposele bugarske trupe i još ga drže”? Da ne pominjem već i epohalni pronalazak glasa ‘h’, do tada (a i posle toga) neprimećenog u svim govorima jugoistočne Srbije, kao i tvrdnje da se u “izvornoj narodnoj pesmi”, (tj najočiglednijem prepisu neke sevdalinke prilagođenom za bugarske čitaoce) pojavljuju i reči kojih tu nema, i glas ‘h’, a prominentno figurira i futur prvi koji se pravilno gradi po svim pravilima srpskohrvatskog jezika isključivo od infinitiva glagola i nastavka ću (tj glagola hteti), kao reći ću, radiću, a ne kako se govori u Pomoravlju “ću da radim”, Naravno, taj Conevljev “bugarski” ima i Vukova slova ћ i ђ, čovek unapred obavešten da se od Nemačke moljakalo i za poklanjanje polovine Šumadije i Zapadne Morave, pa je trebalo mavikavati Bugare na izvesni velikosrpski “zapadnobugarski jezik”, koji su inače Srbi izmislili iz čistog inata Pajsiju Hilsndarskom.

I kako bi ti drugačije nazvao one bedastoće iz sočinenija izvesnog naučnika Zanetova o “predominantnoj upotrebi bugarskog jezika u Beogradu do 1868”? Doduše čovek je tvrdio i da je Ploešti u Rumuniji “oteta bugarska etnička teritorija” na kojoj žive “Bugari koji govore vlaški”.

Па како ћеш упоредити Бења Цонева, студирао код Јагића и Лескина, са параноично-шизоидним изјавама у дотичној књизи? Ко нормалан човек са основним образовањем у 21. веку може да верује у ове будалштини?

 

[Boris T]

Gramatičke osobine, tj morfologija su praktično irelevantne za poređenje sličnosti dva srodna jezika: metodom na koju Bugari pecaju naivne (npr: kol’ko BRE ima padeži? Nema padeži? To je onda “bugarski”) se inače očas posla “dokaže” i da su recimo litvanski ili latinski “bliži” srpskom nego makedonski - srpski i ta dva su sintetički jezici a makedonski je postao analitički, skoro kao i engleski - litvanski ima sedam padeža, isto kao i srpski, latinski šest, a po sedam padeža imaju i recimo i poljski i ukrajinski. Šta bolje razumeš? Litvanski sa sedam padeža ili makedonski bez padeža?

Ono što jezike čini sličnim (razumljivim) su leksika (ako su reči iole različite nikakva gramatička sličnost ne pomaže, ako su dovoljno slične različita gramatika uopšte ne smeta), i fonetika, tj izgovor. Bugarski i makedonski jesu bliži, samo ima daleko više Makedonaca koji sebe smatraju za deo srpske političke nacije ili Srbe za bliži narod nego onih koji sebe smatraju za Bugare.

Са морфолошке и синтаксичке тачке гледишта, македонски је у основи бугарски. Разлике су фонетске и донекле лексичке. У пракси се из сваког дијалекта може издвојити посебан језик на основу политичког уплитања, као што се из сваке етнографске јединице може издвојити посебан народ. Ово се односи не само на разноликост дијалеката бугарског језика, већ и на све друге језике и народе. Jедна од симболичних личности македонског језика, Г. Пулевски, који има контрадикторне изјаве, пише о језику „мијачки“, који није ништа друго до удаљени дијалект бугарског језика (и сам Пулевски је подједнако добро говорио бугарски).Политика издвајања појединих народа и језика није само балканска одлика. Политички инжењеринг који подстиче локални сепаратизам је оруђе за елиминисање противничке државне и етничке консолидације. Кодификација вардарске норме је наставак српске интервенције у македонском питању, која се састоји у систематској помоћи у одвајању језика и нације од бугарског језика и народа.